Учитавајући гиф

БИОГРАФСКИ ЛЕКСИКОН


  • НЕГРИШОРАЦ Иван
  • НЕДИЋ Благоје
  • НЕДИЋ Т. Миленко
  • НЕДИЋ С. Радош
  • НИКОЛИЋ Бошко
  • НИКОЛИЋ Живојин
Негришорац Иван

НЕГРИШОРАЦ Иван (1956-), песник, књижевник.

Проф. др Драган Станић, како му је право име, рођен је 31. маја 1956. године у Трстенику. Његови преци пореклом су из села Негришори у Драгачеву. Отац Милета, професор Социологије неколико година је живео у Трстенику и радио у Образовном центру „Прва петолетка“ Трстеник. Селе се у Сириг где учи основну школу (1962-1970), а гимназију (1970-1974) и Филозофски факултет у Новом Саду (1974-1979).

Радио је као драматург у Драмској редакцији Радио Новог Сада (од 1985), асистент на Филозофском факултету у Нишу (1988-1995), секретар Матице српске (од 1995), професор Теорије књижевности на Филозофском факултету у Новом Саду, главни и одговорни уредник „Летописа Матице српске“.

Магистрирао је 1991, а 2003. године је докторирао на Филолошком факултету у Београду, темом: „Лирика Јована Дучића“.

Пише прозу, поезију (аутор је десетак веома запажених песничких књига) и књижевну критику, преводи с енглеског и руског. Објављује у бројној периодици, у „Летопису Матице српске“ даје приказе нових књига. Песме су му превођене на: енглески, руски, немачки, француски, мађарски, румунски, словеначки, словачки, русински, македонски, чешки, грчки, јерменски, турски и кинески језик. Заступљен у неколико антологија српског песништва и песништва Војводине.

Објављене књиге: Трула јабука, Загреб, 1981; Ракљар. Желудац, Београд, 1983; Земљопис, Нови Сад, 1986; Анђели умиру (роман), Београд, 1998; Топло, хладно, Београд, 1990; Абракадабра, Нови Сад, 1990; Хоп, Вршац, 1993; Везници, Београд, 1995; Легитимације за бескућнике, Нови Сад, 1996; Истрага је у току, зар не? (драма), Нови Сад, 2000; Прилози, Нови Сад, 2002; Лирика Јована Дучића : Семантичка анализа (докторска дисертација), Београд, 2002; Видиш ли свице на небу? (драма), Нови Сад, 2006; Потајник, Београд, 2007; Светилник, Нови Сад, 2010; Камена чтенија, Нови Сад, 2014; Матични млеч, Нови Сад, 2016; Изложба облака, Нови Сад, 2017; Огледала Ока Недремана, Нови Сад, 2019.

Приредио је и двадесетак књига, између осталих, изабране песме Јована Дучића Пет кругова (1993, 2001) и Лирски кругови (1998), роман Добрице Ћосића Корени (2004), зборник радова о рецепцији Павићевог књижевног дела и друге.

Добитник је награда: „Горан“, Друштва књижевника Војводине (1981), Друштва књижевника Војводине за најбољу књигу године (1991), „Ђура Јакшић“ (1996), Змајева награда Матице српске (2007), „Бранко Ћопић“ и „Раде Драинац“ (2010), Жичка хрисовуља и Грачаничка повеља (2011), „Меша Селимовић“, Печат времена, Печат вароши сремскокарловачке, Велика базјашка повеља и Повеља Мораве (2012-2013), „Деспотица Ангелина Бранковић“, „Златни крст кнеза Лазара“ (2017), „Ленкин прстен“ и „Венац Лазе Костића“ (2019).

Добитник је Повеље на Међународној културној манифестацији „Соколица“ (Звечан, 2005) и награде „Bazsalikom/Босиљак“ на манифестацији „Дани Корнела Сентелекија“ за неговање српско-мађарских односа (Сивац, 2011). За свеукупни рад на ширењу културе, образовања и науке награђен је Вуковом наградом КПЗ Србије (2014), признањем „Бела голубица“ Теслиног глобалног форума (2016), као и Орденом Константина Философа Словенске уније из Чешке (2018). Носилац је Ордена Светог цара Константина (2013) и Ордена Светог деспота Стефана Лазаревића (2019) Српске православне цркве.

КЊИЖЕВНА ДЕЛА


Недић Благоје

НЕДИЋ Благоје (1860-1937), учитељ, публициста и писац.

Рођен је 14. априла 1860. године у Великој Дренови код Трстеника у угледној земљорадничкој породици оца Трифуна и мајке Станике. Један од четворице Благојеве браће, Миленко Недић, чувени је бригадни генерал, двоструки носилац официрске Карађорђеве звезде са мачевима, IV и III реда.

Благоје је основну школу завршио у Великој Дренови, а Учитељску школу у Алексинцу 1882. године.

Био је учитељ у Бачини (1882-1886) и у Основној школи „Вук Караџић“ у Београду (1887-1889), где је био и управитељ. Од 1889. до 1891. године радио је као писар Министарства просвете и црквених послова, а од 1892. до 1893. године као порезник у Министарству финансија. Пензионисан је 1894. године.

У јесен 1884. године оженио се сестричином приповедача Лазе К. Лазаревића, Драгицом, ћерком Лазине најстарије сестре Евице и шабачког трговца Марка Тодоровића.

За време Првог светског рата прешао је преко Албаније на Крф, а одатле у Ницу.

Био је активан у Црвеном крсту и Југословенском друштву за чување народног здравља. Један је од оснивача Учитељског удружења. Залагао се за оснивање земљорадничких и здравствених задруга. Од 1886. године био је дописни члан Српског пољопривредног друштва. Више година био је одборник Београдске општине (1928-1930) и председник београдских кућевласника.

Писао је драме, поучне текстове и уџбенике за основну школу. Своје радове објављивао је у: „Учитељу“ (1882-1884,1886-1887,1893,1936), „Трговинском гласнику“ (1899), „Правди“ (1926, 1928), „Лесковачком гласнику“. Његова драма На низбрдици приказана је први пут у Народном позоришту у Београду 25. октобра 1905. и до Првог светског рата изведена је девет пута. Објављивао је и народне умотворине. Био је члан Редакционог одбора „Мале Србадије“ и власник „Народних новина“ (1900-1901) које су излазиле у Београду.

Објављене књиге: Збирка одабраних народних умотворина. Песама, прича, пословица, загонетака, здравица и басана народних са неколико Доситејевих, Београд, 1888; Руковет одабраних песама за српске ђаке, Београд, 1889; Школска песмарица, за I, II, III и IV разред основних школа, Београд, 1890; Наше основне школе, Београд, 1899; Пропадања наше народне ношње и последице тога, Београд, 1901; На низбрдици, драмске слике из живота српског сељака у три чина с певањем, Београд, 1908; Лечење нашега села, Београд, 1932.

Умро је 18. јула 1937. године и сахрањен је на Новом гробљу у Београду. Супруга Драга преминула је 1940. године. Поред синова, Милорада, новинара, књижевника и преводиоца, и Милете, директора Француско-српске банке, са Драгицом је имао и ћерке, Бранку и Белу.

КЊИЖЕВНO ДЕЛO


НЕДИЋ Т. Миленко (1874-1923), бригадни генерал.

Рођен је 8. фебруара 1874. године у Великој Дренови код Трстеника од оца Тодора, земљорадника, и мајке Станике као један од петорице синова (Јеврем, чувени трговац и власник првог парног млина у Дренови, Милосав и Милош, земљорадници, а Благоје учитељ, публициста и писац).

Након завршене основне школе у Великој Дренови, завршио је шест разреда Друге београдске гимназије. Био је питомац XXVI класе Ниже школе Војне академије и VIII класе Више школе Војне академије. Био је на припреми за генералштабну струку (1901-1903), а од новембра 1903. до новембра 1904. године на стажу у Француској. Произведен је у чин потпоручника 1896, а унапређен у чинове поручника 1899, капетана 1902, мајора 1909, потпуковника 1913, пуковника 1915. и бригадног генерала 1923. године.

У мирно доба био је на дужностима командира вода у минерској чети, командира телеграфске чете (1900-1901), на служби у Главном генералштабу од децембра 1904. године, а од маја 1906. ордонанс краља Петра. Од априла 1908. године био је командир чете у 7. пешадијском пуку, а од јануара 1909. командант батаљона у 10. пуку (Чачак), затим од децембра 1911. до септембра 1912. године ађутант министара војних, Степе Степановића и Радомира Путника, од октобра 1913. године ађутант начелника ГГШ (Путника), а од децембра 1913. до јула 1914. године командант 10. пука. После Првог светског рата био је до 1920. године у Штабу Ибарске па Косовске дивизијске области (Митровица, Приштина), потом од априла 1920. командант Тузланске пуковске окружне команде, од августа 1920. командант Зетске пешадијске бригаде, а од новембра 1921. до 1922. године командант Јадранске пешадијске бригаде и помоћник команданта Јадранске дивизијске области (Мостар) од 1922. године.

Учествовао је као инжињеријски капетан и припадник организације „Црна рука“ у Мајском преврату 1903. године.

У балканским ратовима (1912-1913) био је ађутант министра војног и начелника Штаба ВК. У Првом светском рату (1914-1918) био је до новембра 1914. командант 10. кадровског пука, од јула до октобра 1915. командант 7. пука II позива, од марта 1916. командант 22. пука, од марта до августа 1918. године командант 1. пешадијске бригаде Шумадијске дивизије, а онда на располагању ВК. Два пута је теже рањаван (1914, 1915).

Превео је са француског језика књигу генералштабног капетана, Анри Албера Нисела, Тактичке поуке из Руско-Јапанског рата, која је штампана 1906. године у Београду.

Одликован је официрском Карађорђевом звездом са мачевима IV и III реда и Белим орлом са мачевима IV реда.

Од 1920. године био је ожењен Агнијом, ћерком Николе Бодија, трговца из Београда.

Умро је у Београду 21. децембра 1923. године, сахрањен на Новом гробљу.

НЕДИЋ С. Радош (1881-после 1960), трговац, индустријалац.

Рођен је у Стопањи код Трстеника, 26. маја 1881. године од оца Сретена. Завршио је четири разреда основне школе и након тога радио као трговачки помоћник.

Отворио је 1909. године радњу „Радош Недић-колонијална“ у Београду, а затим у Стишкој улици производњу и продају алкохолних и безалкохолних пића. Био је од 1931. године краљевски дворски лиферант и заступник минералне воде „Раденци – Слатина“. Добио је концесију за експлоатацију ломничке киселе воде (1937). Исте године са Смиљком Петровић у Крушевцу је отворио радњу за експлоатацију и продају „Ломничке минералне воде на мало и велико“. За домаће тржиште продавао је воду под рекламом „Југословенски виши“ и извозио је на тржишта Енглеске и Француске. Током Другог светског рата радња је оштећена, а њен рад обновљен 1945. године.

Пре Другог светског рата на Београдском сајму његова фирма имала је изложбени павиљон саграђен по пројекту руског архитекте Валерија Сташевског. Био је власник многих непокретности у Београду, а после рата национализован је велик део његове имовине. Био је члан Општеграђанског друштва за случај болести и смрти, Удружења трговаца колонијалне, деликатесне и бакалско-мешовите робе и члан Трговачког фонда. Изабран је 1934. за члана Управног одбора Фонда Удружења београдских колонијалних трговаца.

Био је ожењен Зорком Стевановић.

Умро је после 1960. године.

Николић Бошко

НИКОЛИЋ Бошко (1923-1991), абаџија, пчелар, библиофил и колекционар.

Рођен је 1923. године у сеоској породици у Доњем Рибнику, син Јовице и Миљке.

У Крушевцу је изучио абаџијски занат и као шегрт припадао је напредном радничком покрету. Учествовао је у Народноослободилачком рату. После ослобођења радио је у више државних и друштвених предузећа, до пензионисања.

Бошко Николић је један од најпознатијих пчелара – легенда трстеничког пчеларства. Пчелињак му се налазио у Љубостињском Прњавору са преко сто кошница, које су, у ствари, биле модели свих типова српских кућа, а имао је и кошницу у старом пању храстовог дрвета и кошницу издубљену у једном комаду попинског камена. Посебну атракцију представљао је павиљон са неколико модернизованих трмки, као и кошница од глине у облику медведа у природној величини. На врху пчелињака, на узвишењу, као посебан украс, била је велика кошница са истакнутом државном заставом, у облику „сахат куле“, како је говорио Бошко. Бошков пчелињак дуги низ година био је институција са којом се хвалио и поносио Трстеник и околина.

Несебично је помагао свим пчеларима. Почетницима је поклањао ројеве, давао савете и обучавао их у практичном раду. Запажено је било његово залагање за гајење пчела у школама и развијање смисла за пчеларство код деце у најранијим годинама. Школама је редовно поклањао мед и пчелиња друштва.

Добитник је многих пчеларских награда и свих пчеларских признања, међу којима је и „Заслужан пчелар“.

Као пасионирани библиофил и колекционар Бошко је био ревносни сакупљач добре и ретке књиге крушевачког краја, посебно Трстеника и околине. У својој библиотеци је поседовао више од 4.000 примерака веома ретких издања, посебно завичајних књига и периодике. Годинама је његова библиотека завичајним истраживачима служила као изванредан извор ретке књижне и некњижне грађе.

Бошко Николић, са неколико истомишљеника, оснива Иницијативни одбор за формирање градске библиотеке – прикупља књиге и 19. фебруара 1954. године Савет за просвету и културу Народног одбора општине у Трстенику донео је Решење да се оснује Градска библиотека са читаоницом. Део књижног фонда из своје библиотеке приложио је Градској библиотеци и до краја живота помагао је њен рад.

Своје записе и текстове објављивао је у периодици из пчеларства и историје. Иза себе је оставио више рукописа и једну штампану књигу: Црква Светог Архангела у Горњем Рибнику 1824-1984, Рибник, 1984.

Из првог брака са Симком има два сина, Милоша и Слободана, а из другог са супругом Милицом сина Јовицу.

Умро је 14. јуна 1991. године у Трстенику.

Почетком 2021. године, ову изузетно значајну библиотеку Бошка Николића, његове унуке, Зорица Трифуновић и Милица Грујић, са породицама, испуњавајући дедину жељу, поклонили су као поклон-збирку Завичајном одељењу Народне библиотеке „Јефимија“ у Трстенику.





ЈЕСЕН У ПЧЕЛИЊАКУ

Бошку Николићу


Јесен у пчелињаку

(где небески огледа се ред)

и међу пчелама светло је

као међу словима.


А старац што је

над њима бдио

отишао је

и сада справља мед

што капље у сновима.


Верољуб Вукашиновић

КЊИЖЕВНO ДЕЛO, ПЧЕЛИЊАК И ФОТОГРАФИЈЕ


Пчелињак Бошка Николића
Пчелињак Бошка Николића
Библиотека Бошка Николића
Библиотека Бошка Николића
Николић Живојин

НИКОЛИЋ Живојин (1944-2013), професор, новинар и књижевник.

Рођен је 21. фебруара 1944. године у Доњем Рибнику код Трстеника. Основну школу је завршио у Лопашу, средњу Пољопривредну школу у Краљеву, Вишу педагошку школу (Српскохрватски језик и књижевност) у Крагујевцу и Филолошки факултет у Београду.

Радио је као професор у основној школи у Шилопају код Горњег Милановца (1966-1977) и у Машинској техничкој школи у Трстенику (1977-1979). Потом ради као новинар, а касније и као главни и одговорни уредник „Трибине“ (до 1995) и Трстеничког радија, па као новинар и уредник (2004) Радио телевизије Трстеник. Дугогодишњи је сарадник „Вечерњих новости“.

Ни после пензионисања, 2008. године, није се опростио од новинарства, остаће упамћен као водитељ култне емисије намењене селу „Зрно“, која броји више од 500 премијерних емитовања.

Живео је и стварао у родном селу и Трстенику.

Осим у новинарству, овај професор, филолог траг је оставио и у књижевности. Објављује у текућој периодици, прикупља народно стваралаштво, пише уметничку прозу, углавном приповетке.

Био је члан Удружења књижевника Србије.

Објављене књиге: Сан, Београд, 1997. и 1999; Прозрака, Београд, 1999; Лабудов друг, Београд, 2001; Засунче, Београд, 2004.

Преминуо је 24. јула 2013. године, сахрањен у Доњем Рибнику.

КЊИЖЕВНA ДЕЛA