Народна Библиотека „Јефимија“ Трстеник

Верољуб Вукашиновић

КЊИЖЕВНИ СУСРЕТИ „САВРЕМЕНА СРПСКА ПРОЗА”
У ТРСТЕНИКУ

Народна библиотека „Јефимија” у Трстенику постала је, у протеклим деценијама, посебно препознатљива као организатор књижевних сусрета „Савремена српска проза”. Ова књижевна манифестација је покренута, спонтано, још 1984. године и убрзо је добила своју трајну физиономију, коју чине „Књижевни портрет” једног писца и „Округли сто” са неком од релевантних књижевнокритичких, књижевноисторијских или других сродних тема. Из године у годину, међу учесницима су се појављивала најзначајнија имена српске прозе, књижевне критике и есејистике, да би се 2023. године стигло до јубиларних четрдесетих сусрета.

Ови, јединствени сусрети писаца, критике и публике сигурно не би оставили дубљи траг у нашој култури да није истоимених зборника радова који су покренути 1989. године, када је објављен први број посвећен прози Слободана Селенића и теми „Кретање идеја у савременој српској прози”. Од тада, из штампе је, до 2024. године, изашло тридесет шест бројева овог зборника.

Оно што је за „Савремену српску прозу”, за њену основну поетичку, естетску и вредносну оријентацију изузетно значајно односи се на избор писаца чији портрети су осветљени на њој и на теме које су биране за есејистичко и критичко тумачење, а добрим делом и на избор књижевних критичара који су у томе учествовали. Зато се сусрети у Трстенику могу посматрати и оцењивати најпре као веома важна критичка грађа о писцима чији су књижевни портрети представљени и протумачени на њима. У оквиру тога, са сигурношћу се може рећи да у избору писаца није било искључивости, догматизма и промашаја. Увек су бирани писци различитих поетичких, тематских и других оријентација и опредељења, припадници свих генерација, од најстаријих, који су већ заокружили своје дело, чиме је олакшано формирање њиховог критичког портрета, до млађих, који су се наметнули провокативношћу својих прозних остварења и који већ сада представљају најзначајније ауторе савремене српске прозе. [...] Зато се с правом може рећи да је основна оријентација сусрета била плуралистичка, и да се она кретала од „умереног традиционализма” (термин А. Јеркова), преко умереног модернизма, чак до постмодернизма. (Марко Недић: „Поетички плурализам српске прозе”, „Савремена српска проза”, зборник број 26)

На округлим столовима – чији су садржаји објављени у зборницима – осветљене су различите теме, од књижевнотеоријских, као што је, рецимо, питање фрагмента у српској прози, преко разматрања различитих књижевних жанрова, на пример: кратка проза, мемоаристика, српска поетска проза, есејистичка проза, романсирана биографија, савремена приповетка и нове тенденције, о критици данас и др, до проучавања узајамних веза књижевности са медијима, драматизације књижевних дела, осветавања песника као приповедача, док су се неки округли столови бавили ширим тематским областима, као што су: тема рата у савременој српској прози, однос писца и завичаја, страност и лик странца, језик као тема прозе, село у савременој прози, при чему посебно ваља нагласити округле столове посвећене књижевности Срба у Хрватској и делима српских прозаиста ван матице, којима се ишло ка интегралној геопоетичкој слици савремене српске књижевности. Занимљиви су и тематски бројеви посвећени поетикама неких писаца, на пример, Иве Андрића, Данила Киша, Милорада Павића, Драгослава Михаиловића, Миодрага Булатовића. Разматрана су и питања периодизације српске књижевности, антологијски избори српске приповедне прозе, проза и народна култура, стилистика савремене српске прозе, итд. Неки од тематских бројева били су посвећени и питањима савремене критике и портретима значајних књижевних критичара: Љубише Јеремића, Мирослава Егерића, Милоша Петровића, Миодрага Радовића...

Овако обликовани, зборници „Савремена српска проза” су, заправо, својеврсна књижевнокритичка грађа о српским писцима и њиховим поетикама, тако да, поред њихових аутопоетичких беседа, главни део садржаја чине текстови књижевних критичара и теоретичара о књижевнотеоријским и књижевноисторијским темама. Међу њима су најзначајнија имена савремене српске критике, имена професора универзитета, слависта, уредника, сарадника Института за књижевност, филозофа, лингвиста и млађих аутора који су у понеком од бројева трстеничких зборника уписали покоју страницу у својеврсну „трстеничку енциклопедију”. Јер, како је записао Михајло Пантић, писац и критичар са највише уписаних страница: Ко у руке узме све до сада објављене зборнике са трстеничких скупова, помно прегледа њихов садржај и прочита, како му драго, на прескок или линеарно, неке или све текстове у њима, лако ће доћи до закључка да се у Трстенику годинама пише спонтана и утолико драгоценија енциклопедија имена, дела, форми, поступака, поетика, доминантних и фреквентних тема из корпуса савременог прозног стваралаштва (Михаило Пантић: „У трстеничкој академији“, „Савремена српска проза“, зборник број 16).

И, као својеврсна круна трстеничких књижевних сусрета, 2024. године, уз финансијску подршку Министарства културе Републике Србије, објављена је јединствена Антологија писаца „Савремене српске прозе“, коју је, у сарадњи са Михајлом Пантићем, приредио Верољуб Вукашиновић. У њој се налазе приче и одломци из романа 40 српских писаца којима су током минулих деценија приређивани „књижевни портрети“.

То су, по хронолошком реду: Миодраг Булатовић, Драгослав Михаиловић, Видосав Стевановић, Слободан Селенић, Антоније Исаковић, Јован Радуловић, Милисав Савић, Милорад Павић, Мирослав Јосић Вишњић, Бошко Петровић, Радослав Братић, Александар Тишма, Живојин Павловић, Светлана Велмар Јанковић, Данило Николић, Павле Угринов, Добрило Ненадић, Радован Бели Марковић, Младен Марков, Горан Петровић, Воја Чолановић, Вида Огњеновић, Милован Данојлић, Добрица Ћосић, Давид Албахари, Радослав Петковић, Гордана Ћирјанић, Светислав Басара, Владимир Пиштало, Петар Сарић, Михајло Пантић, Драго Кекановић, Миро Вуксановић, Владан Матијевић, Мирослав Тохољ, Јелена Ленголд, Душан Ковачевић, Јовица Аћин, Љубица Арсић и Вуле Журић. Аутор Поговора у књизи је Марко Недић, док је њен рецензент Гојко Божовић написао:

Избор писаца чији су портрети представљени на „Савременој српској прози“ заснован је на принципима репрезентативности и антологијске ревалоризације. Сада се у корицама ове антологије, као сума једног књижевног и књижевно-критичког искуства, као плод рада дугог четири деценије, као израз једног дуготрајног и стално изнова провераваног књижевно-критичког консензуса, налазе изабране приче 40 писаца „Савремене српске прозе“.

Поред богате колекције зборника радова, књижевни сусрети „Савремена српска проза“ садрже и колекцију уметничких слика завичајних сликара на којима су приказани портрети појединих писаца. Све то, заједно са фото-паноима који приказују хронологију и поетику сусрета, чини документарну изложбу под називом „Савремена српска проза“ у Трстенику (1984-2024), коју су приредиле Јелена Думановић и Ана Павловић.