Учитавајући гиф

БИОГРАФСКИ ЛЕКСИКОН


  • СЕВАСТИЈАН /Путник/
  • СОТИРОВИЋ Милан
  • СПАСИЋ Никодије
  • СРЕЈИЋ Момчило
  • СТАНОЈЕВИЋ Сава
  • СТЕПАНОВИЋ Драгољуб-Љуба
  • СТОЈАДИНОВИЋ Милан
  • СТОЈАДИНОВИЋ Милун
  • СТОЈАНОВИЋ Милутин-Мића
  • СТОЈАНОВИЋ Ранко
  • СТОШИЋ Адам
Севастијан Путник

СЕВАСТИЈАН /Путник/ (1879-1951), игуман љубостињски и писац.

Рођен је у Самошу у Банату. Гордана Јованов, у моногрфији О Самошу (Самош, 2000), пише да је Севастијан рођен 9. октобра 1879. године, као Стеван Перић, од оца Милоша и мајке Пијаде и да је умро у родном месту 5. фебруара 1951. године.

Севастијан Путник је као јеромонах дошао у манастир Љубостињу, вероватно, између 1910. и 1914. године. У време аустроугарске окупације, 24. октобра 1915. године (по старом календару), када је 57. аустроугарска дивизија ушла у манастир, монашко братство су чинили: архимандрит Константин (Поповић) из Брекова код Чачка, јеромонах Севастијан (Путник) из Самоша у Банату и јеромонах Рувим (Павловић) из Пољне код Трстеника. Оптужени су да су скривали део архиве српске Владе у Љубостињи и отерани су у ропство. Севастијан Путник је као заробљеник рат провео у логору Ашах (Aschach) у Аустрији.

Након Великог рата јеромонах Севастијан Путник се вратио у манастир Љубостињу, где га је владика жички господин Николај Велимировић, приликом посете манастиру 1919. године, одликовао Црвеним појасом „за досадање реновање у монашкој дужности као и јавном раду његовом“.

Исте, 1919. године, велики пријатељ владике жичког г. Николаја Велимировића, велики научник и добротвор, „др Михило Пупин, проф. из Америке и др Вој. Јанић, проф. богословије, посетили су овчарске манстире, Жичу, Студеницу и Љубостињу“.

Следеће, 1920. године, „старешини манастира Љубостиње архимандриту г. Константину уважена је оставка“, а за старешину је постављен јеромонах Севастијан Путник. Године 1921. „На предлог Преосвећеног Епископа Господина др Николаја, Свети Архијерејски Сабор изволео је, поводом успостављања Српске Патријаршије и избора Првог Српског Патријарха одликовати и то: ...чином игумана: јеромонаха Севастијана, стар. манастира Љубостиње...“

Милан Кашанин, историчар уметности и књижевник, након посете манастиру Љубостиња, у новинама „Време“, од 3. септембра 1924. године, бележи: „...Отац Севастијан је још млад човек, Банаћанин по пореклу, насмејан и љубазан, племенит господин, пун искрених, топлих речи и кротких поктета. Он има велику библиотеку, добру кујну и јако вино...

Отац Севастијан дивно прича, – он и пише: има од њега једна мала монографија о Љубостињи...“

Пар година касније „Правда“ од 19. августа 1928. године бележи да је „старешина манастира Љубостиње г. Севастијан“ чинодејствовао приликом освећења темеља Женске занатске школе у Трстенику.

Севастијан Путник је у Љубостињи све до 1930. године када је премештен у манастир Вујан, а, на свој захтев, одмах и у манастир Драча. Од тада о Севастијану нема података све до 1941. године, до почетка Другог светског рата, где се као „избеглица из манастира Вољавче“ склонио у манастир Студеницу.

Игуман љубостињски, Севастијан Путник, од 1919. до 1931. године објављује песме и текстове у „Прегледу“, часопису жичке епархије, чији је активан сарадник, а 1927. и 1928. године је и члан Редакционог одбора „Прегледа“ и Жичке библиотеке „Св. Лазар“.

Објавио је књиге: Манастир Љубостиња, Чачак, 1921; На водама Вавилонским, Крагујевац, 1926; Манастир Љубостиња, друго издање, Крушевац, /б. г./; Крици божјег црва, Београд, 1940.

КЊИЖЕВНА ДЕЛА И ФОТОГРАФИЈА


Редакциони одбор „Прегледа“
Сотировић Милан

СОТИРОВИЋ Милан (1928-1998), историчар, професор и писац монографија.

Породица Сотировић је дошла у Србију из Корче из Албаније око 1830. године. Једна грана настанила се у Ћуприји, друга у Чачку, трећа у Београду, а четврта у Трстенику. Из Трстеника породица је прешла у Краљево. По занимању били су дунђери и трговци. Најстарији познати чланови породице која се настанила у Трстеник су браћа Зарије и Наум.

Зарије, трстенички трговац, у браку са супругом Маријом имао је два сина, Димитрија и Радослава, и две кћерке, Хеледону и Радмилу. Зарија је, са својим братом, Наумом, у центру Врњачке Бање 1904. године саградио први прави хотел – хотел „Сотировић“ и у продужетку вилу „Ексцелзиор“, које су након Другог светског рата национализоване, прво под именом „Слобода“ и „Трст“, касније само „Слобода“.

Заријин унук, Милан Сотировић, син Димитрија и Ефимије Ефигеније, рођен је 1928. године у Краљеву. Основну школу је завршио у Краљеву, а гимназију у Краљеву и Врњачкој Бањи. Дипломирао је 1954. године Историју на Филозофском факултету у Београду.

Милан Сотировић Шоле био је професор у Гимназији у Трстенику и Врњачкој Бањи, директор Културног центра Врњачка Бања и културни прегалац.

Организатор је бројних шаховских првенстава највишег ранга у Врњачкој Бањи.

Милан Сотировић је био ожењен Мирјаном из Скопља и са њом има кћер Марију, правника, која са породицом живи у Канади.

Милан Сотировић Шоле је умро 1998. године у Врњачкој Бањи.

Објављене књиге: Подунавци (коаутор са Драгославом Јовановићем), Подунавци, 1978; Врњачка Бања : прилози за историју, Врњачка Бања, 1988; Врњачка Бања и околина : од најстаријих времена до 1941., Врњачка Бања, 1996; Трстеник : од најранијих времена до 1900., Трстеник, 1999.

КЊИЖЕВНА ДЕЛА И ФОТОГРАФИЈЕ


Зарије Сотировић са делом породице
Димитрије и Ефимија Ефигенија Сотировић
Хотел Сотировић
Вила Ексцелзиор
Спасић Никодије

СПАСИЋ Никодије (1939-2017), учитељ, новинар и књижевник.

Рођен је 29. јуна 1939. године у Доњој Омашници код Трстеника. Oсновну школу учио је у родном месту и Стопањи, гимназију у Трстенику и Крушевцу. Учитељски курс је завршио у Бихаћу и учитељевао у Босни. Касније, од 15. маја 1970. године, новинар је у „Новом путу“ у Светозареву, све до забране његовог романа И мртви се отимају (1973).

Радио је као учитељ, новинар и трговачки путник, представљао се као „истраживач чудесних и необјашњивих појава у српском народу“. Путује Србијом ради истраживања предања и народних обичаја. Тако је више пута залазио у темнићка села.

У новинарству и књижевности потписује се под псеудонимом Горан Спасић. Сарађује у бројној периодици: „Нови пут“, „Треће око“, „Сведок“, „Ревија 92“, „Наша борба“, „Блиц“, а 1990. године основао је „Слободно новинарство и дописништво“, прву приватну новинарску агенцију на подручју Поморавског округа.

Спасићев роман у рукопису И мртви се отимају награђен је на конкурсу младих писаца Југославије листа „Младост“, али је после објављивања 1971. године и велике популарности коју је изазвао у јавности и званично забрањен судском пресудом тадашњих власти. И писац и роман рехабилитовани су судском одлуком неколико година пре смрти аутора.

Никодије Спасић награђиван је више пута на некада веома популарним конкурсима „Просветног прегледа“ и Kњижевног клуба „Ђура Јакшић“ (петнаестак награда), а добитник је и Годишње награде Kултуролошког пројекта „Јухорско око“ и књижевне награде „Живојин Павловић“, као и других признања.

Био је члан Kњижевног клуба „Ђура Јакшић“ у Јагодини пуних пола века, а сарађивао је и са другим бројним књижевним асоцијацијама. Један је од оснивача књижевно-уметничког каравана „Наређујемо мир“, каравана „Моравске тајне“, хумористичко-сатиричног листа „Чабар“, који се појавио 1990. године, и књижевне награде „Мика Брачинац“.

Преминуо је 23. априла 2017. године у Јагодини, где је и сахрањен.

Објављене књиге: На извору пре ушћа, Ужице, 1970; И мртви се отимају, Светозарево, 1971; Моја драга Хрватица, Параћин, 1990; Двомоторац и јагодински мученици, Светозарево, 1990; Легенда о земљи Србији, Параћин, 1992; Слободан Живановић, биће или звезда падалица, Параћин, 1990; Сеча записа, Параћин, 1991; Страдања српских домаћина, Јагодина, 1995; Раваничка предања, Светозарево, 1976; Црничка предања, Светозарево, 1977; Сисевачка предања, Светозарево, 1977; Предања из Доње Ресаве, Светозарево, 1979; Ресавска предања, Светозарево, 1979; Лепеничка предања, Светозарево, 1980; Предања о кнезу Лазару, Параћин, 1989; Страдања српских домаћина, Јагодина, 1994; Умирање земље, Параћин, 1995; Где да расте чиста тисовина, Параћин, 1995; Јухорска предања, Параћин, 1996; Јагодина на Белици, Јагодина, 2001; Моравске тајне, Параћин, 2001; Српска чудеса, Београд, 2001; Култ свете Петке, Јагодина, 2008; Хајдучка књига, Јагодина, 2008; Магија биља, Јагодина, 2008; Књига тајанства, Јагодина, 2013.

КЊИЖЕВНА ДЕЛА


Срејић Момчило

МОМЧИЛО СРЕЈИЋ (1883-1940), ратник, витез Карађорђеве звезде.

Рођен је 1883. године у Стублици код Трстеника, син Петра и Јелене. Већи део живота провео је у Брезовици као пекар. Момчило је, као војник резервиста првог позива, 1915. године мобилисан у Први светски рат, где је остао до пробоја Солунског фронта септембра 1918. године и завршетка рата. У време Великог рата већ је био зрео човек са великим војним искуством из ранијих ратова. Одлучан, храбар, надојен слободарством, у борбама је решавао најсложеније задатке.

За изузетну храброст и пожртвовање које је показао током ратова, одликован је Златном војничком Карађорђевом звездом са мачевима и са шест медаља за храброст „Милош Обилић“, четири Златне и две Сребрне.

Момчило је био веома цењен и поштован у Брезовици, Стублици и околини. Био је писмен човек, председник Удружења преживелих ратника из ратова од 1912. до 1918. године. Његовом заслугом и заслугом других преживелих ратника и грађана Брезовице и Стублице, саграђена је у Брезовици нова црква у којој су на мермерној плочи урезана имена и презимена погинулих ратника у ратовима који су скоро без прекида вођени од 1912. до 1918. године.

Женио се два пута. Први пут, 1909. године, Радојком (1887), ћерком Атанасковић Крсмана и Милене из Брезовице, и са њом је имао сина Радомира (1915). Други пут, 1933. године, Катарином (1881), удовицом, супругом покојног Миладина Петровића из Брезовице. Живели су у својој кући, у центру села на Броду. У једном делу куће, у посебном одељењу, била је пекара са називом: „Пекара код Момчила и Кате“.

Момчило Срејић, херој Солунског фронта, умро је у Брезовици 1940. године. Сахрањен је на Главном брезовачком гробљу, испраћен од преживелих сабораца и великог броја грађана Брезовице, Стублице и околине.

Станојевић Сава

СТАНОЈЕВИЋ Сава (1898-1982), народни лекар, хуманиста и патриота.

Рођен је 22. јуна 1898. године у Београду од оца Светислава, правника, професора и дипломате, и мајке Ангелине, ћерке познатог српског политичара и председника српске Владе, Саве Грујића. Основну школу похађао је у Битољу, гимназију је започео у Пироту, а завршио у Ници (Француска) 1919. године. Медицински факултет уписује 1919. године у Паризу на Сорбони и на истом дипломира 30. марта 1925. године. Исте године одбранио је докторску тезу „Прилог проучавању маларије у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца“.

Др Сава се враћа у своју отаџбину и августа месеца почиње стажирање у болници у Сарајеву, након чега је службовао као срески лекар у више градова: Дрвару (1926), Драгачеву (1927), Гучи (1927), у болници у Ужицу (1929) и Смедереву (1930).

Док је службовао у Смедереву 1930. године, др Сава се оженио др Босом Тадић, стоматологом. Прелазе у Трстеник 5. фебруара 1931. године, где је др Сава Станојевић именован за среског лекара, а његова супруга ординира у Врњачкој Бањи и Трстенику.

Варошица Трстеник и његова околина постају др Сави трајно професионално и животно опредељење више од четири деценије. Када се усталио службом у трстеничком срезу, поред својих редовних обавеза у ординацији и поред активног учешћа у животу трстеничке црквено-општинске заједнице, др Сава је током 1939. и 1940. године организовао низ течаја за грађане. Течајеви су обављани по посебном Програму Црвеног крста, са теоријском и практичном обуком од тридесетак часова.

Ипак, оно по чему ће доктор Сава заувек остати запамћен у трстеничкој варошици је несвакидашњи подвиг у времену Другог светског рата којим је овај трстенички лекар и хуманиста показао не само храброст, већ и посвећеност својим суграђанима и пацијентима. Др Сава Станојевић је 14. октобра 1942. године спасао од стрељања припаднике Рома из Осаонице, које су Немци обележили жутим тракама. Непосредно пре него што су Немци извршили одмазду, др Сава је прогласио део Осаонице, посебно ромско насеље, за подручје где влада пегави тифус, због чега су Немци одустали од спровођења и стрељања Рома.

Захвални Роми из Осаонице сваке године 14. октобар обележавају као „Дан захвалности“. На великој урамљеној слици др Саве пише „Свети Сава II“, као и текст „Доктор Сава, наша слава“. На уласку у ромско насеље, на истом месту где је 1942. године писало упозорење за пегави тифус, постављено је бронзано попрсје др Саве са текстом о овом догађају. У знак трајног сећања на др Саву Станојевића трстенички Роми сваке године организују и Меморијални фудбалски турнир „Др Сава Станојевић“. Такође, 1969. године је снимљен и документарни краткометражни филм „Захвалност“ београдског редитеља, Јована Ранчића.

Сава Станојевић био је почасни члан Српског лекарског друштва Београд и почасни члан италијанског друштва „Ром“ у Милану. Учествовао је као посебан гост на научном симпозијуму „Живот и обичаји Рома у нашој земљи“ на Етнографском институту Српске академије наука и уметности у Београду 1976. године.

За своје заслуге и дугогодишњи рад добитник је бројних одликовања и признања: Албанска споменица за учешће у Првом светском рату на дужности добровољног тумача при француској војно-лекарској мисији; Америчко одликовање – Медаља српском војнику за примерно држање и добар рад; Орден заслуге за народ са сребрним венцем, за осведочено држање и храброст у спасавању Рома у Трстенику; „Орден рада са сребрним венцем“, за неуморни и несебичан рад на очувању и заштити народног здравља; Златни знак Црвеног крста Југославије, за осведочени хуманизам, здравствено-васпитни рад и социјалну делатност, у оквиру програма Црвеног крста и многа друга.

Након пензионисања, 31. маја 1966. године, ради још четири године као хонорарни лекар. Као пензионер живео је повучено у Београду и Трстенику са другом супругом, Даринком Парађанин, бившом помоћницом у кући и ординацији. Из два брака није имао деце.

Преминуо је 9. маја 1982. године на ВМА у Београду. Урна сa његовим пепелом је постављена крај посмртних остатака његове мајке Ангелине на Старом гробљу у Трстенику.

Од 20. марта 1992. године здравствена установа у Трстенику носи назив Дом здравља „Др Сава Станојевић“, а примаријус др Александар Милићевић објавио је у Трстенику 1998. године књигу Др Сава Станојевић, народни лекар, хуманиста и патриота.

ФОТОГРАФИЈЕ


Дан захвалности 14. октобар
Др Сава међу Ромима у Осаоници
Трстенички Роми славе дан захвалности 14. октобра
Режисер Јован Ранчић и др Сава Станојевић
Др Сава Станојевић
Гробни споменик
Дом здравља Др Сава Станојевић Трстеник
Степановић Љуба

СТЕПАНОВИЋ Драгољуб-Љуба (1932-1997), комичар, имитатор, естрадни уметник.

Рођен је 1932. године у сеоској породици Душана Степановића из Божуревца код Трстеника.

Познат под уметничким именом Стевка Божуревка, „човек са хиљаду лица и гласова“. Био је веома успешан комичар и имитатор код нас и у свету, имитирао је српског сељака, сељанку Стевку Божуревку, као и председника СФРЈ, Јосипа Броза Тита, и још педесетак ликова. Годинама је на естрадним наступима забављао публику целог света. Био је уметник високог ранга, уживо, на радио-таласима и на телевизији. Наступао је самостално и са уметничким групама. Гостовао је у многим местима на пет континената. Појављивао се и у филмовима, тонски снимио више плоча.

Био је веома везан за свој крај, свесрдно га је помагао и волео, стално се враћао у свој завичај. У родном селу саградио је мост и фудбалско игралиште. Помагао је фудбалски клуб, електрификацију села, изградњу пута и дружио се са мештанима.

Умро је 27. маја 1997. године и по његовој жељи сахрањен у Божуревцу.

Фудбалски клуб из Божуревца носи име ФК „Стевка Божуревка“.

ПАРОДИЈЕ И ИМИТАЦИЈЕ


Стојадиновић Милaн

СТОЈАДИНОВИЋ Милан (1888-1961), правник и економиста, професор, политичар и председник Владе Краљевине Југославије.

Рођен је 4. августа 1888. године у Чачку, син судије и адвоката Михајла Љ. Стојадиновића из Стопање код Трстеника. Гимназију је учио у Крушевцу и Београду (1906), где је завршио и Правни факултет (1910). Школовање наставња у Минхену и Берлину, где је припремао докторску дисертацију: „Немачки буџет“, одбрањену у Београду 1912. године. Дисертација је објављена у часопису „Звезда“. Касније се усавршава у Паризу и Лондону.

Стојадиновићева стручност као економисте је постала очигледна током балканских ратова 1912-1913. године и Првог светског рата, када је почео да ради у Министарству финансија. Након повлачења српске војске кроз Албанију, током зиме 1915. године, Стојадиновић се повукао са српском Владом на грчко острво Крф. Тамо је остао до 1918. године, где се доказао као финансијски стручњак који је помогао да се стабилизује српски динар. Четири године Првог светског рата провео је поред Николе Пашића на Крфу и у Паризу. Из иностранства се вратио у нову краљевину, као генерални директор Државног рачуноводства у Министарству финансија. Убрзо, након положеног доктората права, постаје са 32 године професор Финансијских наука на Београдском универзитету. Већ 1919. године напушта државну службу и као „човек од поверења британског финансијског капитала“ постаје директор Енглеске трговачке банке. На тој дужности остаје до 1922. године када улази у политички живот, као министар у влади Николе Пашића.

Био је министар финансија у три наврата (1922-1924, 1924-1925. и 1934-1935). Активан је био у Народној радикалној странци као члан Главног одбора. Кнез Павле Карађорђевић му је дао мандат за формирање владе. Југословенску радикалну заједницу основао је 1935. године и био њен председник. Ова странка била је изразито десничарских опредељења. Стојадиновић је водио политику приближавања силама Осовине. За време премијерског мандата потписао је Споразум о пријатељству са Француском и Пакт о ненападању са Италијом, покушавајући да у време пред Други светски рат сачува безбедност Југославије.

Стојадиновићева влада покушала је да потпише Конкордат са Ватиканом 1937. године. То је изазвало жестоке протесте Српске православне цркве, па је потписивање споразума пропало. Стојадиновић је, ипак, успео да победи на следећим изборима. Кнез Павле га је сменио 1939. године јер није успео да реши хрватско питање. На захтев Британаца, Стојадиновић је прогнан из земље и интерниран на острво Маурицијус, где је провео Други светски рат. После рата му је био забрањен повратак у земљу, па је Стојадиновић остатак живота провео у Аргентини и другим јужноамеричким државама. За веме мандата аргентинског председника, Хуана Перона, уређивао је утицајне економске часописе.

Био је акционар, председник и члан управних одбора: Радио-Београда, Српског бродарског друштва, Издавачког концерна „Време“, Standard Electric-а.

Биће упамћен и као донатор школа, цркава, сиромашних појединаца. Дао је допринос изградњи школе и спомен-чесме у Стопањи и Гимназије у Крушевцу. Пре Другог светског рата проглашен је за Почасног грађанина Крушевца.

Умро је 24. октобра 1961. године у Буенос Ајресу.

Објављене књиге: Борба против скупоће, Београд, 1921; Наше валутне невоље, Београд, 1921; Наш финансијски положај, Београд, 1924; Монопол дувана, Београд, 1932; Један краљ, један народ, једна држава, Београд, 1939; Ни рат ни пакт, Ријека, 1970.

Драгомир-Драги Стојадиновић (1903-1985), млађи брат Милана Стојадиновића, рођен је у Ужицу. Средњошколско образовање стекао је у Београду, а студирао је право на Београдском универзитету и у Лондону. Бавио се адвокатуром и публицистиком.

Био је народни посланик на листи брата Милана, секретар Скупштине, секретар странке, акционар и директор листа „Време“, а током рата у управи листа „Ново време“.

Августа 1946. године осуђен је на смрт, да би му казна била замењена на 15 година робије. Седам година касније, после амнестије, одлази у Аргентину, прихватајући задатак Удбе на сузбијању усташке пропаганде у тој јужноамеричкој земљи.

Драгомир-Драги Стојадиновић, у разговорима вођеним августа 1974. године у Лондону са књижевником Бориславом Пекићем, који је ожењен Љиљаном, ћерком његове и Миланове сестре, Надежде Стојадиновић, сведочи, као човек из сенке који је био више него добро обавештен о људима и догађајима у јавном животу Србије током окупације 1941-1945. године, о драматичним збивањима у нашој земљи током рата и по ослобођењу. Овај разговор, интервју са Драгомиром Стојадиновићем под називом Окупација у шест слика објављен је, прво као фељтон од најзанимљивијих делова у „Новостима“ 2007. године, а касније у књизи Борислава Пекића Време и ново време : Разговор са Драгомиром Стојадиновићем (Београд, 2013).

КЊИЖЕВНА ДЕЛА И ФОТОГРАФИЈЕ


Милан Стојадиновић, 1920. године
Милан Стојадиновић у Народној скупштини, 1936. године
Милан Стојадиновић у свом кабинету
Стојадиновић Милун

СТОЈАДИНОВИЋ Милун (1864-1941), учитељ, протојереј и писац.

Рођен је 13. јануара 1864. године у Камењачи од оца Јована и мајке Анђелије-Раде. Крштен у манастиру Велућу. Рано детињство провео у Стопањи, где су му се родитељи преселили. У Стопањи је завршио два разреда основне школе, у Медвеђи трећи, Трстенику четврти. Пред први Српско-турски рат наставља школовање у Крагујевцу, где завршава четири разреда гимназије. Као сиромашан морао је подучавати ђаке. Напушта пети разред гимназије и уписује Богословију у Београду, коју је завршио 1884. године. Становао је у интернату и издржавао се служећи, између осталих и код др Лазе Лазаревића, књижевника.

Постављен је 1884. године за учитеља у селу Мекишу, недалеко од Ниша. После годину дана рада служи „ђачки рок“ у XII пешадијском пуку у Нишу. Касније је рукоположен за ђакона крушевачког на Цвети, 6. априла 1886. године, и постаје катихета у крушевачкој Гимназији. Рукоположен је за свештеника 31. октобра 1888. године у Београду и добија парохију Великоврбничку код Крушевца, где је провео 6 година. Конкурсом је добио варошку парохију у Неготинској крајини, где остаје кратко.

Указом краља постављен је за судију Духовног суда Епархије тимочке у Зајечару. Након две године из материјалних, здравствених и политичких разлога даје оставку и враћа се у парохију – добија Лесковац, где је провео наредних 38 година.

У Лесковцу је био катихета у Гимназији и Пољопривредној школи, болнички свештеник и вршилац дужности среског намесника. Више пута је био у стручним комисијама и исповедник свештенства града Пирота и округа Пиротског.

За време Првог светског рата, крајем 1915. године, интерниран је и заточен у логорима: Хасково, Паничерево и Еска-Џумаја у Бугарскoj. Из заробљеништва се вратио 21. октобра 1918. године заједно са 146 српских свештеника у Пирот, где им је приређен дочек са Литијом.

После 50 година службе 1934. године вратио се у Крушевац, у породицу, где су му, након смрти супруге Даринке, живела и деца.

Био је венчан 1884. године у Трстенику, Даринком (1866-1934), ћерком трстеничког трговца, Василија Гајића. У браку су имали три сина и четири ћерки.

Од цркве је одликован: црвеним појасом, протском камилавком и протојерејским чином, похвалницом Светог Архијерејског Сабора, а од државе: Орденом Светог Саве V и IV степена.

Бавио се књижевним стварањем, штампао у црквеним и дечјим часописима: „Хришћанском Веснику“, „Прегледу“, „Веснику Српске цркве“, „Српчету“, „Народном просветитељу“ и другим новинама. Нарочито је радио на црквеном беседништву. Штампао је у брошурама и неколико засебних беседа и расправа: Пут ка спасењу, Побожност и патриотизам, Ускршња размишљања, Будућност Словена, Проповед на дан крштења Престолонаследника Петра...

Штампана су му дела: Свештеничко стање, Лесковац, 1898; Пут ка спасењу, Ниш, 1908; Видовданска беседа на парастосу у Св. Илирској цркви, Лесковац, 1922; Проповед на дан крштења Престолонаследника Петра, Лесковац, 1923; Будућност Словена, Лесковац, 1923; Побожност и патриотизам, Лесковац, 1925; Ускршња размишљања, Лесковац, 1929; Споменица са стазе живота, Крушевац, 1935; Споменица са стазе живота, II, Крушевац, 1939; Српска голгота : споменица са стазе живота, III, Крушевац, 1940.

Прота Милун Стојадиновић се упокојио 1941. године у Крушевцу, где је и сахрањен.

КЊИЖЕВНА ДЕЛА И ФОТОГРАФИЈЕ


Пирот 1918. године, дочек интернитаних српских свештеника из Бугарске
Протиница Даринка
Стoјановић Милутин-Мића

СТОЈАНОВИЋ Милутин-Мића (1935-2020), хармоникаш, композитор, певач и песник.

Рођен је 2. септембра 1935. године у Богдању код Трстеника. Основну школу је завршио у Краљеву, музичку у Крушевцу, а гимназију у Краљеву.

Од ране младости бавио се музиком – прву хармонику добио је за десети рођендан, а само три године касније компоновао је прву песму „Крај Мораве на обали“. Касније су настале песме: „Хармонико моја“, „Зарасле су стазе моје“, „Воденичар на Морави“ и многе друге. Својом песмом и хармоником прославио је мелос свога краја широм Југославије и света. Његове инспирације су Морава, Шумадија, народни обичаји његовог родног краја. Био је солиста на хармоници радио-станица: Нови Сад, Суботица, Осијек, Загреб. Вредни су и његови успеси на телевизији, филму и фестивалима. Један је од оснивача такмичења хармоникаша у Сокобањи 1962. године, које данас представља најпрестижније такмичење у хармоници код нас.

Учесник је бројних фестивала и концерата у земљи и иностранству (одржао преко три хиљаде концерата, снимио стотинак плоча и касета, које су продате у преко пет милиона примерака). Објавио је осам песмарица. Снимио више тонских плоча у „Југотону“, где је био и уредник.

Уз свирање на хармоници и компоновање бавио се и певањем. Аутор је многих текстова за певање. Сарађивао је са бројним познатим певачима, међу којима су: Предраг-Цуне Гојковић, Предраг Живковић Тозовац, Мерима Његомир, Лепа Лукић, Новица Неговановић, Аземина Грбић, Сафет Исовић...

Добитник је бројних награда и признања за свој композиторски рад, међу којима су: Златна птица „Југотона“ за милион продатих плоча, Златна плакета, десет Златних плоча... У оквиру манифестације „Трстеник на Морави“ 2016. године додељена му је награда „Најморавац“. Био је активни члан Савеза естрадно-музичких уметника Србије у коме је стекао статус истакнутог уметника.

Његове песме су: „Хармонико моја“, „Зарасле су стазе моје“, „У ранама срце моје“, „Воденичар на Морави“, „Крај Мораве на обали“, „Девојачка туга“, „Док Морава хладна тече“, „Шумадија мој је крај“, „Што је диван овај крај“, „Ој, младости, зелена ливадо“, „Стара хармоника“, „Много снова, много нада“, „Растасмо се давно“, „Како да те заборавим“, „Комшинице преко пута“ и многе друге.

Премино је 13. јула 2020. године у Богдању, сахрањен је на Новом гробљу у Трстенику.

МУЗИЧКА ДЕЛА


Стојановић Ранко

СТОЈАНОВИЋ Ранко (1889-1970), ратник, витез Карађорђеве звезде.

Рођен је 1889. године у сеоској породици оца Луке Стојановића у Богдању код Трстеника. Учесник је свих ослободилачких ратова од 1912. до 1918. године. Био је „висок, коштуњав и наочит, шумадијски сељак који се могао и умео снаћи у свакој прилици“. У Првом светском рату борио се као митраљезац, поднаредник и припадао је 19. пешадијском пуку Шумадијске дивизије првог позива.

Одмах након оног несрећног прелаза преко Саве на Чеврнтији, поднаредник Ранко, са тројицом својих војника, послат је у патролу да испита терен код села Пећинац. Приметивши непријатеља који долази, поставља заседу у Пећиначком гробљу иза споменика. Најпре тихо заробљава њихову патролу на „велосипедима“, њих четворицу, а у сутон непријатељску војску изненађује рафалном паљбом из два митраљеза. „У освит дана насип се црнио од лешева. Човеку изгледа просто невероватно да шака војника може направити овакво чудо и нанесе непријатељу оволике губитке.“

Приликом одступања српске војске преко Албаније бива заробљен од Албанаца. Храбар и вешт, као и у свим другим приликама, користи прилику небудности Албанаца и бежи. Тек се на Крфу придружио својој јединици, која га је била избрисала из списка живих.

На Солунском фронту, у борбама код села Горничева, чудом преживљава експлозију гранате. Након четири дана проведених у болници враћа се у своју јединицу и одмах се истиче у борбама са Бугарима.

На коти 12-12, „поднаредник Ранко запали свој митраљез. Возао је управљач и само штеповао, како је то доцније стручно објашњавао каплар Стојадин. У непријатељским стројевима наста паника. Падали су мртви и рањени, а остали бежали и тражили глави места. Тридесет и шест мртвих остало је на бојишту.“

Пошто је борба мало минула, непријатељски Црвени крст тражио је примирје да се покупе рањеници. Скупљајући рањенике, наши су донели и једног немачког официра. Митраљез му је изрешетао обе ноге. Затражио је „да види митраљежџију који их је онако помлатио“ и рекао: „Откако је рат почео идем из борбе у борбу. Прошао сам све фронтове, али овакву митраљеску ватру нисам упамтио.“

Поднаредник Стојановић није изостао са својим митраљезом ни на коти 10-50. И тамо је чуда починио. О његовим подвизима и јунаштву причало се на целом фронту. То нису заборавили ни његови командири и команданти: на грудима поднаредника Стојановића заблистала је Сребрна војна Карађорђева звезда са мачевима.

Одликован је и Златном и Сребрном медаљом за храброст „Милош Обилић“ и свим ратним споменицама од 1912. до 1918. године: „Освећено Косово“, Споменица „Петар Први“, Албанска споменица 1915. и Споменица ослобођења и уједињења 1914-1918. године.

И пре и после ратова живео је тихо и скромно у Богдању и бавио се пољопривредом. Умро је 1970. године у свом родном селу, где је и сахрањен.

Стошић Адам

СТОШИЋ Адам (1920-2006), професор, публициста.

Рођен је 21. новембра 1920. године у Милутовцу код Трстеника, у угледној сељачкој породици оца Никодија Стошића, солунског ратника, и мајке Данице, рођене Велимировић. Основну школу је завршио у родном месту, четири разреда гимназије и малу матуру у Крушевцу, а шест разреда Српске православне богословије у Битољу.

Године 1944. је упућен на Сремски фронт. У Београду je завршио учитељски курс (1946), затим Вишу педагошку школу. Био је професор Руског и Српског језика у Рачи Крагујевачкој. Дипломирао je на Филозофском факултету у Београду (књижевност, 1952), где је и магистрирао (1973) темом: „Сеоске приповетке Душана Радића“. Од 1953. године радио је у Крушевцу као: професор Гимназије (1953-1959), просветни саветник и директор Просветно-педагошког завода (1959-1963), професор Више педагошке школе (1963-1969), директор Народног музеја (1969-1973), проф. Педагошке академије за васпитаче (1973-1980).

Од 1981. године, као пензионер, потпуно се посветио друштвеним активностима, нарочито у популарисању културно-историјских вредности крушевачког краја. Бавио се музиком, драмским аматеризмом, био је председник Књижевног клуба „Багдала“, председник Друштва љубитеља старина и уметности, председник Туристичког савеза општине, власник и издавач обновљеног листа „Крушевачки гласник“ (1993), оснивач и власник Издавачке радње „Крушевачки гласник“ (од 1994), суоснивач Завичајног клуба „Милутовац“, поборник и учесник братимљења Крушевца и Крфа.

Иницијатор је подизања споменика и спомен-обележја у Крушевцу и на Крфу: Споменик вешаним и стрељаним у Касарни „Цар Лазар“, Споменик „Крајпуташ“, Спомен-плоча пуковнику Драгутину Гавриловићу, Спомен-плоча „Шкотским сестрама“, Споменик ратницима и жртвама ратова 1912-1918. године, „Мајка Србија и мајка Грчка“.

Стручне радове објављивао је у периодици: „Просветни преглед“, „Педагошки рад“, „Књижевност и језик“, „Настава и васпитање“, а друштвено-политичке теме у дневним листовима и ревијама: „Политика“, „Нин“, „Време“, „Победа“, „Борба“, „Наша борба“, „Трибина“, „Глас јавноcти“, „Крушевачки гласник“, „Багдала“, „Наша стварност“, „4. јул“, „Наш колектив“, „Обилићево“, „Рубин“, и др. Такође, прилог на грчком у крфском листу „Крфски корак“.

Коаутор зборника, хроника, монографија: Крушевац у НОБ-у (1958), Крушевачки крај јуче, данас и сутра (1962), Ликови револуције (Београд, 1966), Књижевна лектира у основној школи (Београд, 1966), Хроника НОБ-а Жупе (1987), 16. српска бригада (1991), Монографија Основне школе „Раде Додић“ (1989), Кроз Србију и Црну Гору (туристички водич), 10-годишњица Друштва љубитеља старина (монографија, 1982), Крушевац cвojoj деци (монографија Дечје заштите, 1986).

Стручни сарадник у два документарна филма: „Шест векова Крушевца“ и „Стари Крушевац“ и радио-емисије „Код два бела голуба“.

За вредан допринос култури добитник је признања: Награда за животно дело у култури Крушевца (1960), признање „Расински цвет“ за публицистичке зборнике: У цара Тројана козје уши (2000) и Од Цера до Кајмакчалана (2001), Годишња награда Општине Трстеник за животно дело (постхумно, 2007).

Умро је 26. јануара 2006. године у Крушевцу, сахрањен у родном Милутовцу.

Објављене књиге: Слатина, Крушевац, 1962; Милутовац јуче и данас, Милутовац, 1967; Крушевац и околина, Крушевац, 1980; Култура говора, Крушевац, 1980; Крушевац на старим разгледницама (коаутор), Крушевац, 1982; Друштво за неговање историјских и уметничких вредности „Љубитељи старина“, Крушевац, 1982; Велики дани Србије 1914-1918, Београд, 1994, 2000; Под небом Крушевца (коаутор), Београд, 1996, 1997; Кратка фотоисторија крушевачког краја, Београд, 1997; Село у приповеткама Душана Радића, Крушевац, 1998; Козје уши Србије, Крушевац, 2000; Свирала цара Тројана, Крушевац, 2000; Од Цера до Кајмакчалана (зборник), Крушевац, 2001; Крф – Керкира, Крушевац, 2001; Крушевац и околина, Крушевац, 2002; У походе честитоме Кнезу, Крушевац, 2002; Моја педагошка поема, Крушевац, 2003; Убиство краља Александра I у Марсеју 1934., Крушевац, 2004.

КЊИЖЕВНА ДЕЛА