ЈАНКОВИЋ Милица (1881-1939), сликарка и књижевница.
Рођена је 23. новембра 1881. године у Пожаревцу у трговачкој породици – отац јој је био познати пожаревачки трговац Данило Јанковић. Имала је две сестре и млађег брата. Због банкротства и несугласица 1884. године разводе јој се родитељи и она са мајком, сестрама и братом одлази у Велико Градиште.
Основну школу је завршила у Великом Градишту. После шест разреда гимназије и завршене Више женске школе завршила је Сликарску школу у Београду (1902) код Бете и Ристе Вукановић. Била је учитељ вештина у Вишој женској и Учитељској школи у Крагујевцу (1902-1906).
У 21-ој години разболела се од туберкулозе и костобоље. Године 1904. је била на стручном усавршавању у Минхену. Научила је руски и француски језик и у дугим данима везаности за кревет бавила се превођењем. После једног пада са степеница оболела је од костобоље, па је скоро две деценије била прикована за кревет.
Рат је затиче 1914. године на лечењу у Сплиту. Преко Италије и Грчке враћа се у Србију. Окупацију 1915-1918. године провела је у збегу у Трстенику и Врњачкој Бањи. Настанила се са својим сестрама у дому Персиде (1858-1929), удовице трговца Ђорђа Јовановића, и њених кћери Ђурђије (1889-1941) и Синђелије (1885). Ова кућа моравског стила позната је у Трстенику као Цацина кућа, дом Радојке-Цаце Агатоновић-Лазовић.
Милица се најрадије дружила са лепо образованом девојком, Ђурђијом Јовановић, потоњом супругом трговца Радоја-Раке Љутовца. Заједно са Милицом биле су њене сестре, учитељице Станка и Косара, и сестра од тетке Рада. Станка је била учитељица у Основној школи „Свети Сава“, а око 1922. године се вратила у Велико Градиште.
Књига приповедака Милице Јанковић Истините приче о деци и за децу, надахнута је збивањима и ликовима из избеглиштва које је провела у Трстенику. У причи „Сирочићи“ описује се дечак Миодраг Милосављевић, син воскара Петра.
У причи „Цаца“ описана је девојчица Радојка-Цаца Агатоновић (1915-2012), Ђукина сестричина, потоња омиљена професорка Гимназије у Трстенику. Њен отац, Милета Агатоновић, поштански службеник, налазио се на Солунском фронту док је девојчица расла и питала се зашто и она нема оца као њене другарице.
У причи „Вида“ описује се сестра Душана Цветковића Цврце, берберина. У причи „Бегунци“ описује се судбина Живке Цветковић, потоње Мутавџић, учитељице, сестре Цврцине.
После рата је наставница Цртања у Другој женској гимназији у Београду. Због болести превремено је пензионисана 1926. године.
Писала је песме у стиху и прози, приповетке за одрасле, омладину и децу, романе, путописе, скице, пригодне чланке, књижевне и уметничке приказе. Говорила је француски и руски језик, а преводила је са руског (Л. Н. Толстој, Детињство, дечаштво, младост, Београд, 1914). Од 1909. године, прво под псеудонимом Лепосава Михајловић, а од 1914. године под својим именом, објављивала је радове у публикацијама: „Српски књижевни гласник“, „Мисао“, „Дело“, „Венац“, „Женски покрет“, „Жена и свет“...
Објављене књиге: Исповести, (под псеудонимом Лепосава Михајловић), Београд, 1913; Пре среће, Загреб, 1918; Незнани јунаци, Београд, 1919; Калуђер из Русије, Сарајево, 1919; Чекање, Београд, 1920; Смрт и живот, Београд 1922; Природа и деца, Београд, 1922; Истините приче о деци и за децу, Београд – Сарајево, 1922; Плава госпођа, Београд, 1924; Приповетке за школску омладину I, Београд, 1927; Плави доброћудни вали, Београд, 1929; Мутна и крвава, Београд, 1929; Приповетке за школску омладину II, Београд, 1932; Међу зидовима, Београд, 1932; Путем, Београд, 1932; Зец и миш. Приче о животињама, са 12 илустрација Бете Вукановић, Београд, 1934; Жута породица и друге приче, Београд, 1935; Људи из скамије, Београд, 1937.
Била је најчитанија књижевница свог времена. Превођена је на: немачки, енглески, чешки, бугарски и словачки језик.
Лечила се у бањама, на мору и у Паризу (1926-1928). Скоро 20 година била је непокретна, везана за постељу. Умрла је у 27. јула 1939. године у Нишкој Бањи, а сахрањена на је Новом гробљу 29. јула у Београду.