Учитавајући гиф

БИОГРАФСКИ ЛЕКСИКОН


  • АНДРЕЈЕВИЋ Даница
  • АНДРИЋ Вукосава
  • АНЂЕЛКОВИЋ Василије-Васа
  • АНЂЕЛКОВИЋ Ј. Јосиф
  • АНТИЋ Ј. Стојан
  • АПОСТОЛОВИЋ Живадин
  • АТАНАСКОВИЋ Будимир
  • АЋИМОВИЋ М. Аћим
  • АЏЕМОВИЋ Г. Бранко
  • АЏИЋ М. Сретен
Даница Андрејевић

АНДРЕЈЕВИЋ Даница (1948), књижевни историчар и критичар, професор универзитета.

Рођена је у Трстенику 11. новембра 1948. године. Филозофски факултет завршила је у Новом Саду. Магистрирала на Филолошком факултету у Београду, докторирала на Филозофском факултету у Новом Саду, на књижевном делу Меше Селимовића 1990. године.

Живи у Београду, а ради као редовни професор Српске књижевности и језика XX века на Филозофском факултету Универзитета у Приштини (Косовска Митровица). Књижевном критиком бави се од студентских дана, од 1970. године. Објавила је преко 400 приказа, есеја и чланака у нашим и страним часописима, листовима и зборницима.

Објавила је књиге: Поезија Десанке Максимовић, Приштина, 1983; Портрети косовских писаца, Приштина, 1988; Поетика Меше Селимовића, Београд, 1996; Антологија косовскометохијске поезије (1950-1995), Приштина, 1997; Српски роман XX века, Београд, 1998; Српска поезија XX века, Београд, 2005; Купидон на Косову, Врање, 2006; Лексикон косовско-метохијских писаца, Косовска Митровица, 2007; Видови српског модернизма, Приштина – Лепосавић, 2011; Антологија косовскометохијске поезије (1960-2010), Косовска Митровица, 2012; Токови српске књижевности XX века, Косовска Митровица, 2016.

Добитница је награда за књижевну критику: „Удружења књижевника Србије“, „Књижевног друштва Косова и Метохије“, „Српске духовне ризнице“, „Милан Богдановић“, „Симо Матавуљ“, „Вук Филиповић“, „Григорије Божовић“, „Владимир Цветановић“ и других.

Њена Антологија косовско-метохијске поезије преведена је на румунски језик и објављена је у Темишвару 2012. године. Заступљена је у Историји српске књижевне критике Предрага Палавестре. Била је продекан Филолошког факултета у Приштини и у два маха шеф Катедре за српску књижевност и језик. Обављала је дужност председника Подружнице за српски језик и књижевност Косова и Метохије.

Члан је Друштва књижевника Косова и Метохије од 1983. године. Дописни је члан Матице српске, члан Председништва Друштва књижевника Косова и Метохије и члан Фонда Задужбине „Исидора Секулић“. Помоћник је главног и одговорног уредника „Књижевних новина“, гласила Удружења књижевника Србије. Члан је многобројних научних и књижевних форума, редакција, жирија и експертских тимова.

ОБЈАВЉЕНЕ КЊИГЕ


Вукосава Андрић

АНДРИЋ Вукосава (1928-2015), песникиња.

Рођена je 7. јула 1928. године у сиромашној, сеоској породици Љубомира и Десанке Радић у Великој Дренови. Звршена три разреда основне школе у Великој Дренови је њено целокупно школовање. Њена бака Даринка, супруга Драгића Радића, поред најтоплије руке на свету, имала је, по Вукосавином казивању, и нешто веће: „била је и астролог и биолог, умела да репродукује приче и романе, на свој начин и комедиограф била“.

...Са страхом и тугом рано се у моје детињство уселило и бунтовништво према свету и човековој судбини. Сазнањем да је живот неодгонетнута загонетка и „шарена лажа“ и њиме узнемиреном душом, тражила сам кривце за догађаје у мом дому. Нарав ми се бојила пркосом, кривце нисам нашла, али сам наставила да чепркам по том свом невидљивом и непознатом постојању. Тишина је годила мојој глави и очима док сам гледала облаке, звезде, реку; читала сам књиге, волела птице, дрвеће и цвеће. Са децом сам се дружила, али је међу нама била нека преграда коју нисам могла да прескочим; онда се то стање претворило у речи, у неред бујице речи у мени, трајало је то више година: лакнуло ми кад ми је пошло за руком да се поверим песми. Чудновато за неписмену сељанку и за то доба, највећа подршка мојој песми, и њен критичар, била ми бака, тај свачији душебрижник и мој штит. Без ње и песме не бих преживела тугу за браћом и сестрама...

Са рано преминулим супругом, Симеоном Андрићем, има две ћерке, Наташу и Снежану.

Живела је у Сарајеву, Београду, Смедереву и Пожеги. Од средине прошлог века живела је и стварала у Великој Дренови.

Песме објављује у бројној периодици: „Браничево“ (1964), „Кораци“ (Крагујевац, 1967, 1977), „Расковник“ (1968-1971, 1975, 1980), „Улазница“ (1968), „Стремеж“ (1974), „Узданица“ (1974), „Градац“ (1975), „Багдала“ (1976), „Повеља октобра“ (1983), „Сунцокрет“, „Просвета“, „Завичај“, „Село“, „Практична жена“, „Панорама“, „Књижевност“, „Јефимија“ (2005). Заступљена је у зборницима и антологијама: Д. Витошевић, Д. Ерић (прир.), Орфеј међу шљивама, Крагујевац 1963; В. Р. Кошутић (прир.), Цветник српских сељака песника, Београд 1967; Српска поезија у Паризу (1969), Антологија наивних уметника Србије, Црне Горе и Републике Српске (1998).

Учесница је на многим такмичењима српских наивних уметника (Дом омладине у Београду, Горњи Милановац, Богатић, Ваљево, Љубостиња, Гуча). Телевизија Београд, (данашњи РТС) снимила је и емитовала у више наврата емисију о поезији и животу жене на селу која успешно пише поезију. Неколико пута је била гост Радио Београда.

Добитница је две посебне награде за поезију – Прве награде на конкурсу Нолита (1969) и Сребрне плакете „Коста Абрашевић“ (1977). Песме су јој превођене на француски, италијански и енглески језик. Била је дугогодишњи члан Уређивачког одбора часописа „Расковник“ и сарадник часописа „Јефимија“.

Објављене књиге песама: Плетиво, Багдала, Крушевац, 1983; Моји белоходи, Багдала, Крушевац, 2005.

ОБЈАВЉЕНЕ КЊИГЕ


Василије Анђелковић

АНЂЕЛКОВИЋ Василије-Васа (1843-1930), трговац и банкар, народни посланик, срески начелник и председник општине, задужбинар и добротвор.

Рођен је у Медвеђи 18. априла (2. маја) 1843. године, од оца Димитрија и мајке Милице. Жвео је у Трстенику са супругом Милевом и ћеркама: Катарином, Браниславом и Даринком.

Као трговац мешовитом робом стекао је велико богатство и углед. Поседовао је најсавременији млин у Стражби, на ушћу Попинске реке у Западну Мораву, као и више дућана и објеката и велику спратну кућу у центру Трстеника, преко пута цркве Свете Тројице и школе „Свети Сава“. Био је председник Српског трговачког удружења у Трстенику (1894) и председник управног одбора Удружења за помоћ и штедњу (1897). Један је од оснивача Трстеничке трговачке банке 1887. године, касније и њен председник. При оснивању Друштва Св. Саве уписао се у његове утемељиваче. Био је почасни члан Кола Јахача и члан Српског друштва Црвеног крста (1886, 1889).

Истицао се као добротвор и задужбинар. Захваљујући његовом великом залагању, стеченом угледу, као и познанствима са генералом Јованом Белимарковићем и краљем Миланом Обреновићем, у Трстенику су настала два значајна и прелепа објекта, касније симбoли Трстеника – Гвоздени мост на Западној Морави, 1899. и црква Свете Тројице 1900. године. Након изградње моста на Морави, генерал Ј. Белимарковић је 1899. године проглашен за почасног грађанина Трстеника.

У тек основаној Врњачкој Бањи, уз своју трговачку радњу, изградио је прво пансион, а касније га доградио у хотел „Круна“, који је после национализације 1945. године добио име „Зеленгора“, а касније и срушен ради проширења хотела „Звезда“.

Уз Петра Катића, Василије-Васа Анђелковић је најзначајнија политичка фигура у трстеничком крају. Био је активан члан Напредњачке странке од њеног оснивања и као такав биран је за народног посланика 1884, 1888, 1895, 1897. и 1903. године, зa начелника среза 1915. године и за председника Општине Трстеник 1867, 1897-1898, 1901, 1915, 1916-1918. године.

Зато што је као начелник среза, са групом изабраних и угледних избеглица и грађана, белим заставама дочекао аустроугарску окупаторску војску да би избегао непотребна рушења и жртве, зато што је једини начелник среза у Србији који је и даље остао на власти, његова улога у Првом светском рату је остала контрoверзна.

Одликован је Таковским крстом V степена, Сребрном медаљом за храброст и заслуге у рату са Турцима 1876, а након његове смрти, 11. маја 1930. године, народ је из захвалности Житни трг у центру Трстеника преименовао у Васин трг.

Објавио је књигу Историја сталног гвозденог моста на Морави код Трстеника, Трстеник, 1928.

ФОТОГРАФИЈЕ


Јосиф Анђелковић

АНЂЕЛКОВИЋ Ј. Јосиф (1884-1914), лекар, санитетски официр.

Рођен је у свештеничкoj породици у Трстенику 9/21. IX 1884. године, од оца Јевтимија-Јевте и мајке Стеване. Свештеник Јевта Анђелковић ради као учитељ у Велућу 1982/1983. године, када „по молби“ бива премештен у Врњце. Касније је, приликом оснивања библиотеке „у школи дворанској“, „свештеник дворски у округу крушевачком“ (1895), а, најстарији од тројице његових синова, „Јосиф Ј. Анђелковић, ђак IV разреда“.

Јосиф учи гимназију у Крушевцу, а по завршеном VII разреду умире му отац, због чега је принуђен да ради као писар и да даје часове како би помогао мајци Стевани која је остала са мало прихода и петоро деце. Матурирао је 1903. године у Нишу и бива изабран за државног питомца за студије медицине у Бечу. Дипломирао је и постаје лекар 24. јуна 1911. године у Бечу. За време студија био је активан члан „Зоре“, а за време анексијске кризе је и хапшен. Као санитетски поручник уписује специјализацију очних болести 1912. године, такође, у Бечу, али због рата са Турском прекида специјалистичке студије и цео рат проводи на фронту.

Учествовао је у балканским и Првом светском рату као војни лекар, организујући санитетску службу на првој борбеној линији. У овим ратовима прележао je колеру и тежак облик тифуса. За учешће у ратовима унапређен је у чин капетана, а за рад и показану храброст три пута је одликован – Златном медаљом за храброст и Крстом милосрђа.

Након балканских ратова, прво ради у Битољу, а касније, до избијања Првог светског рата, радио је као општински лекар у Крушевцу. У чину капетана II класе, др Јосиф Ј. Анђелковић, лекар XVI (моравског) пука, I позива, погинуо је од гранате 4/17. VIII 1914. године у борбама на Текеришу у чувеној Церској бици. Сахрањен је на Војничком гробљу у Криваји, на црквеном имању поред пута за Шабац и први је српски лекар који је страдао у Првом светском рату.

ФОТОГРАФИЈЕ


Стојан Антић

АНТИЋ Стојан (1874-1974), задругар, банкарски чиновник и пчелар. Рођен је у 1874. године у Омашници у цењеној фамилији Антић. До пресељења његове породице у Трстеник, живео је у родној Омашници и бавио се пољопривредом и пчеларством које је наследио од свог оца Јована.

Његовом иницијативом и заслугом и уз помоћ мештана основао је Омашничку земљорадничку задругу 1899. године. После Врањева код Смедерева, 1894. и Велике Дренове, 1898. године била је то трећа задруга у Србији. Задруга је обухватала чланове из Омашнице, Голубовца, Тоболца и Велућа са циљем да члановима олакша набавку квалитетног семена, пољопривредног алата и машина.

Као власник и одговорни уредник, Стојан, октобра 1905. године, издаје први број месечника „Вредан задругар“ – орган Омашничке земљорадничке задруге, у коме су штампана имена задругара, чланарина и услови услуга.

Породица Стојана Антића се 1920. године сели у Трстеник. Пресељен је и пчелињак из Горње Омашнице, а Стојан се запошљава у среској финансијској управи, као општински деловођа и банкарски чиновник. У то време редовно је у „Пчелару“ објављивао текстове о својим искуствима и сазнањима у вези са рационалним пчеларством, где се увек потписивао као банкарски чиновник.

Стојан је био активни члан разних пчеларских удружења, у више наврата секретар и благајник трстеничког удружења. Бавећи се унапређењем технологије пчеларења био је и дописник часописа „Пчелар“. Од 1933. до 1945. године, из дана у дан, водио је „Пчеларски дневник“ у ком је, поред података о пчеларству, бележио и друге чињенице од интереса за проучавање тог периода трстеничке историје.

Умро је 1974. године у Трстенику где је и сахрањен. У писаној заоставштини Стојана Антића, поред докумената и „Пчеларског дневника“, налазе се и занимљиве белешке под насловом „Мало грађе за пчеларски речник“.

РАДОВИ


Живадин Апостоловић

АПОСТОЛОВИЋ Живадин (1916-1943), млади учитељ и комуниста, фашистичка жртва.

Рођен је 13. октобра 1916. године као син Милосава, сиромашног земљорадника у Богдању. Основну школу завршио је у Богдању, Гимназију у Крушевцу, а Учитељску школу у Јагодини. Након одслужења војног рока у Школи резервних официра у Горажду, где добија чин резервног потпоручника, ради као учитељ у родном Богдању.

Живадин Апостоловић је, још као средњошколац, а касније и као учитељ, имао велики број истомишљеника који су припадали напредном омладинском комунистичком покрету. Са том групом, којој су припадали: Ђорђе Максимовић Зека, Драгољуб Катић, Милета и Богомир Апостоловић и Богосав Игњатовић, у Богдању оснива Набавно-продајну задругу са преко 70 чланова и са омладином и мештанима села праве циглу којом подижу Задружни дом.

Живадин је основао прву комунистичку Партијску ћелију у трстеничком крају 1940. године у Богдању и постаје њен први секретар, а касније и секретар Среског комитета КПЈ за срез трстенички. Активно ради и повезује се са свим комунистима у Трстенику и околини, врши припреме великих акција на подручју среза трстеничког. Организује упад Баџине партизанске чете у Трстеник, 20. септембра 1941, као и борце за битку на Попини, 13. октобра 1941. године.

Праћен је и затваран од стране фашиста и окупаторских сарадника, а 31. јануара 1943. године је и убијен у центру Трстеника.

Данас се у Трстенику, на месту његовог убиства, налази Спомен-обележје, а његово име носе једна основна школа и једна улица.

ФОТОГРАФИЈЕ


Будимир Атанасковић

АТАНАСКОВИЋ Будимир (1936-2008), учитељ, професор и пчелар.

Рођен је у Великој Врбници 1936. године. Учитељску школу је завршио у Крушевцу и као учитељ ради у Великој Врбници, Зубовцу и Жабару, а од 1961. године у Јасиковици, Горњој Црнишави и Оџацима. Уз рад дипломирао је на Филолошком факултету – Српски језик и књижевност у Београду 1970. године. Након тога ради као професор у Трстенику, касније је и помоћник директора у ОШ „Ж. Апостоловић“, управник и васпитач „Дома ученика и студената“, секретар СИЗ-а образовања, васпитања и дечије заштите, све до пензионисања.

Пчеларством се активно бави од 1968. године. Као изузетан пчелар, са великим пчеларским искуством и стручним знањем, објавио је велики број стручних радова.

Бавио се просветним, културним и друштвено-политичким радом – председник је Савеза резервних старешина, Друштва спортских риболоваца, Друштва пчелара и др.

Објавио је књигу Десеторамна Дадан-Блатова кошница, 2001. године.

Сарађивао је и објављивао у периодици: „Просветни преглед“, „Трибина“, „Пчелар“ и у „Зборницима радова о пчеларству“.

Умро је 2008. године у Трстенику и оставио у рукопису двотомну књигу о пчеларству.

КЊИГА И ЗБОРНИЦИ


АЋИМОВИЋ М. Аћим (1868-1922), пуковник, витез „Карађорђеве звезде“.

Рођен је 27. фебруара 1868. године у Трстенику од оца Миљка, ковача трстеничког, и мајке Недељке.

Основну школу завршио је у Трстенику, a гимназију у Београду. Нижу школу Војне академије похађао је од 1889. до 1892. (XXII класа) и завршио је као 19. у рангу. Потом је у Русији завршио Артиљеријску школу гађања (1901-1902). За артиљеријског потпоручника произведен је 1892, за поручника 1896, капетана II класе 1899, капетана I класе 1902, мајора 1905, потпуковника 1911. и пуковника 1913. године.

Каријеру је започео као водни официр у 1. градском артиљеријском батаљону, где 1896. постаје и ађутант. Потом прелази за водног официра у Моравски артиљеријски пук, где ће од 1898. бити командир батерије. По повратку из Русије био је командир батерије у хаубичком дивизиону (1902-1903). Блискост са „завереницима“ омогућила му је да током 1904-1905. буде краљев ордонанс. Потом је постављен за команданта 2. батаљона Градског артиљеријског пука (1905-1908), а после тога био је командант 2. дивизиона Моравског артиљеријског пука. Од 1909. до 1912. био је помоћник команданта у Тимочком, а потом у Шумадијском артиљеријском пуку.

За време Првог балканског рата био је командант Шумадијског брзометног артиљеријског дивизиона II позива у саставу Ибарске војске. У Другом балканском рату командовао је истом јединицом у борбама на Власини. За време „арнаутске побуне“ 1913. командовао је Брдским артнљеријским пуком, а после Призренским одредом. У Првом светском рату командовао је Брдским артиљеријским пуком до краја Церске битке. Током 1915. био је командант артиљерије Ужичке и Тимочке војске. После реорганизације на Крфу 1916. постављен је на место заступника судије Великог војног суда, убрзо потом враћен je у трупу, за начелника артиљерије II армије, што је остао до маја 1919. године. За време Солунског процеса 1917. године сведочио је у корист оптужених.

Током 1919. и 1920. био је командант Нишке тврђаве и командант места у Нишу, а априла 1921. постављен је за помоћника команданта Битољске дивизијске области. На тој дужности затекла га је изненадна смрт, 19. новембра 1922. године.

Одликован је: Карађорђевом звездом са мачевима IV степена, орденом Белог орла са мачевима III, IV и V реда, златним медаљама за храброст и ревносну службу и свим ратним споменицама 1912-1918. Од страних одликовања имао је француски Орден ратног крста са палмом.

Бранко Аџемовић

АЏЕМОВИЋ Бранко (1888-1962), правник, дипломата и колеџ професор.

Рођен је 10. маја 1888. године у Трстенику од оца Грујице и мајке Василије.

(Отац Грујица је по потреби из пиротског краја пребачен у Трстеник, где је био учитељ V разреда Мушке школе од 1887. до 1990. године. Касније, од 1904. је учитељ у Београду, а од 1909. године надзорник и дугогодишњи члан Просветног савета. Бавио се јавним предавањима и писањем. Објавио је: Здрав задружни покрет, Панчево, 1928, 1930; Златна књига са 4 јавна предавања за економско унапређење земљорадника на селу, Панчево, 1935.)

Дипломирао је 1912. године на Правном факултету у Београду. Радио је у Министарству финансија и Хипотекарној банци. Учествовао је у балканским и Првом светском рату као подофицир, касније је добио чин резервног капетана I класе.

По ослобођењу земље радио је у Суду, а од 1920. године службовао је у Југословенским конзулатима у Денверу и Њујорку. Премештен је у посланство у САД и неколико месеци током 1928. године био је отправник послова у Вашингтону. Доцније, био је шеф кабинета министра иностраних послова, службовао је у Марсеју и Солуну, а уочи Другог светског рата постављен је за посланика, најпре у Анкари, а потом у Каиру. У току Другог светског рата налазио се у Кејптауну на нижој дужности.

Након рата посветио се академској каријери коју је неуморно градио упоредо са дипломатском. Проф. др Бранко Аџемовић је у емиграцији оставио и траг као предавач на Бард колеџу у држави Њујорк.

Писао је чланке о југословенским колонијама у САД-у, чланке у дневним листовима културно-економског садржаја и бавио се песништвом.

Бранко са супругом Аспазијом (1894-1993), ћерком Марка Лека, академика и хемичара, има Даницу, Владимира (1927-1990) и Миросанду.

Умро је 25. августа 1962. године у Вашингтону где је и сахрањен.

ФОТОГРАФИЈЕ


Сретен Аџић

АЏИЋ Сретен (1856-1933), учитељ, професор, зачетник практичне педагогије у Србији и пчелар.

Рођен је 15. октобра 1856. године у Малој Сугубини од оца Милуна Мачужића, учитеља и пароха цркве пољанске, и мајке Саве, ћерке свештеника врњачког Хаџи-Јефтимија Поповића. Пошто му родитељи рано умиру, старатељство над Сретеном преузима његов деда по мајци, Хаџи-Јефтимије, и уписује га у основну школу у Трстенику (1864-1868) под презименом Аџић (Хаџи). Нижу гимназију учи у Крагујевцу, а потом 1873. године завршава I разред Богословије у Београду. Враћа се у Крагујевац и уписује Учитељску школу, а након завршеног I разреда ради као (привремени) учитељ у Кучеву и Звижду до 1877. године. Наставља школовање и завршава Учитељску школу 1880. године у Београду. Од 1880. до 1882. године је учитељ у Трстенику, све до одласка у Беч где, као државни питомац, студира педагогију на Филозофском факултету. У Бечу проводи три и по године, затим 1886. године одлази у Лајпциг где наставља филозофско-педагошке студије. У овом периоду се упознаје са васпитном идејом о „ручном раду“ као наставном предмету из чега ће касније произићи његова књига Ручни рад у мушкој школи.

По повратку у Србију 1889. године постављен је за предавача у нишкој Учитељској школи и београдској Вишој женској школи. Звање професора добија 1895. године и прелази да предаје у Учитељској школи у Алексинцу.

За управитеља Мушке учитељске школе у Јагодини постављен је 1896. године и на том положају остаје до 1920. године.

Ова школа је највеће Аџићево дело. Она ће постати узорна и опитна школа свим ондашњим учитељским школама у Србији. Уз школу Аџић је основао и први интернат у Србији намењен сиромашном слоју ђака. Његовом заслугом је у наставни програм уведен предмет Школски рад у оквиру кога се теоријски изучавала методика свих наставних предмета, али и изводила практична настава у основној школи. У школи су основане: певачка дружина, оркестар, ђачка дружина „Узданица“, богата књижница и читаоница. Школско имање, које се простирало на 10,5 хектара, сматрано је за једно од најугледнијих у Србији. У дворишту школе Аџић је засадио украсни врт, тада јединствен на читавом Балкану – права Ботаничка башта. Засађено је разноврсно биље: „српска оморика“ с Растишта, „буква златија“ са Власине, „кедар ливански“, „мамут“, највеће дрво на свету, „сибирска павловнија“, „јапанска софора“, „кинески гинко“, „сребренка“ са Колорада, „трава пампас“ из Аргентине, „афричка тамарика“ и много других врста. У овом врту Аџић је уредио пет Пољских учионица за обављање наставе у природи и зеленилу и формирао је угледни пчелињак. (Сретен Аџић је и раније, још као млади учитељ у Трстенику, формирао мањи украсни врт и пчелињак иза школе и поред Западне Мораве, који, нажалост, ни у деловима није сачуван.)

О учитељском парку у Јагодини су се причале приче по читавој тадашњој Србији и шире. Тако је и краљ Петар I Карађорђевић, почетком јуна 1915. године, одлучио да посети овај јединствени школски врт. Касније, под руководством Аџића и под његовим надзором, никло је велелепно краљевско имање на Опленцу.

Аџић је постављен за просветног инспектора у Суботици 1920. године, а од 1921. године редовни је професор Више педагошке школе у Београду. Постављен је за управитеља I класе Учитељске школе у Вршцу 1923. године до пензионисања 1924. године.

Сретен Аџић је за свој рад и успехе, између осталог, одликован и „Орденима Светог Саве“ (V реда 1898, IV реда 1903 и III реда 1907) као и Крстом милосрђа.

Био је плодан писац – пише педагошке расправе, али и беседе, филозофске расправе, бележи мисли и афоризме. Објавио је 22 засебна издања и 88 чланака и расправа. Иза њега је остао већи број необјављених радова који се налазе у манастиру Враћевшница. Текстове објављује у: „Учитељу“ (1882, 1887-1898, 1929), „Отаџбини“ (1887-1889), „Слободи“ (1890, 1892, 1912-1913), „Босанској вили“ (1891, 1893, 1908, 1910), „Новом васпитачу“ (1891-1894), „Делу“ (1895-1898, 1902-1903, 1905-1906, 1908, 1912, 1914) „Тежаку“ (1898-1899, 1908, 1911-1914, 1924-1925, 1927-1932), „Пчелару“ (1924, 1928) и у многим другим публикацијама.

Објавио је књиге: Ручни рад у мушкој школи, 1886; Основно васпитање. Део 1, Телесно васпитање, Ниш, 1892; Увод у науку о васпитању, Јагодина, 1892; Учитељеве забелешке: низ примера из васпитачкога рада, Ниш, 1894; Друго издање, допуњено и нешто прерађено, Београд, 1924; Васпитачеве забелешке, Београд, 1909; Кроз васиону, Јагодина, 1910; Пољске учионице, Београд, 1924; Медоносно шибље и дрвеће, Београд, 1924; Лековите биљке у Југославији, Београд, 1930.

Књиге о Сретену Аџићу: Споменица – Сретен М. Аџић, приредио Милован Ристић, директор Учитељске школе у Јагодини, Јагодина, 1939; Велизар Недовић, Педагошки огледи Сретена Аџића, Јагодина, 1998; Оливер Ђорђевић, Сретен Аџић и његова породица, Манастир Враћевшница, 2001; Оливер Ђорђевић, Живот и дело Сретена М. Аџића, Зборник радова поводом 150 година од рођења, Јагодина, 2006; Оливер Ђорђевић, Благоделање Сретена и Надежде Аџић у Трстенику, у: „Јефимија“ 16, Трстеник, 2006, стр. 91-129; Јасна Љ. Парлић-Божовић, Педагошко учење и просветни рад Сретена Аџића, Косовска Митровица, 2007.

Сретен Аџић се оженио 1896. године Милевом, ћерком Јанићија Поповића, професора београдске Богословије. Имали су двоје деце: сина Милована, рођеног 1897. и ћерку Надежду, рођену 1900. године. Син Милован је похађао Учитељску школу у Јагодини и учествовао у Првом светском рату. Нестао је у беспућима Албаније 1915. гoдине.

Ћерка, Надежда-Нада, завршавала је високе школе код нас и у иностранству, али је свој живот посветила вери и цркви. Као монахиња, уочи Другог светског рата и уз благослов владике жичког Николаја, основала је Сиротиште за децу на месту данашњег Парохијског дома храма Свете Тројице у Трстенику. Касније, монахиња Ана прелази у манастир Враћевшницу посвећен Светом Георгију, где је игуманија све до упокојења 1975. године.

Сретен Аџић је умро 9. децембра 1933. године у Београду где је и сахрањен на Новом гробљу. Међутим, 1973. године, мати Ана, ћерка Сретенова, очеве и мајчине посмртне остатке преноси на гробље у свој манастир, Враћевшницу.

У Трстенику име Сретена Аџића носи једна улица и Друштво пчелара.

КЊИГЕ И ФОТОГРАФИЈЕ