Народна Библиотека „Јефимија“ Трстеник

КАМАТОВИЋ Алекса (1908-1982), оснивач и уредник „Југославије“, новинар и уредник „Политике“.

Каматовићи/Коматовићи су пореклом Кучи из племена Коматина, а име им је по планини Комови у Црној Гори. Иначе, каматос на грчком значи – леп. Алекса Коматовић је био обер кнез нахије рибничке, а на Сретенској скупштини 1835. године био је депутат за Окружје крушевачко. Био је депутат и 1839. године за трстенички срез. Упокојио се 1854. године и сахрањен је у порти цркве Свети архангел Гаврило у Горњем Рибнику.

Његов даљи потомак и имењак, Алекса, рођен је 22. маја 1908. године у Оџацима код Трстеника, кao син угледног земљорадника Борисава Каматовића и Јане Стевановић из Оџака. Основну школу је завршио у Оџацима и Трстенику, а гимназију у Крушевцу. После гимназије студирао је права у Београду с намером да постане адвокат, али се рано, још као студент, заинтересовао за политику и определио се за новинарство. Као изванредан познавалац села, он је својим првим дописима, писаним језгровитим телеграфским стилом, скренуо пажњу уредника „Политике“, Трстеничанина Владислава Рибникара, који му је убрзо поверио извештавање из Крушевца, Трстеника и Врњачке Бање.

Почетком 1929. године покреће и уређује крушевачке новине „Југославија“, које су излазиле на четири стране, а четврта је, по правилу, садржала највише огласа. Основна проблематика, којом се тај лист критички бавио, није била по вољи тадашњој власти, па је режим узастопно забранио три броја (26. јануара, 5. и 18. фебруара 1933. године), после чега је уредник Алекса Каматовић и ухапшен. По изласку из затвора он је покушао издавање новог листа под називом „Епоха“, али је и он забрањен. Због банкротства „Југославија“ је угашена 1933. године.

Алекса прелази у Београд и ради као новинар „Политике“, касније је и њен уредник.

Био је и дописник листа „Тежак“ и новинар „Гласа“ који је и уређивао 1945. године, сарађивао је са Земљорадничком странком Драгољуба Јовановића, као и са другим напредним новинарима, па и са уредником конзервативног антикомунистичког листа „Време“, контроверзним комунистом Милошем Брашићем, земљаком из Рековца, чији су блиски рођаци живели у Трстенику.

Алекса Каматовић, као књижничар и уредник књижевног листа „Југославија“, изабран је за члана Управе Читаонице у Крушевцу 17. априла 1930. године када је и почела са радом.

Алекса Каматовић се оженио 14. октобра 1943. године Милицом, ћерком трговца Недељка Станића из Врњачке Бање. Један од кумова му је био железнички чиновник, Милета-Мика Савић из Трстеника. Алекса са Милицом није имао деце.

Умро је 1982. године у Београду.

КАМАТОВИЋ Божидар-Камато (1949-1994), академски сликар.

Рођен је 1949. године у Оџацима код Трстеника. Основну школу је завршио у родном месту, гимназију у Врњачкој Бањи, а Академију ликовних уметности и постдипломске студије у Београду (1979) у класи професора Стојана Ћелића.

Члан је УЛУС-а од 1977. године. Сликарством се бавио професионално, а свој завичај на сликама је оживљавао мотивима са Западне Мораве. По речима Миће Поповића: „Спојио је две, на први поглед, неспојиве ствари – варијанту геометријске апстракције и надреалистичку семантику.“

Самосталне изложбе: Дом ЈНА, Осијек, 1973; Коларчев народни универзитет, Београд, 1977; Ликовни салон Дом културе, Трстеник, 1978; Уметничка галерија, Крушевац, 1979; Галерија хотела „Плажа“, Херцег Нови, 1987; Ликовна галерија Културног центра, Београд, 1991.

Излагао је око 50 пута на значајним колективним изложбама и учесник је колонија Дуго Село 1984. и Липовац 1988. године. Студијска путовања: Шпанија, Енглеска, Италија, САД, СССР...

Награде за успешна остварења: Прва награда ЈНА (1973); Награда Коларчевог народног универзитета за најбољу изложбу у сезони 1976/1977. и четири откупне награде СИЗ-а културе СР Србије.

Живео је и радио у Београду све до своје смрти 1994. године.

Као завичајни сликар заступљен је у ликовној збирци „Легат Електродистрибуције Трстеник – Завичајни уметници“ у власништву Народне библиотеке „Јефимија“ Трстеник.

КАРАМАРКОВИЋ Лазар (1848-1914), професор, начелник окружни, индустријалац, потпредседник Опште привредне банке и народни посланик.

Рођен је 1848. године у Трстенику у угледној и богатој породици оца Саве, воденичара, калауза, сточарског трговца, касапина, скелеџије и закупца кантара и скеле трстеничке, и мајке Настасије. Поред Лазара имали су и Матеју (1833-1903), професора и народног посланика, и ћерку Јулију (1830-1904), удату за пароха трстеничког, Михаила Поповића.

Отац Сава Карамарковић, један од најбогатијих трстеничких трговаца свог времена, један је од тројице народних посланика за трстенички срез на Скупштини 28. јула 1840. године у Београду. Сава је преминуо 21. априла 1857. године у Трстенику.

Лазар је основну школу завршио у Трстенику, а у Београду гимназију 1866. године и Правни факултет 1870. године. Одмах је ступио у државну службу као практикант Министарства, затим је 1871. године суплент неготинске полугимназије, а 1872. смедеревске гимназије. Године 1873. премештен је у Београд у полугимназију, а 1874. унапређен је за професора у зајечарској гимназији, где је био и директор.

Прелази 1875. године у пожаревачку Нижу гимназију, а 1877. године у Прву београдску.

Напушта државну службу 1881. године и бави се индустријом и економијом. Као првак Напредне странке биран је за народног посланика за пожаревачки срез 1885. и 1887. године.

Враћа се у државну службу 1888. године на место начелника Крајинског округа, а 1889. године је пензионисан.

Од 1889. до 1895. године поново се бави економијом и млинарством на свом угледном и лепом имању „Летњиковац“ код Пожаревца. Ово имање било је са Пожаревцем везано првом телефонском линијом у Србији 1884. године, а 1895. године добило је „модерно електрично осветљење“.

Од 1895. године опет је у државној служби, на месту начелника Подунавског округа, све до 1898. године када је опет пензионисан.

Након две године, 14. јула 1900, постављен је за инспектора I класе Министарства унутрашњих дела, све до 1901. године када је по трећи пут пензионисан. Следеће, 1902. године, Београдски општински суд га бира за управника Општинске трошарине у Београду, а 1903. је разрешен дужности.

Био је интендантски чиновник у сва три рата, за шта је одликован за ревносну службу, а за заслуге у сузбијању хајдучије 1896. године у Подунавском округу одликован је Таковским крстом III степена. Носилац је и Ордена Белог орла V степена.

Био је члан Главног одбора новоосноване Напредне странке и оснивач Опште привредне банке и њен потпредседник. Био је члан и утемељивач Српског пољопривредног друштва од 1885. године и члан Одбора Државне архиве од 1902. године.

Лазар је лично, а посебно преко супруге, несебично помагао сиротињи и пострадалима од поплава 1897. и 1898. године.

Лазар С. Карамарковић је умро за време Првог светског рата, крајем јуна 1917. године, у Женеви.

КАРАМАРКОВИЋ Матија-Мата (1833-1903), професор, народни посланик.

Рођен је 1833. године у Трстенику у угледној и богатој породици оца Саве, воденичара, калауза, сточарског трговца, касапина, скелеџије, закупца кантара и скеле трстеничке, и мајке Настасије. Име је добио по деди – свештенику, Матији Карамарковићу, чувеном пoпу Мати.

На Скупштини 28. јула 1840. године у Београду Сава Карамарковић је један од тројице народних посланика за трстенички срез. Сава Карамарковић је преминуо 21. априла 1857. године у Трстенику.

Сава и Настасија Карамарковић, поред Матије, имали су Лазара (1848-1917), професора и народног посланика, и кћер Јулију (1830-1904) која се око 1850. године удала за пароха трстеничког, Михаила Поповића, са којим је имала кћери: Јелисавету, Љубицу и Мару, супругу учитеља рибничког, Радослава Лазаревића, каснијег пароха и старешине трстеничке цркве, и два сина: Стевана (1858-1921), који је био управник Поште трстеничке, и Драгутина (1868-1943), професора гимназије у Јагодини и Пожаревцу.

Матија-Мата Карамарковић после завршене основне школе у Трстенику наставља гимназијско школовање у Крагујевцу и Београду. Потом, такође у Београду, уписује високу школу, Лицеј (1854) и после завршене прве године прелази на другу годину Православног одељења. Дипломирао је 1857. године.

Августа исте године започиње његово професорско службовање у неготинској полугимназији, а затим у Трећој београдској гимназији. Од 1865. до 1869. године у Гимназијској реалки у Крушевцу први је директор и професор свих седам предмета (само је Пеније и Толковање светих евангелија држао свештеник Стеван Петровић). Од 1870. године је поново у неготинској полугимназији, затим 1873. године следи унапређење у секретара III класе Министарства просвете и црквених дела, па 1874. године у секретара II класе истог Министарства, када постаје и члан Дисциплинског суда. Од 1875. пa y следећих дванаест година на дужности је управитеља вароши Мајданпек при Министарству народне привреде и са тог положаја изабран је за народног посланика за Скупштину у Нишу 21. новембра 1878. године. Припадао је Либералној странци и од 1859. у неколико наврата биран је за народног посланика. На заседању Народне скупштине од 24. маја 1880. године у Крагујевцу био је међу посланицима који су гласали за усвајање Железничке конвенције закључене између Србије и Аустро-Угарске. Био је председник Пододбора Друштва Црвеног крста 1881. године у Мајданпеку. Од 1897. године је на служби у Одељењу главне државне благајне при Министарству финансија у Београду до 1990. године, када је, указом Његовог величанства краља, пензионисан са 30 година службе.

Говорио је више језика и као полиглота водио је преписку са ученим људима у земљи и иностранству.

Са супругом Даринком имао је синове: Саву, судског пуковника, који је добио име по своме деди, Милоша, мајора у војсци Краљевине Србије, Марка, писара среза трстеничког, и кћерке: Косару, Станиславу, Николету и Катарину.

Професор Мата Карамарковић је често долазио у Трстеник где је имао велико и богато имање и где му је сестра Јулија била удата за трстеничког пароха, Михаила Поповића. Своје имање је дао под ренту којом је радо помагао цркву и школу. У време док је био директор и професор у Крушевцу помагао је да Трстеник добије нову школу. Оснивач је Читаонице у Крушевцу, па је и трстеничкој цркви и новој школи, поред осталих прилога, поклонио велики број ретких и скупоцених књига за Читаоницу, а његов су пример следила и његова деца и други виђени и имућни грађани.

Мата Карамарковић са крушевачким окружним начелником, Павлом Мутавџићем, и са другим виђеним људима из Крушевца, Трстеника и Карановца, а после стручне анализе коју су извршили његов пријатељ, проф. др Јосиф Панчић, и окружни физикус, др Казимир Гонсиоровски, написао је позив за оснивање „Основателно-фундаторског друштва лековите кисело-вруће воде у Врњцима“. Позив је прочитан на Свете Врачеве 1. јула 1868. године у Крушевцу и представља документ о оснивању Лечилишта Врњачка Бања.

Мата Карамарковић је у Првом одбору Чупићеве задужбине, поред Јосифа Панчића, Чедомиља Мијатовића, Стојана Новаковића и других.

Матија-Мата Карамарковић је умро 2. марта 1903. године у Београду.

КАТИЋ Драгољуб (1916-1997), новинар, доктор правних наука.

Рођен je 12. маја 1916. године у Богдању, син сеоског домаћина Владимира Катића и мајке Тодоре-Тоде. Након завршене основне школе у Богдању и Трстенику и гимназије у Крушевцу (1934), уписује студије на Правном факултету у Београду. Прекинуте студије 1941. године наставља после Другог светског рата, прво дипломира, а одмах затим и докторира темом: „Друштвено-политичке основе арапског национализма“. Докторат је објављен под истим насловом у издању „Културе“ из Београда 1954. године.

Као припадник напредних идеја залагао се за развој села и задругарства. Организовао је градњу Задружног дома са сеоском омладином у Богдању 1940. године. Још као гимназијалац и студент дружио се са трстеничким предратним комунистима, Обреном Антићем, Радомиром Милуновићем Муром, Живадином Апостоловићем... После Априлског рата, 1941. године, из Краљевачког лагера отеран је у заробљеништво у Немачку, одакле се вратио 1945. године.

Непосредно после рата, од новембра 1945. до октобра 1946. године, провео је на суђењима ратним злочинцима и Нирнбергу у Немачкој као представник СФРЈ.

Говорио је три светска језика: француски, немачки и енглески, а служио се и руским.

Од 1950. године радио је као професионални новинар, спољнополитички коментатор у: „Политици“, Радио Загребу и Радио Београду. Био је извештач агенције „Танјуг“ из Француске, Швајцарске и Енглеске, као и из источних земаља и са Блиског истока.

У Скупштини СФРЈ био је задужен за информисање.

Био је управник Партијске школе при Градском комитету Савеза комуниста Београда.

Након пензионисања, вишегодишњим залагањем, са неколицином својих ратних другова, успео је да се на Новом гробљу подигне Споменик свим умрлим ратним заробљеницима.

Носилац је неколико значајних ордена СФРЈ.

Бавио се и публицистиком.

Објављене књиге: Друштвено-политичке основе арапског национализма, Београд, 1954; Седми међународни сајам књига Београд: 7-12. 11. 1962, каталог (један од аутора), Београд, 1962; Савремена Немачка : једна нација, два света, Београд, 1968; Народна мисао или животна филозофија обичног човека, Београд, 1987; Заробљени а непокорени : записи бивших ратних заробљеника 1941-1945. (коаутор са Зораном Секулићем), Београд, 1990.

Др Драгољуб Катић, у браку са Татјаном-Тањом, архитектом руског порекла, има ћерку, Марију-Мају, архитекту, удату за Милутина Геца, такође архитекту, и унуке, Николу и Нину.

Др Драгољуб Катић је преминуо 10. августа 1997. године у Београду, где је и сахрањен.

КАТИЋ Петар (1839-1915), трговац, народни посланик.

Рођен је 1839. године у Богдању поред Трстеника, син трговца Стевана Катића, једног од најбогатијих и најутицајнијих Трстеничана, и мајке Јелисавете.

Отац Стеван је рођен 1808. године у сеоској породици Николе и Станке Катић из Богдања. Као сточарски трговац из Левча венчао се 1838. године Јелисаветом из Кнића. Био је члан Либералне странке и посланик из Трстеника за Јагодински округ. Иако веома богат, залагао се за сиротињу. Стеван је био посланик светоандрејске Велике народне скупштине 1858. године, значајне по одлуци да се кнезу Милошу Обреновићу поново преда власт. Исте године је народни посланик за левачки срез и његов рођени брат Глиша Катић (1818), трговац, али за село Богдање. Стеван је око 1846. године купио кућу вероватно подигнуту за среског начелника у центру Трстеника. Стеван Катић, трговац и кмет трстенички 1863. године у Трстенику је поседовао: „једну кућу са помоћним зградама, три дућана с плацевима, 13 њива, 3 ливаде, 6 винограда, један чаир, једну башту, један врбак, једно конопљиште, један забран и један шљивак – све у вредности од 2.000 цесарских дуката.“ Стеван Катић је умро 1873. године у Трстенику.

Петар Катић је након основне школе, коју је похађао у Трстенику, гимназију завршио у Чачку. Наставио је очеве послове и постао је познати марвени трговац од Трстеника па све до Пеште, чиме је увећао породични углед и очево богатство. Био је трстенички кмет, председник Управног одбора Трстеничког удружења за помоћ и штедњу (1893-1894), председник Српског трговачког удружења у Трстенику (1894) и потпредседник Српског Црвеног крста за варош Трстеник (1896). Петар Катић, као председник Либералне странке којој је био веран још од својих младалачких дана, на изборима 1871. године изабран је за народног посланика за трстенички срез. Трговац Петар Катић, један од најбогатијих грађана Трстеника, као посланик се залагао за сиротињу, за сељаке, сточаре, надничаре, па иако је био министрима непријатан због тврдоглавости, он је више пута биран за посланика (1871, 1875, 1884, 1885, 1886, 1887, 1888, 1893, 1897, 1898, 1903) и по дужини посланичког стажа је најзначајнији политичар из Трстеника. Био је и у Влади Александра Обреновића. Залагао се за економски напредну, просветно и културно развијену Србију, али је био старинских схватања слободе личности и штампе. Поред Василија-Васе Анђелковића, који је био практичнији, Петар Катић је најзначајнија политичка фигура у трстеничком срезу крајем XIX века.

Између осталих, носилац је Ордена Таковски крст 1894. године.

Са надгробне плоче у порти храма Свете Тројице у Трстенику сазнајемо да је Петар Катић, 19. јула 1901. године, пренео посмртне остатке мајке свог деде Николе, своје бабе Станке, умрле 23. јануара 1850. године, своје мајке Јелисавете, умрле 22. фебруара 1850. године, деде Николе, умрлог 23. јануара 1851. године и Гмитре, ћерке деда Николе.

Петар Катић 1866. године оженио се Катарином, седамнаестогодишњом ћерком богатог трговца Михаила Спасојевића Иричанина, богатог трговца из Трстеника, али је она после две године брака умрла. Петар је са другом супругом Христином (1851-1921), ћерком сајџије Јована Димитријевића из Јагодине, имао синове Светислава (1875) и Сретена (1879-1913) и кћер Јелисавету (1881), удату за Николу Мишовића из Чачка.

Старији Петров син, Светислав, био је полицијски писар у Чачку и Трстенику и вођа Демократске странке за трстенички срез. Након Првог светског рата први је председник општине Трстеник (1920) и за време док је био председник општине Трстеник, почео је благи опоравак града и нови процват трговине, угоститељства и занатства. Мада је успео да град Трстеник уреди и улепша јер је 1922. године изграђена термоелектрана, постављена електрична инсталација и град је осветљен електриком, он 1923. године није изабран поново за председника. Оженио се учитељицом Зором из Чачка, са којом је имао синове Миодрага, Љубишу и Милана и ћерке Кристину и Милеву.

Млађи Петров син, Сретен, кафеџија и трговац из Трстеника, као каплар 4. ескадрона Коњичког пука Шумадијске дивизије, учествовао је у ослобађању Старе Србије (Македоније). На војном походу кроз Албанију оболео је у Драчу, те је упућен кући, али је на путу умро у Солуну 6. фебруара 1913. године.

Петар Катић, разочаран због слома српске државе и војске, тихо је умро 3. јануара 1916. године у Трстенику.

И Стеван и Петар и Светислав, три генерације Катића, на списку су чланова и приложника „Основателно-фундаторског друштва лековите кисело-вруће воде у Врњцима“ 1868. године.

Кућа имућне и угледне трговачке породице Kатић, саграђене у Трстенику половином XIX века, данас је непокретно културно добро, споменик културе од великог значаја. „Кућа Катића“ припада типу моравске куће са примесама оријенталног стила и једна је од ретких, готово у неизмењеном облику сачуваних староградских кућа. Два симетрична дрвена доксата су јединствен пример у моравској архитектури, а о богатству трстеничке породице Катић свакако сведочи и податак да је ова велика и спратна кућа у то време имала и систем централног грејања.

Једна улица у Трстенику, која пролази преко некадашњег имања ове значајне и угледне породице Катић, носи име Улица Катића.

КАТУНАЦ Војислав (1872-1965), учитељ, начелник Министарства финансија.

Војислав-Воја Катунац, син Тодоров и Никосавин, родио се 8. августа 1872. године у Селишту. Основну школу је завршио у Великој Дренови, а Учитељску школу 1890. године у Београду. Од 1890. године је учитељ у крајинском селу Чубри, од 1892. године у Пољни, од 1895. године у Медвеђи и 1897. у деспотовачком Дворишту. У Великој Дренови учитељ је од 1898. до 1906. године.

Воја Катунац, још док је био учитељ у Пољни, Медвеђи и Великој Дренови, бавио се воћним и виноградарским калемарством. Први је донео саднице из Француске у свој завичај и један је од оснивача Калемарске задруге. Војислав је своје знање о калемарској производњи несебично преносио мештанима који су га прихватили са одушевљењем и са пуно ентузијазма и то врло успешно. И данас је овај крај познат по врхунском калемарству.

Воја Катунац, пошто је изучио Вишу финансијску школу 1911. године, ради као чиновник у Пореском одељењу Министарства финансија Краљевине Србије у Београду. У новој служби Воја је 1914. године порески инспектор за Битољску област, а у Великом рату главни чувар државне благајне. Након рата, од 1924. године, начелник је Генералне дирекције непосредног пореза Краљевине Југославије, а од 1928. године је помоћник генералног директора Пореске дирекције. Исте, 1928. године, пензионисан је и од тада чешће долази у Врњачку Бању у којој је стекао две виле у центру поред парка. Вилу „Катунац“ са 42 собе је издавао и 1931. године у њој је смештен Чиновнички санаторијум.

Био је 1929. године члан Управног одбора Главног савеза државних чиновника и председник управе Набављачке задруге државних службеника у Београду.

Као пензионер у Врњачкој Бањи, у међуратном периоду, много је урадио за њен углед као лечилишта и туристичког центра нашег краја, као и за здравствену, земљорадничку и опанчарску задругу у Великој Дренови.

Војислав је био ожењен и имао је пет синова и ћерку.

Умро је 1965. године у Врњачкој Бањи, где је и сахрањен.

Рођени брат Војислава Катунца, Светозар-Зола Катунац, писар у дреновачким задружним установама, у ослободилачким ратовима Србије био је писар у Штабу Друге армије, код војводе Степе Степановића. Живео је 96 година и оставио је „Ратни дневник“ у рукопису о кретању Коњичког дивизиона Тимочке дивизије другог позива за период од 22. септембра 1915. до 16. јануара 1916. године.

КЕЗИЋ Милоје (1877-1956), витез Карађорђеве звезде.

Рођен је 1877. године у сеоској породици оца Косте Кезића у Медвеђи. За Први балкански рат мобилисан је са 35 година старости, војни обвезник са животним искуством, а у Први светски рат је ушао као прекаљени ратник из два балканска рата.

Милоје Кезић је један од славних ратника који су испољили вештину и јунаштво на ратиштима Цера, Колубаре и на Солунском фронту и стекао славу српског ратника обасјалу ореолским сјајем.

Својим искуством, успесима у борбама и јунаштвом заслужио је Златну војничку Карађорђеву звезду са мачевима и већи број других одликовања и признања.

Умро је у Медвеђи 1956. године, где је и сахрањен.