Народна Библиотека „Јефимија“ Трстеник

УРОШЕВИЋ Владета (1925-2005), физико-хемичар, доктор физичких наука.

Рођен је 20. јуна 1925. године у Стопањи код Трстеника у учитељској породици Војислава и Станиславе, рођене Kовачевић.

Отац, Војислав-Воја Урошевић, трговац и поткивач, рођен је 1890. године у Великој Дренови од оца Панте и мајке Росе. Мушку учитељску школу завршио је у Јагодини, а службовао је у Омашници. Учесник је балканских и Првог светског рата (тешко рањен на Церу). Одликован бројним признањима. По завршеном рату радио је као учитељ у Стопањи и у многим местима Македоније. Војислав и жена Станислава, такође учитељица, имали су петоро деце, од којих су двојица, Братислав и Владета, научници светског гласа. Војислав је умро 1938. године као школски надзорник у Скопљу, од последица рата.

Владета је основну школу учио у Битољу, а гимназију у Скопљу, Kрушевцу и Врњачкој Бањи. За време Другог светског рата био је у избегличким домовима у Врњачкој Бањи, као и у логору у Смедеревској Паланци, а касније је добровољно ступио у 6. српску бригаду у чијим је редовима учествовао у борбама за ослобођење Краљева, био је омладински руководилац у бригади. Његов брат, Братислав-Бата, био је заменик команданта места у Трстенику.

Демобилисан је 1951. године и наставља школовање. На Природно-математичком факултету у Београду дипломирао је Физичку хемију (1957), магистрирао (1962) и докторирао физику (1967) темом: „Испитивање елементарних процеса промене наелектрисања при интеракцији протона са атомима аргона“.

Радио је као асистент и руководилац Одсека за развој метода детекције нуклеарног зрачења у Институту за нуклеарне науке у Винчи (1956-1962), професор и директор Више техничке машинске школе у Трстенику (1962-1967) и научни радник Института за физику у Београду (1962-1991), где је биран за научног сарадника (1963), вишег научног сарадника (1970) и научног саветника (1977). У Институту за физику био је руководилац Лабораторије за физику јонизованих гасова и Одељења за интердисциплинарна истраживања. Био је директор ООУР-а за физику конверзије енергије, заменик директора и председник Научног већа Института. Руководио је многим научно-истраживачким пројектима. Посебни су његови доприноси у области атомске и молекулске физике и физике јонизованих гасова, у области физике танких слојева, а у сарадњи са академиком Павлом Савићем, први је у нашој земљи започео истраживања у области физике високих притисака. Значајан је и допринос у области биофизике, као и у унапређењу физичке метрологије.

Био је члан већег броја научних и стручних друштава, међу којима и Европског физичког друштва. Један је од оснивача Балканске уније физичара. Био је председник Друштва физичара Србије.

За допринос антифашистичкој борби одликован је Медаљом за храброст и Медаљом заслуга за народ, а за научни допринос Орденом рада са златним венцем.

Научни опус др Владете Урошевића обухвата преко 120 оригиналних научних радова, објављених у реномираним међународним часописима и зборницима. Аутор је више од 30 стручних радова, четири научне монографије, већег броја уџбеника и три заштићена патента.

Умро је 30. децембра 2005. године у Београду.

УРОШЕВИЋ Братислав (1921-1982), фитопатолог, доктор шумарства.

Рођен је у Крушевцу 1. јуна 1921. године, син стопањских учитеља Војислава и Станиславе Урошевић и старији брат Владетин. Основну школу је завршио у Битољу, а гимназију у Скопљу. Студије шумарства започео на Пољопривредно-шумарском факултету у Земуну (1939), а завршио после Другог светског рата на Високој школи пољопривредно-шумарског инжењерства у Прагу.

Рат га затиче у Стопањи и од 1942. године је учесник НОР-а. По завршеном рату, од октобра 1944. до јуна 1945. године, Братислав-Бата Урошевић, био је заменик команданта и политички комесар места у Трстенику. Потом одлази на студије у Чехословачку, где се изјаснио за Резолуцију Информбироа и добио азил.

Своју научно-истраживачку делатност започиње (1955) у Научно-истраживачком институту шумског газдинства и ловства у Стрнадима крај Прага као научни аспирант. Стекао звање доктора пољопривредно-шумарских наука (1979), дисертацијом: „Изучавање бактеријских болести шумских врста“, на Карловом универзитету у Прагу. Посебно се бавио изучавањем болести семена, као и бактеријских болести шумских врста. Детерминисао је и описао скоро 100 врста гљива и утврдио њихову патогенезу. Изучавао и болести храстових семењача и садница. Детаљно изучавао: смрчу, бор, јелу, ариш, јову, брезу, тополу. Истраживао и болести неких пољопривредних култура (сочиво, грахорица, патлиџан...).

Највећи део свог живота провео је у Чешкој, али је боравио и у завичајној Стопањи. Радио је на зближавању српског и чешког народа и култура. Научно је сарађивао са београдским фитопатолозима.

Аутор је више од сто научних радова публикованих у чешким и другим научним часописима, бројних стручних реферата. Његово животно дело: Атлас шумских болести, за које је сам спремао препарате и снимке, представља најкомплетнију научну монографију из области фитопатологије шумских врста у свету, није објављено за његова живота.

Умро је у Прагу 6. августа 1982. године.

УРОШЕВИЋ К. Светолик (1882-1958), потпуковник, витез Карaђорђеве звезде.

Рођен је 1. маја 1882. године у Великој Дренови, у свештеничкој породици оца Косте Урошевића и мајке Алексије. После завршене основне школе у Великој Дренови и шест разреда гимназије у Крушевцу, завршио је Нижу школу Војне академије у Београду.

Војничку службу започео је у II пешадијском пуку „Књаз Милош“, али се већ 1906. године нашао међу официрима завереницима против краља Петра I Карађорђевића. Завера је откривена, завереници похапшени, а Светолик осуђен на смрт. Спасао се бекством из затвора у Аустроугарску. У Бечу је завршио Трговачку школу и, такозвани, абитуријентски курс.

Припремајући се за рат против Турске, Србија је помиловала све избегле политичке осуђенике, па се тако и Светолик одмах нашао у Београду и пред рат радио као чиновник у Дунавском паробродском друштву и Министарству грађевина.

У балканским ратовима командовао је четом у VII пешадијском пуку „Краља Петра I“ и учествовао у биткама код Битоља, на Ретким Буквама и Калин Камену.

Почетком Првог светског рата, 1914. године, поручник Светолик Урошевић са својом четом води свакодневне борбе против Аустријанаца на Ади Циганлији, а 29. августа у жестоком окршају бива рањен. Током септембра месеца војује под Калемегданом, одакле командује градским пододсеком у одбрани Београда. У борбама на Маљену, у новембру, добија и другу рану, а с јесени, 1915. године, кад су Централне силе са свих страна навалиле на Србију, из окршаја код села Дреновца излази са губицима и са трећом раном. Рањен, са својом јединицом повлачио се преко Албаније. Приликом реорганизације српске војске на Крфу, остао је на челу своје чете и учествовао у првим борбама на Солунском фронту. У великој Горничевској борби против Бугара, 6. августа 1916. године, рањен је четврти пут. Потом, у Бизерти, у Тунису, на дужности је командира чете у Првом добровољачком пуку, где је успешно изводио обуку међу добровољцима из Америке и српским ђацима, регрутима. Повратком на фронт, по својој јуначкој ћуди, до краја рата је још три пута рањен.

Кад се рат завршио, Светолик Урошевић, са чином резервног пешадијског потпуковника, био је на положају инспектора у Министарству трговине и индустрије, па саветник у Министарству финансија до пензионисања 1928. године.

Од 1930. до 1939. године био је председник Удружења резервних официра и Удружења бранилаца Београда. У том времену у Београду је подигнут Ратнички дом који је после Другог светског рата променио име у Дом Југословенске народне армије.

Ратничко и јуначко дело Светолика Урошевића краси следеће ордење: официрска Карађорђева звезда са мачевима IV реда, Орден Белог орла са мачевима, Орден Светог Саве, Орден Југословенске круне, Орден „Ишаи Ифтихар Туниског беја“, Сребрна и Златна медаља за храброст, Медаља краља Петра I и све ратне Споменице.

Није се женио.

Умро је 1958. године у Београду, где је и сахрањен.

УРОШЕВИЋ К. Војислав (1893-1914), Светоликов рођени брат, рођен је 20. октобра 1893. године, „као девето дете и пети од шест синова Алексије и Косте Урошевића, свештеника из села Велике Дренове, среза трстеничког, округа крушевачког“. Завршио је Учитељску школу у Алексинцу, а 1914. године био је учитељ четвртог разреда дреновaчке школе и њен управитељ.

Августа 1914. године као један од „хиљаду триста каплара“ послат је на војну обуку у Скопље. Почетком новембра, после само два месеца обуке, послати су у борбе. Војислав-Воја Урошевић „као поднаредник у 2. батаљону XV пука, одмах сутрадан по доласку из Скопља, и први од другова из Ђачког батаљона, погинуо је у близини Лазаревца и сахрањен код цркве села Шопића“ – ово је за књигу Скопски ђачки батаљон 1914. написао Војислављев брат, потпуковник Светолик Урошевић, и то је готово све што је о Воји остало записано.