Учитавајући гиф

БИОГРАФСКИ ЛЕКСИКОН


  • ДИМИТРИЈЕВИЋ Добривоје-Добри
  • ДИМИТРИЈЕВИЋ Драгољуб-Драган
  • ДОДИЋ Душан
  • ДОСИТЕЈ Мојсије
  • ДРАШКОВИЋ Драгиша
  • ДУЊИЋ Милан
Димитријевић Добривоје

ДИМИТРИЈЕВИЋ Добривоје-Добри (1910-1982), учитељ, књижевник.

Рођен је 20. јануара 1910. године у Богдању код Трстеника. Отац Аранђел му је био опанчар у Трстенику, мајка Видосава из Врања. У породици су још троје деце: Десанка, Јованка и Миланка. Селе се 1912. године за Крушевац, где ће се отац Аранђел запослити. Основно образовање и нижу гимназију завршио је у Крушевцу. Године 1917. отац Аранђел му гине на Ветернику тако да мајка тешком муком издржава и школује децу надничењем. Учитељску школу завршава у Јагодини и од јесени 1928. године је учитељ у македонском селу Бабину код Крушева, шест година, а две у Крушеву. Од 1937. године је учитељ у Александровцу и Бовну код Крушевца.

Због ратa прекида службу и прикључује се Расинском НОП одреду, а затим је због болести у илегали код рођака на селу (Мала Дренова, Селиште, Велика Дренова). У јулу 1944. године прелази на слободну територију у Рибарску Бању, одакле по ослобођењу ради у органима народне власти. Водио је први АГИТПРОП у Крушевцу при комитету партије, био секретар и председник општине, секретар и председник Социјалистичког савеза, први уредник „Победе“ и „Багдале“, председник ФК „Напредак“, директор ОШ „Вук Караџић“, Историјског архива и Народног музеја у Крушевцу.

За заслуге на пољу ширења културе добија „Вукову награду“ 1965. године.

Члан Књижевног клуба „Багдала“ и Удружења књижевника Србије.

Књижевне радове објављивао је у: „Зорици“, „Вентурију“, „Учитељском подмлатку“, „Јужном прегледу“, „Српском Косову“, „Књижевном северу“, „Мислима“, „Венцу“, „Багдали“...

Објављене књиге: Лирика (са Ж. Јевтићем и В. Јанковићем), Крушевац, 1933; Голема жалба, Крушевац, 1940; Грађанин комуне, Крушевац, 1962; На коњу од ваздуха, Крушевац, 1962; Младо небо Србије, Крушевац, 1964; Пехар од земље, Крушевац, 1964; Грана доброте, Крушевац, 1980.

Умро је 8. јануара 1982. године у Крушевцу.

КЊИГЕ И ФОТОГРАФИЈА


Димитријевић Драган

ДИМИТРИЈЕВИЋ Драгољуб-Драган (1950), вајар, професор ФЛУ.

Рођен је 23. маја 1950. године у Чаирима код Трстеника. Завршио је Основну школу „Живадин Апостоловић“ у Трстенику, а средњу Школу примењених уметности „Ђорђе Крстић“ у Нишу. Дипломирао је вајарство на Факултету примењених уметности у Београду 1977. године. По завршетку факултета, провео је више година у вајарском атељеу на Венчацу радећи као стручни сарадник смотре уметности „Мермер и звуци“. Од 1989. године запослен је на Факултету примењених уметности у Београду, као наставник у звању доцента на одсеку Примењено вајарство водио је наставу Цртања и Моделовања. У звању ванредног професора предавао је Примењено вајарство. Као редовни професор води наставу на старијим годинама и магистарским студијама. Функцију продекана факултета је вршио у периоду од 1998. до 2000, а од 2004. године је шеф одсека за Примењено вајарство и председник Савета факултета.

Редовни је члан УЛУПУДС-а и УЛУС-а са статусом слободног уметника. Секретар Удружења ликовних уметника примењених уметности и дизајнера Србије, в. д. председник Удружења ликовних уметника примењених уметности и дизајнера Србије, продекан Факултета примењених уметности у Београду...

Бави се цртежом, галеријском и меморијалном скулптуром. По први пут на овим просторима, ликове српских светаца интегрише у меморијалну скулптуру. Преко хиљаду материјализованих дела. Преко педесет награђених дела. Више од стотину групних и самосталних излагања, као и преко двадесет учешћа на уметничким колонијама. Ужа специјалност – рад у камену.

Изграђени или пројектовани објекти: Споменик ратницима и жртвама у ратовима 1912-1918. године у Крушевцу, Капија порте цркве Св. Тројице (Трстеник), Споменик Бану Милосављевићу (Бања Лука, 2003), Споменик погинулим борцима и жртвама у отаџбинском рату (Зворник, 2004), Споменик Ратницима и жртвама Тузланске регије (Каракај, 2005), Споменик краљу Александру Карађорђевићу (Деронић, 2006), Спомен-обележје Арсенију Чарнојевићу (Печуј, Мађарска, 2006), Споменик Петру Кочићу (Београд и Стричићи, 2007), Св. монаху Теодосију (манастир Рујан), Светом краљу Твртку Котроманићу (Херцег Нови), Споменик кнегињи Милици (Трстеник, 2016), Споменик Драгану Николићу (Врњачка Бања, 2017)...

Уметничка дела: „Женски торзо“, скулптура у слободном простору, камен, Бања Јунаковић (Апатин), „Торзо“, скулптура (Дуго Село), „Четворокњижје“, скулптура Бања Лука), „Наћве“, скулптура, (Бела Вода), „Часна трпеза“, скулптура (манастир Добрун)... Изложбе: Салон нација у Паризу, Бијенале младих (Ријека), Мајски салон (Београд), Октобарски салон (Београд), Међународни бијенале минијатуре (Горњи Милановац)...

Самостално излагао у Трстенику (два пута), Врњачкој Бањи, групно у 35 градова. Више година радио у Аранђеловцу као сарадник манифестације „Мермер и звуци“. У завичају му је више уметничких дела: Оџаци (1), Трстеник (8), Бела Вода (2), Милутовац (1).

Добитник бројних награда и признања: Награда за скулптуру на изложби „Сусрети младих стваралаца“ (Нови Београд), Награда УЛУС-а за Решење спомен-обележја Ђорђу Станојевићу (Београд), Награда УЛУПУДС-а за Ликовну делатност, Београд, Награда УЛУПУДС-а за Друштвену делатност, Београд, Прва награда за скулптуру, Мајски салон, Београд и др.

Живи и ради у Београду.

УМЕТНИЧКA ДЕЛА


Додић Душан

ДОДИЋ Душан (1883-1955), коњички бригадни генерал.

Рођен је 7. фебруара 1883. године по старом календару (датум рођења у војном картону је 16. фебруар 1884), као најстарији од тројице синова оца Милоша, трговца у Милутовцу, и мајке Тодоре из Драгова. Браћа су му Александар-Така (1885-1969) и Божидар-Бошко (1887-1916). Душанов деда, Андреј Додић, био је председник опшитине Милутовац 1876-1878. године.

Након завршене основне школе у Милутовцу, школовање наставља у гимназији, прво у Крушевцу, а касније матурира у Крагујевцу. Војну академију завршава 1903. године као коњички потпоручник (потом је коњички капетан од 1910, мајор од 1915, пуковник од 1924. и коњички бригадни генерал од 1929. године).

Учествовао је као неустрашиви командир, касније командант дивизиона у ратовима од 1912. до 1918. године. Увек је био у првим борбеним редовима. У Балканском рату истакао се у Кумановској бици, а у Првом светском рату у Церској бици, где је био и рањен. После два месеца се опоравио и вратио у борбу. Са српском војском је прешао Албанију. После опоравка на Крфу учествовао је у пробоју Солунског фронта, ослобођењу Битоља и многим борбама у Македонији. При гоњењу непријатеља први је прешао Западну Мораву код Сталаћа и као командант специјалне јединице Коњичке дивизије, у чину мајора, 25. октобра 1918. године ослобађа Јагодину. Први је са својим коњичким дивизионом чамцима прешао Дунав, код Великог Градишта и ослободио јужни Банат. У многим градовима у које је улазио на челу српске војске постојале су до Другог светског рата улице назване по њему.

Мајор Душан Додић, командир коњичког дивизиона пешке коњичке дивизије је, од 27. августа 1918. до 23. јуна 1919. године, водио Ратни дневник 1918-1919, кога су приредили и објавили Душко Грбовић и Јелена Вукчевић (Јагодина – Трстеник, 2016).

У Краљевини Југославији службовао је у Нишу, Чаковцу, Суботици, Београду и Љубљани као командант бригаде и заменик команданта дивизије. Пензионисан је 1939. године.

У Другом светском рату је мобилисан. У заробљеништву у Немачкој је био од 1941. до 1945. године. Након ослобођења, везан заклетвом краљу и отаџбини, остао је у Немачкој. После дуге и тешке болести преминуо је 12. фебруара 1955. године у дворцу Фарлар код Оснабрика, где је и сахрањен у крипти цркве Св. Ђорђа.

За показану храброст у ратовима и за примерену службу одликован је бројним домаћим и страним одликовањима: Златнa и Сребрнa медаљa за храброст, Карађорђевa звездa са мачевима (два пута), Бели орао с мачевима V реда, Бели орао с мачевима IV и III реда (два пута), Свети Сава, IV и III реда, Југословенска круна (IV, III и II), Споменица краља Петра и све друге ратне споменице, орден Светог Ђорђа и Светог Михаила (III реда, Енглеска), Румунска круна III реда, Маурицијус с Лазаросом, IV реда (Италија), Ратни крст с палмом (Француска), Златна медаља за храброст (Панама)...


ДОДИЋ Александар-Така (1885-1965), председник општине и народни посланик.

Млађи брат генерала Душана Додића. Учествовао је у ослободилачким ратовима од 1912. до 1918. године. После Првог светског рата имао је велики углед у селу јер је био веома цењен и истицан од својих суграђана ратника са којима је био на Солунском фронту. Био је имућни сељак, трговац и млинар у Милутовцу.

Александар-Така Додић, као ватрени радикал и народни трибун биран је за народног посланика у четири мандата (1920, 1923, 1925, 1931).

За време Другог светског рата био је злостављан јер није подржавао власт која је била у служби окупатора. Након рата, Така се потпуно повлачи из политичког живота. Умро је 17. фебруара 1969. године у Милутовцу, где је и сахрањен.


(Фотографије су преузете из књиге Душан Додић – Ратни дневник 1918-1919.)

ФОТОГРАФИЈЕ


Милош и Тодора Додић
Душан Додић у време службе у Краљеву, 1907-1910.
Душан Додић у јуришу приликом пробоја Солунског фронта, 1918.
Мајор Душан Додић са породицом
Породица Душана Додића, 1924-1929.
Одликовања Душана Додића
Александар-Така Додић
Гроб Бошка Додића у Бизерти
Ратни дневник, 1918-1919

ДОСИТЕЈ Мојсије (XIV-XV век), монах, преписивач.

Као светогорски монах дошао је на позив деспота Стефана Лазаревића због преписивања књига. За деспота Стефана 1416. године преведене су са грчког четири књиге Царства (пo мишљењу Ватрослава Јагића преводилац је Константин Филозоф), a књигу је 1418. године преписао „у поткриљу гope Прозрака близу храма Пречисте Богородице који је на Љубостињи – Доситеј Мојсије”. Преписао је најпре дужи запис преводиоца, а онда у наставку саставио свој. Рукопис је објавио Ватрослав Јагић, а у Рилском манастиру нашао га је В. И. Григорович и поклонио Универзитетској библиотеци у Одеси.

У науци су поистовећивана два писара деспота Стефана Лазаревића, Доситеј Мојсије и Инок из Далше, светогорски монах, чије име није запамћено. Инок из Далше био је Србин, калуђер у Хиландару, где се бавио преписивањем светих књига и стекао велики углед. Глас о његовој калиграфској вештини стигао је до љубитеља књиге и писања деспота Стефана и овај га је позвао да дође у Србију. Деспот му је дао да у „пустињи“, недалеко од манастира Љубостиње, препише једно јеванђеље. Инок је то веома добро урадио, на шта упућује деспотово инсистирање да он и даље остане ту. Краснописац се вратио у своју монашку колонију код манастира Љубостиње и тамо започео да преписује књиге добиjене од деспота: Судије, Левитико, Второзаконие, Мојсејскије книги пет – све из Старог завета, и Зонара, византијски хроничар.

У манастиру Благовештења код Ждрела у Горњаку Инок је преписао 1429. године Радослављево јеванђеље заједно са сликаром мaнастира Каленића, мајстором Радославом. У овој књизи оставио је кратак аутобиографски запис који сведочи о тегобама живота у Србији током XV века у време када је Србија била изложена готово непрекидним турским упадима.

Како се ближио пад Смедерева и како је Србија постајала све несигурнија за монашки живот, вратио се у Свету гору. Из Србије је понео једно своје дело Историкију, сасвим кратак летопис који прати српску историју од 1438. до 1448. године.

ДЕЛА


Драшковић Драгиша

ДРАШКОВИЋ Драгиша (1946), песник и новинар.

Рођен је 1946. године у Горњем Рибнику код Трстеника. Основну школу је завршио у родном селу, а гимназију у Крушевцу. Ради као професионални новинар-дописник мариборског „Вечерњег листа“ из Београда.

Бави се писањем и преводилаштвом. Сарађује у периодици: „Поља“, „Стремљења“, „Савременик“, „Савременик тус“, „Весник“...

Члан је Удружења књижевника Србије.

Добитник је награде „Златна струна“, Смедерево, 1987.

Објављене књиге: Прва зима, Крушевац, 1972; На страни сам твог срца, Лењине, Крушевац, 1974; Со, Крушевац, 1978; Акције за акције : ОРА 45, Београд, 1985.

КЊИЖЕВНА ДЕЛА


Дуњић Милан

ДУЊИЋ Милан (1878-1960), проф. агрономије, начелник Министарства пољопривреде.

Рођен је 1878. године у Стопањи код Трстеника у породици Љубомира, учитеља у Велућу, и Милке. Унук је првог школованог стопањског свештеника, Мине Дуњића. У родном месту је учио основну школу, нижу гимназију у Крушевцу, а средњу пољопривредну школу у Чехословачкој. Студије агрономије завршио је у Лајпцигу (1900).

Био је суплент, професор и директор Винарско-воћарске школе у Букову код Неготина, професор у Школи за сточарство и планско газдовање у Краљеву, економ пожешког и расинског среза, као и Скопског округа, начелник Пољопривредног одељења Моравске бановине, начелник Министарства пољопривреде и вода Југославије. Неколико пута је пензионисан и враћан поново у службу, да би последње године активне службе до 1938. провео као начелник Пољопривредног одељења Моравске бановине у Нишу.

Као младић Дуњић се одушевљавао социјалистичким идејама, до 1909. године припада Социјалистичкој странци Србије, потом је радикал, а од оснивања Сељачке странке (1919) њен је члан. И поред тога, политиком се није активно бавио.

У Првом светском рату је интендант Шумадијске дивизије у чину коњичког пуковника (1916-1918) и носилац је Албанске споменице.

Након Другог светског рата, нова власт је 15. октобра 1944. године ухапсила Дуњића под оптужбом да је сарађивао са непријатељем. После бекства из затвора скривао се све до 23. фебруара 1946. године, када се пријавио властима. Осуђен је на 7 година робије, пошто му је претходно одузета сва имовина. У Стопањи је имао угледно домаћинство. Њиве су му биле савршено обрађене.

Његова је заслуга што су тридесетих година XX века поред друмова засађени дрвореди јабука које је држава експлоатисала. Изузетно много је учинио као професор. Сељацима помаже саветима, својим пољопривредним алаткама и економијом. Држи бројна стручна предавања.

Поседовао је изузетно богату личну библиотеку. Сарађивао је у бројним листовима, посебно у „Тежаку“ и крушевачкоj „Југославији“. Аутор је седам уџбеника и пет књига. Због идеолошких предрасуда издавача нису штампане књиге: „Повртарство“, „Кратко упутство за гајење поврћа“, „Коњарство“, „Наука о земљишту“, „Морфологија и физиологија привредних животиња“.

Умро је 1960. године у Стопањи.

КЊИЖЕВНА ДЕЛА