ХРЕБЕЉАНОВИЋ Милица /Св. Преподобна Евгенија (Јевгенија)/ (око 1335-1405), православна светитељка, кнегиња и српска владарка, средњовековна књижевница.
Рођена је око 1335. године, по народном предању у српској средњовековној тврђави на Хисару (Прокупље). Пореклом је из владарске породице Немањића, кћи великог кнеза Вратка, у народној традицији познатијег као Југ Богдан, потомка Вукана, Немањиног сина. У Житју кнеза Лазара из 1392. године, зa кнегињу Милицу се каже: „Беше рода светла и славна и, нарочито, од царског неког корена, племена светог Симеуна Немање, првог господина Србима.“
Око 1353. године удала се за Лазара Хребељановића. После смрти цара Уроша, Лазар постаје кнез Рашке са престоницом у Крушевцу. Имали су осморо деце, пет ћерки (Мара, Драгана, Јелена, Теодора и Оливера) и три сина (Добривој, умро брзо по рођењу, Стефан и Вук).
После Косовске битке 1389. године и погибије кнеза Лазара, док су јој синови, Стефан и Вук, били још деца, кнегиња Милица је склопила споразум о вазалству са султаном Бајазитом, због чега је за њега удала најмлађу ћерку, Оливеру. Мудро је управљала српском државом у најтежим временима, све док њен старији син, Стефан Лазаревић, није одрастао и постао владар Србије.
Тада, 1393. године, отишла је са својом рођаком, монахињом Јефимијом (деспотицом Јеленом Мрњавчевић, у своју задужбину, у манастир Љубостињу, где се замонашила и добила име Евгенија. Пред смрт примила је монашки завет велике схиме и добила ново име Ефросинија (Јефросинија). Монахиња Еевгенија је и након замонашења и даље као „савладар“ помагала деспоту Стефану Лазаревићу у државничким пословима, увек настојала да учврсти положај Лазаревића у земљи и иностранству. Кадгод је било потребно, стављала је до знања да је Стефан Лазаревић легитимни владар и законити наследник свога оца, кнеза Лазара.
Дипломатски извори сведоче да је углед и моћ кнегиње Милице, тј. монахиње Евгеније, временом, после 1395. године расла, поготово након њеног дипломатског успеха 1398. године. Монахиња Евгенија је у пролеће 1398. године отишла код Бајазита да би оправдала деспота Стефана и његов поступак при гушењу завере властеле. Такође, морала је да оправда и оптужбе да је сарађивао са Угрима при турском походу на Босну. Султану у Сер пошла је и монахиња Јефимија. А због овога пође цару Бајазиту сама та благоверна госпођа (Милица); имала је са собом рођаку своју, бившу жену деспота Угљеше, а кћер некога ћесара. Ова у многим речима и стварима будући најмудрија а коју је увек спомињана (Милица) сматрала као неки стуб и помоћ, нарочито у таквој ствари која се догодила. Када су биле призване к цару (Бајазиту) а (Милица) била у ужасу што ће видети цара, (Јефимија) јој рече: „Одбаци сваки страх, када нас (само) удостојише да га видимо”. Оне мудро тада свршише све своје потребе помоћу Богоматере, у коју и положише своју наду. Том приликом, уз помоћ, тада већ утицајне, ћерке, Бајазитове супруге Оливере, успеле су да отклоне сумњу и убеде султана Бајазита у Стефанову верност. Када се разговор завршио, султан их је упитао шта би желеле да им учини и поклони. Затражиле су да им дозволи да мошти Св. Петке Параскеве из Видина преместe у Србију. Када је Бајазит чуо да су оне од њега тражиле „само сухе кости”, насмејао се и дао им оно што су затражиле.
И касније, 1403. године, седамдесетогодишња монахиња Евгенија, као уплашена мајка, одлази у Сер да посредује код султана Сулејмана, где успева да смири напраситог Вука и да измири своје синове.
Кнегиња Милица је била способна владарка и жена. О њој се писало са дивљењем. У похвали коју је написао Данило (вероватно патријарх Данило III), написано је да је Милица била „благоразумна, мужеумна, милостива, штедра, помирљива и сваким добрим обичајима испуњена“. Григорије Цамблак наводи да је кнегиња Милица мудрошћу и оштроумљем превазилазила многе, а Константин Филозоф је забележио да је лепотом жена, а саветима Одисеј. Такође, била је и „достојна славе и велемудра мати која је превазилазила многе изабране мајке”.
Поред монахиње Јефимије и Јелене Балшић, ћерке кнегиње Милице, у друштво српских књижевница средњег века убраја се и кнегиња Милица. Помагала је уметност и књижевност. Била је стално у преписци са Дубровчанима, издавала многа документа и повеље манастирима. Иза ње су остала бројна надахнута писма, повеље и беседе, где је показала свој неоспоран књижевни и стваралачки таленат. Посебну пажњу књижевних историчара су привукле три повеље кнегиње Милице: манастиру Високи Дечани и светогорским манастирима: Великој Лаври и Светом Пантелејмону. Повељу упућену манастиру Светог Пантелејмона кнегиња Милица је потписала са синовима.
Њени рукописи: Повеља хиландарском пиргу Cв. Василија, 1393; Повеља ман. Cв. Пантелејмона на Cвeтoj Гори, 1394/1395; Повеља Лаври Cв. Атанасија Атонског, 1395; Повеља манастиру Дечанима, 1397; Повеља Лаври Cв. Атанасија Атонског, 1398.
Приписује јој се и тзв. Слово похвално кнезу Лазару, између 1390. и 1404. године.
Монахиња Евгенија је живела: у Крушевцу, Јагодини, Љубостињи, Новом Брду, Приштини... Своје последње дане провела је у манастиру Љубостињи, ту се и упокојила 11. новембра 1405. године, где је и сахрањена.
Лик кнегиње Милице осликан је у манастирима Раваница, Љубостиња, Добрун, Ораховица, Рамаћа... Српска православна црква је прославља као Св. Преподобну Евгенију /Лазаревић/ 19. јула по црквеном календару, или 1. августа по новом. Истог дана прославља се и њен син као Св. Стефан, деспот српски.
Подигнути су јој споменици у Јагодини, Трстенику и Крушевцу, а једна од главних улица у Трстенику, као и основне школе на Новом Београду и у Доњем Рибнику код Трстеника носе њено име.
ФОТОГРАФИЈЕ
