Учитавајући гиф

БИОГРАФСКИ ЛЕКСИКОН


  • БАБИЋ Милун-Мића
  • БАБОВИЋ Атанасије
  • БАЈИЋ Љубивоје
  • БАЈИЋ Миодраг-Мића
  • БАЈИЋ Радош
  • БРАДИЋ Момир
  • БРКИЋ Божидар
  • БРКИЋ Захарије
  • БУШЕТИЋ Тодор
Милун-Мића Бабић

БАБИЋ Милун-Мића, привредник и књижевник.

Рођен је 1939. године у Чаирима, где похађа и основну школу. Гимназију завршава у Трстенику, а Пољопривредни факултет у Београду. Током професионалне каријере објавио је око двадесет стручних радова и студија из области прехрамбене технологије у разним стручним часописима.

Оснивач је и власник предузећа „Етерика“ у Трстенику од 1991. године. Као успешни привредник активно учествује и у друштвено-културном животу, где је посебно запажен као добротвор хуманитарних акција и манифестација и догађања из културе. Као председник Црквеног одбора усмеравао је и помагао градњу цркве у Чаирима.

Публиковањем своје прве књиге, завичајне монографије, Слике мога села – Чаири 2006. године, почиње да се јавно бави књижевним стварањем и од тада је објавио још седам књига.

Објављене књиге: Слике мога села – Чаири, Трстеник, 2006; Храст у холу библиотеке, Београд, 2008; Лабудица над Моравом, Београд, 2009; Мирис Мораве у Паризу, Горњи Милановац, 2011; Лабудица над Моравом, Врњачка Бања, 2012; Три слике на мосту, Горњи Милановац, 2016; Под овим небом, Горњи Милановац, 2016; Чичкoв цвет, Горњи Милановац, 2018.

Члан је Удружења књижевника Србије.

Живи, ради и ствара у Трстенику.

ОБЈАВЉЕНЕ КЊИГЕ


БАБОВИЋ Атанасије (1838-1897), правник, судија, народни посланик.

Рођен је 1838. године у Грабовцу код Трстеника и, највероватније, отац му је грабовачки кмет, Риста Бабовић, штабски капетан и начелник Левачког среза (постављен 1839).

Завршио је права на Великој школи у Београду (1861). Као државни чиновник и судија, био је председник Пореске управе, Апелационог и Касационог суда у Београду и члан Главне контроле. Сем у Београду, службовао је у Шапцу, Крушевцу и Крагујевцу. Због болести је раније пензионисан (1897). Као правник био је умерен и исправан државни службеник.

На првим изборима у независној Србији 1878. године, као члан Либералне странке, изабран је за народно посланика. На ванредном скупштинском заседању у Крагујевцу 1880. изабран је за потпредседника Скупштине. Иначе, залагао се за модернизацију Србије и прихватање железничке конвенције са Аустроугарском. Био је члан Уставотворног одбора 1888. године. Своју политичку делатност остваривао је за време владавине Милана Обреновића IV.

Умро је 6. августа 1897. године у Београду.

Љубивоје Бајић

БАЈИЋ Љубивоје (1913-1994), учитељ, професор, педагошки саветник.

Рођен је 1913. године у Медвеђи код Трстеника, у сељачкој породици деде Милића и oца Драгомира. Основну школу учио у Медвеђи, Нижу гимназију у Крушевцу, а Учитељску школу у Алексинцу (1932).

Уз рад је завршио Вишу педагошку школу у Београду, а Филозофски факултет – Српски језик и књижевност у Скопљу. Звање педагошког саветника стиче 1961. године.

Радио је као учитељ у Медвеђи од 1932. до 1941. године. Био је у немачком заробљеништву. После рата био је наставник, професор и директор школе у свом месту (1946-1970). У више махова био је школски инспектор и просветни саветник у Крушевцу.

Обављао je бројне друштвене и друштвено-политичке функције. Био је председник Удружења учитеља, наставника и професора, посланик Културно-просветног већа Скупштине Србије.

Одликован је Орденом рада са сребрним венцем (1960), као и републичком наградом „25. мај“ (1980).

Написао је више монографија о школама крушевачког краја и преко 400 стручних радова, објављених у четрдесетак листова и часописа.

Објављенe књиге: Промене у духовном држању сеоских младића: прилог психологији и социологији села, (сепарат у коауторству са Слободаном Поповићем у: „Јужни преглед“ бр. 5), Скопље, 1939; Школство у трстеничком крају 1813-1983, Трстеник, 1985; Развојни пут просветно-педагошке службе у Крушевцу 1960-1965, Крушевац, 1985; Сто шездесет година Основне школе у Медвеђи 1828-1988, Трстеник, 1987; Развитак школства општине Врњачка Бања 1869-1989, Врњачка Бања, 1988; Хроника школе милутовачке 1859-1989, Милутовац, 1989; Сто седамдесет година школства варваринске општине 1820-1990, Варварин, 1990; Сто осамдесет година Основне школе „Живадин Апостоловић“ у Трстенику, Трстеник, 1995.

Умро је 9. децембра 1994. године у Медвеђи, где је и сахрањен.

Одлуком Владе Републике Србије, основна школа у Медвеђи од 2000. године носи име Љубивоја Бајића.

КЊИГЕ И ФОТОГРАФИЈЕ


Миодраг Бајић

БАЈИЋ Миодраг-Мића, универзитетски професор, ликовни уметник.

Рођен је у Београду, 1943. године, пореклом из Медвеђе код Трстеника. Завршио је Академију примењених уметности (1969) и постдипломске студије (1973) у Београду.

Радио је на факултетима ликовних уметности у Београду, Новом Саду, Крагујевцу и Приштини. На Академији, касније Факултету примењених уметности, био је члан већег броја стручних комисија, члан Савета у два мандата и продекан за наставу. Пензионисан је 2010. године.

Члан је и председник Савета галерије НУБС-a.

Бави се сликарством, графиком, мозаиком...

Живи и ствара у Београду, све чешће и у прадедовској Медвеђи.

У земљи и иностранству излагао je самостално преко 20 пута, на групним изложбама и ликовним колонијама учесник је око 100 пута.

Добитник је већег броја награда, признања, грамата и откупа, а радови му се налазе у музејима, галеријама, легатима и приватним збиркама. Заступљен је са више радова и у уметничкој збирци „Легат Електродистрибуције Трстеник – Завичајни уметници“, који је у власништву Народне библиотеке „Јефимија“, Трстеник.

Публикована дела: Рудолф Габерц, Пластична анатомија, уџбеник, део илустрација Миодраг-Мића Бајић, Београд, 1979; Миодраг-Мића Бајић, Човек – анатомија – уметност, Београд, 2000; Миодраг-Мића Бајић, Бакрописи : 1973-2003, каталог – мапа графика, Трстеник, 2004.

Породица Миће Бајића, супруга Гордана (1948), рођена у Врању, а коренима из трстеничког краја, и ћерке, Милица (1975) и Ружица (1978), такође су ликовни ствараоци и својим су радовима заступљене у уметничкој збирци „Легат Електродистрибуције Трстеник – Завичајни уметници.

КЊИГЕ И ИЗАБРАНИ РАДОВИ


Радош Бајић

БАЈИЋ Радош, глумац, сценариста, режисер.

Радош Бајић је рођен 1953. године у Медвеђи код Трстеника. Основну школу је завршио у родном селу, средњу музичку у Нишу. Дипломирао је на Факултету драмских уметности у Београду 1976. године.

Одиграо преко 100 разних улога у филмовима, ТВ серијама, драмама. Прву запажену улогу остварио је као студент, улогом Недељка Чабриновића у филму „Сарајевски атентат“ (1975). Следе значајне улоге у остварењима: „Бештије“ (1977), „Партизанска ескадрила“ (1979), „Радио вихор зове Анђелију“ (1979), „Лед“ (1982), „Бановић Страхиња“ (1983), „На путу за Катангу“ (1987), „Дезертер“ (1992)... Велику популарност донео му је лик Секуле, којег је глумио у филмовима „Секула и његове жене“ (1986), „Секула се опет жени“ (1991) и „Трећа срећа“ (1995).

Поред глумачких остварења, богату професионалну каријеру Радоша Бајића чине и ауторски, сценаристички и продуцентски успеси – „Лед“ (1982), „Откос“ (1984), „Ој, Мораво“ (1985), „На путу за Катангу“ (1987), „Траговима косовских јунака“ (1989), „Секула се опет жени“ (1991), „Трећа срећа“ (1995)...

ТВ серије „Село гори, а баба се чешља“ (2007-2016), снимљена у његовом родном крају и околини, и „Равна Гора“ (2013), постигле су огромну, рекордну гледаност. По овим серијама снима филмове „За краља и отаџбину“ (2014) и „Браћа по бабине линије“ (2015). Аутор је и серија „Пси лају, ветар носи“ и „Шифра Деспот“ (2017).

Власник је и Издавачке куће „Квит Подиум“, која је на београдском Сајму књига три пута награђена за „Издавачки подухват године“.

Радош Бајић, поред сценарија и драма, редовно пише и за угледне дневне новине, „Политику“ и „Блиц“.

Штампане књиге: Лед, Крушевац, 1981; На путу за Катангу, Бор, 1987; И тако : Село гори, а баба се чешља, Београд, 2011; Равна Гора, Београд, 2013; Само је Морава вечна, Београд, 2019.

Радош Бајић се дуги низ година са својом породицом предано бави и хуманитарним радом.

Поред великог броја награда, одликовања и признања, добијених за глумачки, стваралачки и хуманитарни рад од стручне критике, публике и институција, 2018. године додељена му је и награда „Павле Вујисић“ за животно дело.

Ожењен је супругом Миленом, с којом има двоје деце, ћерку Јелену и сина Недељка. Живи у Београду и родном селу Медвеђи код Трстеника.

КЊИГЕ И ПЛАКАТИ


Момир Брадић

БРАДИЋ Момир (1935-2018), учитељ, професор, драмски уметник.

Рођен је 1935. године у Медвеђи код Трстеника. Учитељску школу и Вишу педагошку школу – Српскохрватски језик и књижевност завршио је у Крушевцу. Уз рад дипломирао је на Филозофском факултету у Скопљу.

Кратко време службовао је као учитељ у Медвеђи и Великој Дренови, а потом у Крушевцу. Био је jeдaн oд oснивaчa Крушeвaчкoг пoзoриштa, чији je рaд oбнoвиo и чији је управник био 12 година. Зaслужaн je зa пoврaтaк прoфeсиoнaлнoг стaтусa Крушeвaчкoм пoзoришту 1969. гoдинe и тoкoм њeгoвoг мaндaтa Пoзoриштe сe рaзвилo и утeмeљилo. Био је управник Народног музеја и директор „Слободишта“, покретач, организатор и учесник низа значајних културних манифестација: „Свечаности слободе“ у Крушевцу, „Јефимијини дани“ у Љубостињи и Трстенику, „Бeлoвoдскa рoзeтa“ у Бeлој Вoди и Крушeвцу, „Жупскa бeрбa“ у Aлeксaндрoвцу, „Прoђoх Лeвaч, прoђoх Шумaдиjу“ у манастиру Кaлeнић, „Дaни јoргoвaнa“ у Крaљeву...

Као велики глумачки и редитељски маг оставио је дубок траг и у трстеничкој култури, посебно у Трстеничком позоришту. Памте се велелепне академије за које је написао сценарио и режијски поставио, као: „200 година школства у општини Трстеник“ (2013), „Светосавска академија – Теби и нама на част“ у Народном позоришту у Београду (2014), „100 година од почетка Великог рата – Сећање на велике дане“ (2016), „Од рода светла и славна“, свечана академија поводом откривања Споменика кнегињи Милици у Трстенику (2016)...

Oствaриo je брojнa глумaчкa oствaрeњa oд нaциoнaлнoг и oпштeкултурнoг знaчaja.

Овај позоришни посвећеник најснажнији је био у монолозима и монодрамама. Као пример и узор добре глуме памте се његове улоге кнеза Лазара, Доситеја, Панона у „Јастри“, особито Прометеја који је годинама био пролог „Свечаностима слободе“.

Публикa гa je глeдaлa и у брojним филмовима: „Нa путу зa Кaтaнгу“ (1987), „Tрeћa срeћa“ (1995), „Зa крaљa и oтaџбину“ (2015), а највише гa памти као попа Станислава у тeлeвизиjској серији „Сeлo гoри, a бaбa сe чeшљa“ (2007-2016), и по улози др Слoбoдaна Joвaнoвића у серији „Рaвнa Гoрa“ (2013).

Режирао је више представа у Крушевцу, Трстенику, Параћину...

Објавио је драму: Свет зна ко је Тесла : 150 година од рођења Николе Тесле, Краљево, 2006. Међу бројним наградама и признањима свакако је најзначајнија Плакета града Крушевца, за допринос у развоју културе у овом делу Србије.

Ожењен је Mилицом, учитeљицом, сa кojoм има синове, Нeнaдa, прoф. физичкe културe, и Нeбojшу, позоришног рeдитeљa.

Момир је умро 2018. године у Крушевцу, сахрањен је на гробљу у родној Медвеђи.


БРАДИЋ Небојша, Момиров син, рођен је 1956. године у Трстенику. Основну школу и Гимназију завршио је у Крушевцу, Позоришну и радио режију на Академији за позориште и филм у Београду (1980).

Први ангажман остварује (1983) у Крушевачком позоришту као редитељ, потом уметнички директор па управник. За време његовог рада Крушевачко позориште израста у водеће позориште у земљи. Из Крушевца (1996) одлази у Београд, где бива биран за управника Атељеа 212, управника Народног позоришта, па за управника Београдског драмског позоришта. Од 2008. до 2010. године је министар културе и информисања Републике Србије. Уметнички је директор Књажевско-српског театра од 2011, а од 2015. године обавља функцију уредника Културно-уметничког програма Радио-телевизије Србије.

Режирао је више од 20 представа у српским, босанским и грчким театрима, са посебним афинитетом за савремену домаћу литературу и драматизацију (Проклета авлија, Дервиш и смрт, Златно руно, Корени, Тврђава, Последња пловидба). Режирао је опере и мјузикле. Оснивач је „Београдског фестивала игре“.

Објавио је: Проклета авлија, Дервиш и смрт, драматизација, Крушевац, 1999, Мој брат, Бањалука, 2010. и Ноћ у кафани Титаник, Крагујевац, 2011.

Аутор је бројних есеја о позоришту и литератури. Професор је глуме на Академији лепих уметности у Београду. Представе Небојше Брадића игране су у позориштима бивших југословенских република, у Италији, Аустрији, Мађарској, Енглеској, САД, Чешкој, Швајцарској, Украјини, Русији, Грчкој, Албанији, Турској.

Добитник је више домаћих и страних позоришних награда и признања.

КЊИГА И ФОТОГРАФИЈЕ


Бркић Божидар

БРКИЋ Божидар (1941-1996), лекар примаријус, књижевник.

Рођен је 1. новембра 1941. године у Пољни, од оца Радослава-Радета (1917-1943), учитеља, скојевца и учесника НОБ-а, и мајке Миладије. У родном селу учио је основну школу, гимназију завршио у Трстенику, а дипломирао на Медицинском факултету у Београду 1965. године.

Од 1965. године ради у Дому здравља Трстеник, најпре као лекар, па, након специјализације, и као руководилац Службе интерне медицине. Својим радом и бројним стручним радовима стиче звање примаријуса. Од 1992. до 1995. године је директор Дома здравља „Др Сава Станојевић“ у Трстенику.

Прим. др Божидар-Божа Бркић није био само врстан и угледан специјалиста интерне медицине и руководилац, већ и једна свестрано образована и надарена личност. Његово интересовање за литерарни рад датира још из гимназијских дана. Пише и објављује поезију, прозу и публицистику. Био је дугогодишњи председник Књижевног клуба „Моравски токови“ у Трстенику и уредник песничке едиције „Моравски орфеји“.

Објављене књиге: Сунчеве игре, КК „Моравски токови“, Трстеник, 1973; Звездана колевка, „Освит“, Карловац, 1985; Бисери завичајни (монографија Пољне), Друштво завичајаца „Храбри Благотинци“, Пољна – Трстеник, 1968; Кућа дивљег голуба, Књижевни клуб „Моравски токови“, Трстеник, 1987.

Поред књижевног рада и друштвеног ангажовања, активно се бавио и спортом, посебно фудбалом, као и ловом.

Умро је у Трстенику 30. новембра 1996. године.

ОБЈАВЉЕНЕ КЊИГЕ


Захарије Бркић

БРКИЋ Захарије (1910-1979), астроном, универзитетски професор.

Рођен је 8. новембра 1910. године у земљорадничкој породици оца Милосава и мајке Ленке у Пољни, селу код Трстеника. Био је ђак крушевачке и чачанске гимназије. Дипломирао је 1936. године на Групи за теоријску математику Филозофског факултета у Београду. Од 1938. до 1955. године био је посматрач, асистент и научни сарадник АОБ-а (Служба времена и промене географске дужине, Служба промене географске ширине и померања Земљиних полова). Године 1955. изабран је за доцента, а 1957. за професора на Грађевинском факултету у Београду. Докторирао је 1958. године, а његова докторска дисертација, „Анализа систематских грешака пасажног инструмента и других систематских утицаја на одређивање времена“, била је први докторат из астрономских наука на Београдском универзитету.

Године 1959. прелази на Природно-математички факултет у Београду као предавач на Институту (Катедри) за астрономију, а од 1966. је редовни професор за предмет Практична астрономија.

Написао је више научних и стручних радова и, са Браниславом Шеварлићем, два универзитетска уџбеника. Одликован је Орденом рада са црвеном заставом 1979. године.

Објављене књиге: Захарије Бркић, Прилог испитивању системских утицаја на астрономско одређивање времена, Београд, 1961; Бранислав Шеварлић и Захарије Бркић, Геодетска астрономија, Београд, 1963; Бранислав Шеварлић и Захарије Бркић, Општа астрономија, Београд, 1971, 1981.

Оженио се 1940. године Марицом Марковић и са њом има ћерку Ружицу и сина Слободана.

Преминуо је 24. априла 1979. године у Београду где је и сахрањен.

Две године после смрти Захарија Бркића, његова породица је, на иницијативу његовог сина Слободана Бркића, основала Фонд „Проф. др Захарије Бркић“. Према правилима фонда, новчана награда се додељује најбољем дипломираном студенту на Катедри за астрономију у претходној школској години.

КЊИГA И ФОТОГРАФИЈЕ


Бушетић Тодор

БУШЕТИЋ, Тодор (1863-1919), учитељ, геолог и етнограф.

Рођен је 30. јуна 1863. године у Рековцу од оца Мијајла (1839), практиканта Канцеларије среза левачког. Учитељску школу је завршио у Београду 1883. године.

Као учитељ из Лоћике долази у Пољну 1. августа 1885. године, где, сем малог прекида шкoлске 1892/1893. године коју је провео у Драговцу, остаje пуних 35 година на месту учитеља и управника школе, све до смрти 26. априла 1919. године. Сахрањен је на гробљу у Пољни, а на надгробном споменику је уписан и његов старији син Живота (1899), „гимназист“, који је умро 1916. године у Француској.

Тодор, од 1895. године, у новој школи (1891), подигнутој на поклоњеном земљишту Василија Парађанина, ради са Станојем Мијатовићем, учитељем и научним радником, а 1898. године почиње да пише и води Летопис пољанске школе у коме бележи и важне догађаје за село и околину. Његов учитељски рад оцењиван је највишим оценама, па је више пута постављан на место школског надзорника народних школа и одликован је Орденом Светог Саве V реда 1901. године.

Запамћен је, заједно са Станојем Мијатовићем, и по доприносу и унапређењу земљорадничког задругарства и раду са женском младежи у обуци на здравственом, просветном и културном плану.

Крајем XIX вeкa Бушетић се, као дописни члан Геолошког друштва и Етнолошког друштва Српске краљевске академије, активно бави научним радом, посебно бележењем народних умотворина, описивањем живота и обичаја у левачким селима. Драгоцени су његови записи српских народних песама и игара из Левча, које је музички приредио композитор Стеван Ст. Мокрањац, затим описи насеља и порекла становништва Левча, народне медицине, веровања, техничких радова сељака и историјске цртице. Део те грађе објавила је САНУ у „Српском етнографском зборнику“, а део је остао у рукопису. Неколико мањих радова Тодор Бушетић је објавио и у часописима: „Нова искра“, „Учитељ“, „Просветни гласник“...

Након смрти учитеља Тодора Бушетића, на његово место бива постављен његов син, Чедомир, претходно учитељ у Риљцу и Милутовцу, све до преласка у Прилеп 1920. године. Учитељ Чедомир Т. Бушетић, познат је као писац Буквара (1922) који се у народним школама користио све до 1940. године.

Објављена дела: Српске народне песме и игре : с мелодијама из Левча, прикупио Тодор М. Бушетић, музички приредио Стеван Ст. Мокрањац, у: „Српски етнографски зборник“ књ. 3, Београд, 1902; Тодор М. Бушетић, Левач, у: „Српски етнографски зборник“ књ. 5, Београд, 1903; Тодор М. Бушетић, Народна медицина Срба сељака у Левчу, у: „Етнографски зборник“ књ. 17, Београд, 1911; Тодор М. Бушетић и Станоје М. Мијатовић, Технички радови Срба сељака у Левчу и Темнићу, у: „Живот и обичаји народни“, књ. 14, Београд, 1925; Тодор М. Бушетић, Веровања о ђаволу у округу моравском, у: „Живот и обичаји народни“, књ. 14, Београд, 1925.

КЊИГА И ФОТОГРАФИЈА