Народна Библиотека „Јефимија“ Трстеник

АНДРЕЈЕВИЋ Даница (1948), књижевни историчар и критичар, професор универзитета.

Рођена је у Трстенику 11. новембра 1948. године. Филозофски факултет завршила је у Новом Саду. Магистрирала на Филолошком факултету у Београду, докторирала на Филозофском факултету у Новом Саду, на књижевном делу Меше Селимовића 1990. године.

Живи у Београду, а ради као редовни професор Српске књижевности и језика XX века на Филозофском факултету Универзитета у Приштини (Косовска Митровица). Књижевном критиком бави се од студентских дана, од 1970. године. Објавила је преко 400 приказа, есеја и чланака у нашим и страним часописима, листовима и зборницима.

Објавила је књиге: Поезија Десанке Максимовић, Приштина, 1983; Портрети косовских писаца, Приштина, 1988; Поетика Меше Селимовића, Београд, 1996; Антологија косовскометохијске поезије (1950-1995), Приштина, 1997; Српски роман XX века, Београд, 1998; Српска поезија XX века, Београд, 2005; Купидон на Косову, Врање, 2006; Лексикон косовско-метохијских писаца, Косовска Митровица, 2007; Видови српског модернизма, Приштина – Лепосавић, 2011; Антологија косовскометохијске поезије (1960-2010), Косовска Митровица, 2012; Токови српске књижевности XX века, Косовска Митровица, 2016.

Добитница је награда за књижевну критику: „Удружења књижевника Србије“, „Књижевног друштва Косова и Метохије“, „Српске духовне ризнице“, „Милан Богдановић“, „Симо Матавуљ“, „Вук Филиповић“, „Григорије Божовић“, „Владимир Цветановић“ и других.

Њена Антологија косовско-метохијске поезије преведена је на румунски језик и објављена је у Темишвару 2012. године. Заступљена је у Историји српске књижевне критике Предрага Палавестре. Била је продекан Филолошког факултета у Приштини и у два маха шеф Катедре за српску књижевност и језик. Обављала је дужност председника Подружнице за српски језик и књижевност Косова и Метохије.

Члан је Друштва књижевника Косова и Метохије од 1983. године. Дописни је члан Матице српске, члан Председништва Друштва књижевника Косова и Метохије и члан Фонда Задужбине „Исидора Секулић“. Помоћник је главног и одговорног уредника „Књижевних новина“, гласила Удружења књижевника Србије. Члан је многобројних научних и књижевних форума, редакција, жирија и експертских тимова.

АНДРЕЈЕВИЋ Теодор (1822-1862), парох трстенички.

Рођен је 1822. године. Теодор Андрејевић, као парох II трстеничке – дубљанске парохије „са 202 душе“, био је један од двојице првих свештеника трстеничке цркве. Приликом освећења старе цркве у Трстенику, 1843. године, чинодејствовао је епископ Никифор Максимовић уз учешће Вукосава Поповића, пароха I трстеничке парохије, и Теодора Андрејевића, пароха II трстеничке парохије.

Парох Теодор Андрејевић се упокојио 1862. године и сахрањен је крај старе трстеничке цркве око које је било гробље. Када је, касније, гробље измештено на периферију града и када је подигнут нови храм, од надгробних плоча које су остале у порти урађен је тротоар око храма. Теодорова надгробна плоча је постављена уз олтар, а на плочи је запис: Овде почива раб Божији Теодор Андрејевић парох трстенички. Поживе 40 лета а послужи свјати олтар 19 лета. Престави се у вечност 12. децембра 1862. године.

Парох Теодор Андрејевић је био венчан са Станојком и са њом је имао сина Божидара, који је као младић преминуо од сушице 3. јануара 1861. године, и кћер Милицу, као и храњеницу (усвојеницу) Јовану.

На попису из 1863. године забележено је:

„Станојка, удова поч. попа Теодора Андрејевића, пароха овд., стара 42 г., кћи Милица 4 г., рањеница Јована 14 г.

Непокретно имање: једна кућа и једна кафана с плацевима, три њиве, три шљивака, једна ливада и четири винограда и једно кућиште у вредности – 310 дуката цесарска.

Од земљедјелија 4 талира.

По имању спада у III, по приходу у I класу.“

После десетак година смрт је покосила и његову кћер Милицу и супругу Станојку (24. априла 1873).

АНДРИЋ Вукосава (1928-2015), песникиња.

Рођена je 7. јула 1928. године у сиромашној, сеоској породици Љубомира и Десанке Радић у Великој Дренови. Звршена три разреда основне школе у Великој Дренови је њено целокупно школовање. Њена бака Даринка, супруга Драгића Радића, поред најтоплије руке на свету, имала је, по Вукосавином казивању, и нешто веће: „била је и астролог и биолог, умела да репродукује приче и романе, на свој начин и комедиограф била“.

...Са страхом и тугом рано се у моје детињство уселило и бунтовништво према свету и човековој судбини. Сазнањем да је живот неодгонетнута загонетка и „шарена лажа“ и њиме узнемиреном душом, тражила сам кривце за догађаје у мом дому. Нарав ми се бојила пркосом, кривце нисам нашла, али сам наставила да чепркам по том свом невидљивом и непознатом постојању. Тишина је годила мојој глави и очима док сам гледала облаке, звезде, реку; читала сам књиге, волела птице, дрвеће и цвеће. Са децом сам се дружила, али је међу нама била нека преграда коју нисам могла да прескочим; онда се то стање претворило у речи, у неред бујице речи у мени, трајало је то више година: лакнуло ми кад ми је пошло за руком да се поверим песми. Чудновато за неписмену сељанку и за то доба, највећа подршка мојој песми, и њен критичар, била ми бака, тај свачији душебрижник и мој штит. Без ње и песме не бих преживела тугу за браћом и сестрама...

Са рано преминулим супругом, Симеоном Андрићем, има две ћерке, Наташу и Снежану.

Живела је у Сарајеву, Београду, Смедереву и Пожеги. Од средине прошлог века живела је и стварала у Великој Дренови.

Песме објављује у бројној периодици: „Браничево“ (1964), „Кораци“ (Крагујевац, 1967, 1977), „Расковник“ (1968-1971, 1975, 1980), „Улазница“ (1968), „Стремеж“ (1974), „Узданица“ (1974), „Градац“ (1975), „Багдала“ (1976), „Повеља октобра“ (1983), „Сунцокрет“, „Просвета“, „Завичај“, „Село“, „Практична жена“, „Панорама“, „Књижевност“, „Јефимија“ (2005). Заступљена је у зборницима и антологијама: Д. Витошевић, Д. Ерић (прир.), Орфеј међу шљивама, Крагујевац 1963; В. Р. Кошутић (прир.), Цветник српских сељака песника, Београд 1967; Српска поезија у Паризу (1969), Антологија наивних уметника Србије, Црне Горе и Републике Српске (1998).

Учесница је на многим такмичењима српских наивних уметника (Дом омладине у Београду, Горњи Милановац, Богатић, Ваљево, Љубостиња, Гуча). Телевизија Београд, (данашњи РТС) снимила је и емитовала у више наврата емисију о поезији и животу жене на селу која успешно пише поезију. Неколико пута је била гост Радио Београда.

Добитница је две посебне награде за поезију – Прве награде на конкурсу Нолита (1969) и Сребрне плакете „Коста Абрашевић“ (1977).

Песме су јој превођене на француски, италијански и шпански језик. Била је дугогодишњи члан Уређивачког одбора часописа „Расковник“ и сарадник часописа „Јефимија“.

Објављене књиге песама: Плетиво, Багдала, Крушевац, 1983; Моји белоходи, Багдала, Крушевац, 2005.

ЗЕЦ Даница, рођена Радић, млађа сестра Вукосаве Андрић, рођена је 1932. године у Великој Дренови. Одрасла је у свом родном месту, где је завршила основну школу и нижу гимназију. У Алексинцу је учила Учитељску школу, коју напушта због сиромаштва.

Једно време је обављала административне послове у дреновачкој Општини.

Поезију и прозу почиње да пише од детињства, још као ђак. Поред тога бави се и ликовним стваралаштвом.

Члан је Удружења писаца аматера Србије – Клуба Београд.

Учествовала на бројним књижевним вечерима и поселима. Своје стваралаштво објављује у београдским листовима и часописима, као и заједничким књигама писаца аматера Београда.

Објављена дела: Ја, ти, он, ми, ви, они, Београд, 1980; Трагови, Београд, 1982; Загонетка, Београд, 1984; Грумен, Београд, 1988; Красуљак, Београд, 1990; Лево од среће, Београд, 1991; Част прецима, Београд, 1994; Апел, Београд, 1999; Филигран, Београд, 2000; Аманет, Београд, 2001; Теодорина исповест, Београд, 2002; Печат, Београд, 2002; Различак, Београд, 2003; У трајању, Београд, 2004; Распеће истине, Београд, 2005; Зрак, Београд, 2006; Одабране и нове песме, Београд, 2007; Блесак муње, Београд, 2008; Део душе, књ. 2, Београд, 2011; Део душе, књ. 1, Београд, 2013.

АНЂЕЛКОВИЋ Василије-Васа (1843-1930), трговац и банкар, народни посланик, срески начелник и председник општине, задужбинар и добротвор.

Рођен је у Медвеђи 18. априла (2. маја) 1843. године, од оца Димитрија и мајке Милице. Жвео је у Трстенику са супругом Милевом и ћеркама: Катарином, Браниславом и Даринком.

Као трговац мешовитом робом стекао је велико богатство и углед. Поседовао је најсавременији млин у Стражби, на ушћу Попинске реке у Западну Мораву, као и више дућана и објеката и велику спратну кућу у центру Трстеника, преко пута цркве Свете Тројице и школе „Свети Сава“. Био је председник Српског трговачког удружења у Трстенику (1894) и председник управног одбора Удружења за помоћ и штедњу (1897). Један је од оснивача Трстеничке трговачке банке 1887. године, касније и њен председник. При оснивању Друштва Св. Саве уписао се у његове утемељиваче. Био је почасни члан Кола Јахача и члан Српског друштва Црвеног крста (1886, 1889).

Истицао се као добротвор и задужбинар. Захваљујући његовом великом залагању, стеченом угледу, као и познанствима са генералом Јованом Белимарковићем и краљем Миланом Обреновићем, у Трстенику су настала два значајна и прелепа објекта, касније симбoли Трстеника – Гвоздени мост на Западној Морави, 1899. и црква Свете Тројице 1900. године. Након изградње моста на Морави, генерал Ј. Белимарковић је 1899. године проглашен за почасног грађанина Трстеника.

У тек основаној Врњачкој Бањи, уз своју трговачку радњу, изградио је прво пансион, а касније га доградио у хотел „Круна“, који је после национализације 1945. године добио име „Зеленгора“, а касније и срушен ради проширења хотела „Звезда“.

Уз Петра Катића, Василије-Васа Анђелковић је најзначајнија политичка фигура у трстеничком крају. Био је активан члан Напредњачке странке од њеног оснивања и као такав биран је за народног посланика 1884, 1888, 1895, 1897. и 1903. године, зa начелника среза 1915. године и за председника Општине Трстеник 1867, 1897-1898, 1901, 1915, 1916-1918. године.

Зато што је као начелник среза, са групом изабраних и угледних избеглица и грађана, белим заставама дочекао аустроугарску окупаторску војску да би избегао непотребна рушења и жртве, зато што је једини начелник среза у Србији који је и даље остао на власти, његова улога у Првом светском рату је остала контрoверзна.

Одликован је Таковским крстом V степена, Сребрном медаљом за храброст и заслуге у рату са Турцима 1876, а након његове смрти, 11. маја 1930. године, народ је из захвалности Житни трг у центру Трстеника преименовао у Васин трг.

Објавио је књигу Историја сталног гвозденог моста на Морави код Трстеника, Трстеник, 1928.

АНЂЕЛКОВИЋ Ј. Јосиф (1884-1914), лекар, санитетски капетан I класе.

Рођен је у свештеничкoj породици у Трстенику 9/21. IX 1884. године, од оца Јевтимија-Јевте и мајке Стеване из Трстеника. Свештеник Јевта Анђелковић ради као учитељ у Велућу 1982/1983. године, када „по молби“ бива премештен у Врњце. Касније је, приликом оснивања библиотеке „у школи дворанској“, „свештеник дворски у округу крушевачком“ (1895), а, најстарији од тројице његових синова, „Јосиф Ј. Анђелковић, ђак IV разреда“.

Јосиф учи гимназију у Крушевцу, а по завршеном VII разреду умире му отац, због чега је принуђен да ради као писар и да даје часове ученицима како би помогао мајци Стевани-Стевки која је остала са мало прихода и петоро деце. Матурирао је 1903. године у Нишу и бива изабран за државног питомца за студије медицине у Бечу, где је и дипломирао и постаје лекар 24. јуна 1911. године. За време студија био је активан члан патриотског друштва „Зора“, а за време анексијске кризе је и хапшен. Као санитетски поручник уписује специјализацију очних болести 1912. године, такође, у Бечу, али због Првог балканског рата са Турском прекида специјалистичке студије и балканске ратове проводи на фронту.

Као војни лекар учествовао је у свим ослободилчким ратовима, у балканским и у Првом светском рату, организујући санитетску службу увек на првој борбеној линији. У овим ратовима прележао je колеру и тежак облик тифуса. За учешће у ратовима унапрећен је у чин капетана, а за рад и показану храброст три пута је одликован – Златним медаљама за храброст и Крстом милосрђа.

Након балканских ратова, прво је радио у Битољу, а касније, до избијања Првог светског рата, радио је као општински лекар у Крушевцу. У чину капетана I класе, др Јосиф Ј. Анђелковић, лекар XVI пешадијског пука Моравске дивизије, првог позива, погинуо је од гранате 4/17. августа 1914. године у борбама на Текеришу, у чувеној Церској бици. Сахрањен је на Војничком гробљу у Криваји, на црквеном имању поред пута за Шабац, и први је српски лекар који је страдао у Великом рату. Гробни споменик су му подигли, „мајка Стевка, брат Душан и сестра Рада“.

Захваљујући Удружењу за неговање и чување српске баштине „Кајмакчалан“ и њиховој дигиталној платформи – „Српска војничка гробља и меморијали из ослободилачких ратова 1912-1920. године“ (српскиратнимеморијали.срб), посебно њиховом члану Мирославу Величковићу из Ниша који нас је контактирао, сазнајемо да су са Војничког гробља у Криваји, 21. августа 1935. године, есхумирани посмртни остаци групе од двадесетак официра и војника, међу којима је и санитетски капетана I класе др Јосиф Ј. Анђелковић из Трстеника, и да су премештени у Спомен-костурницу 1912-1918. цркве Вазнесења Господњег у центру Крупња.

Војничко гробље и гробни споменици на имању цркве Преображења у Криваји је било прилично запуштено јер годинама није редовно одржавано, све до 2017. године када су чланови Удружења грађана „Отаџбина памти” и свештеник организовали акцију чишћења и уређења. Обележавајући годишњицу Церске битке 18. августа 2019. године, поновила се акција чишћења и уређења Војничког гробља и споменика у Криваји.

АНТИЋ Стојан (1874-1974), задругар, банкарски чиновник и пчелар. Рођен је у 1874. године у Омашници у цењеној фамилији Антић. До пресељења његове породице у Трстеник, живео је у родној Омашници и бавио се пољопривредом и пчеларством које је наследио од свог оца Јована.

Његовом иницијативом и заслугом и уз помоћ мештана основао је Омашничку земљорадничку задругу 1899. године. После Врањева код Смедерева, 1894. и Велике Дренове, 1898. године била је то трећа задруга у Србији. Задруга је обухватала чланове из Омашнице, Голубовца, Тоболца и Велућа са циљем да члановима олакша набавку квалитетног семена, пољопривредног алата и машина.

Као власник и одговорни уредник, Стојан, октобра 1905. године, издаје први број месечника „Вредан задругар“ – орган Омашничке земљорадничке задруге, у коме су штампана имена задругара, чланарина и услови услуга.

Породица Стојана Антића се 1920. године сели у Трстеник. Пресељен је и пчелињак из Горње Омашнице, а Стојан се запошљава у среској финансијској управи, као општински деловођа и банкарски чиновник. У то време редовно је у „Пчелару“ објављивао текстове о својим искуствима и сазнањима у вези са рационалним пчеларством, где се увек потписивао као банкарски чиновник.

Стојан је био активни члан разних пчеларских удружења, у више наврата секретар и благајник трстеничког удружења. Бавећи се унапређењем технологије пчеларења био је и дописник часописа „Пчелар“. Од 1933. до 1945. године, из дана у дан, водио је „Пчеларски дневник“ у ком је, поред података о пчеларству, бележио и друге чињенице од интереса за проучавање тог периода трстеничке историје.

Умро је 1974. године у Трстенику где је и сахрањен. У писаној заоставштини Стојана Антића, поред докумената и „Пчеларског дневника“, налазе се и занимљиве белешке под насловом „Мало грађе за пчеларски речник“.

АПОСТОЛОВИЋ Живадин (1916-1943), млади учитељ и комуниста, фашистичка жртва.

Рођен је 13. октобра 1916. године као син Милосава, сиромашног земљорадника у Богдању. Основну школу завршио је у Богдању, Гимназију у Крушевцу, а Учитељску школу у Јагодини. Након одслужења војног рока у Школи резервних официра у Горажду, где добија чин резервног потпоручника, ради као учитељ у родном Богдању.

Живадин Апостоловић је, још као средњошколац, а касније и као учитељ, имао велики број истомишљеника који су припадали напредном омладинском комунистичком покрету. Са том групом, којој су припадали: Ђорђе Максимовић Зека, Драгољуб Катић, Милета и Богомир Апостоловић и Богосав Игњатовић, у Богдању оснива Набавно-продајну задругу са преко 70 чланова и са омладином и мештанима села праве циглу којом подижу Задружни дом.

Живадин је основао прву комунистичку Партијску ћелију у трстеничком крају 1940. године у Богдању и постаје њен први секретар, а касније и секретар Среског комитета КПЈ за срез трстенички. Активно ради и повезује се са свим комунистима у Трстенику и околини, врши припреме великих акција на подручју среза трстеничког. Организује упад Баџине партизанске чете у Трстеник, 20. септембра 1941, као и борце за битку на Попини, 13. октобра 1941. године.

Праћен је и затваран од стране фашиста и окупаторских сарадника, а 31. јануара 1943. године је и убијен у центру Трстеника.

Данас се у Трстенику, на месту његовог убиства, налази Спомен-обележје, а његово име носе једна основна школа и једна улица.

АРНАУТОВИЋ Драгомир Р. (1883-1944), доктор техничких наука, књижевник и преводилац.

Рођен је 7. септембра 1883. године у Пироту од oцa Радомира, доктора ветерине, и мајке Драгиње, рођене Мутавџић. Основну школу и Нижу гимназију завршио је у родном месту (1898). Потом је прешао у Београд где је завршио Вишу гимназију (1903) и уписао Правни факултет са ког је искључен на две године због учешћа у мартовским демонстрацијама.

Био је припадник Београдске револуционарне омладине и њена веза са „Младом Босном“ после анексије Босне и Херцеговине. Учествовао је у балканским ратовима, где је био рањен. У Првом светском рату се повлачио са српском војском преко Албаније, а након тога отишао је у Француску. Научио је француски језик и радио као стручни саветник у Дирекцији француских железница. По повратку у Београд радио је у Генералној дирекцији државних железница, Министарству саобраћаја и био председник Удружења железничара Југославије. Основао је часопис „Железнички венац“ (1934), чији je главни уредник једно време био.

Докторирао је у Француској на Сорбони са тезом „Историја југословенских железница“ 1937. године. Између два рата био је оснивач и председник удружења „Action democratique franco-yougoslave“.

Писао је песме, чланке и приказе које је објављивао, углавном, у часопису „Железнички венац“ (1934-1938). Роман Стенице (написан 1938), оставио је у рукопису. Преводио је са француског језика.

Објављена дела: Основи комерцијалне енциклопедије српских железница, Београд, 1911; Аи Carrefour de l’Orient, Paris, 1917; Историја српских железница (1850-1918), Београд, 1934; Histoire des chemins de fer Yougoslaves (докторат), Paris – Belgrade, 1937.

Др Драгомир Арнаутовић, као чиновник у Министарству саобраћаја, боравио је пословно још пре Првог светског рата у Трстенику и Врњачкој Бањи. Уочи рата, као удовац и пензионер сели се из Београда у Трстеник, са Евелином (19. 10. 1886), ћерком једног француског дипломате, са којом је био у љубавној вези још у Паризу, и Вукосавом, ћерком јединицом из брака са рано преминулом супругом. У Трстенику, у кући у Улици цара Лазара бр. 14, Драгомир се бавио историјом железница, Евелина, у Трстенику пoзната као „бонжур Мадам“, давала је часове француског језика, а ћерка Вукосава, пошто је у Трстенику завршила Гимназију, уписала се на студије у Београд.

После изненадног разбољевања и смрти ћерке Вукосаве од тифуса, Драгомиру се погоршало здравље. Одлучио је да сачува успомену на своју прерано изгубљену ћерку Вукосаву тако што ће породичну библиотеку да поклони Основној школи „Свети Сава“ у Трстенику као легат под називом: „Библиотека Вукосаве Арнаутовић“.

Нажалост, „Библиотека Вукосаве Арнаутовић“ је током бурних ратних година потпуно и без трага нестала из школе.

Недуго после краја рата и ослобођења, 19. децембра 1944. године, др Драгомир Арнаутовић је умро у Трстенику од тешке болести јетре и сахрањен је на старом трстеничком гробљу. Драгомир са Евелином није имао деце. Евелина, трстеничка „бонжур Мадам“, остала је да живи у Трстенику све до одласка у старачки дом у Крагујевцу, где је преминула 24. априла 1977. године. Сахрањена је, такође, на Старом гробљу у Трстенику.

АТАНАСКОВИЋ Будимир (1936-2008), учитељ, професор и пчелар.

Рођен је у Великој Врбници 1936. године. Учитељску школу је завршио у Крушевцу и као учитељ ради у Великој Врбници, Зубовцу и Жабару, а од 1961. године у Јасиковици, Горњој Црнишави и Оџацима. Уз рад дипломирао је на Филолошком факултету – Српски језик и књижевност у Београду 1970. године. Након тога ради као професор у Трстенику, касније је и помоћник директора у ОШ „Ж. Апостоловић“, управник и васпитач „Дома ученика и студената“, секретар СИЗ-а образовања, васпитања и дечије заштите, све до пензионисања.

Пчеларством се активно бави од 1968. године. Као изузетан пчелар, са великим пчеларским искуством и стручним знањем, објавио је велики број стручних радова.

Бавио се просветним, културним и друштвено-политичким радом – председник је Савеза резервних старешина, Друштва спортских риболоваца, Друштва пчелара и др.

Објавио је књигу Десеторамна Дадан-Блатова кошница, 2001. године.

Сарађивао је и објављивао у периодици: „Просветни преглед“, „Трибина“, „Пчелар“ и у „Зборницима радова о пчеларству“.

Умро је 2008. године у Трстенику и оставио у рукопису двотомну књигу о пчеларству.

АЋИМОВИЋ М. Аћим (1868-1922), пуковник, витез „Карађорђеве звезде“.

Рођен је 27. фебруара 1868. године у Трстенику од оца Миљка, ковача трстеничког, и мајке Недељке.

Основну школу завршио је у Трстенику, a гимназију у Београду. Нижу школу Војне академије похађао је од 1889. до 1892. (XXII класа) и завршио је као 19. у рангу. Потом је у Русији завршио Артиљеријску школу гађања (1901-1902). За артиљеријског потпоручника произведен је 1892, за поручника 1896, капетана II класе 1899, капетана I класе 1902, мајора 1905, потпуковника 1911. и пуковника 1913. године.

Каријеру је започео као водни официр у 1. градском артиљеријском батаљону, где 1896. постаје и ађутант. Потом прелази за водног официра у Моравски артиљеријски пук, где ће од 1898. бити командир батерије. По повратку из Русије био је командир батерије у хаубичком дивизиону (1902-1903). Блискост са „завереницима“ омогућила му је да током 1904-1905. буде краљев ордонанс. Потом је постављен за команданта 2. батаљона Градског артиљеријског пука (1905-1908), а после тога био је командант 2. дивизиона Моравског артиљеријског пука. Од 1909. до 1912. био је помоћник команданта у Тимочком, а потом у Шумадијском артиљеријском пуку.

За време Првог балканског рата био је командант Шумадијског брзометног артиљеријског дивизиона II позива у саставу Ибарске војске. У Другом балканском рату командовао је истом јединицом у борбама на Власини. За време „арнаутске побуне“ 1913. командовао је Брдским артнљеријским пуком, а после Призренским одредом. У Првом светском рату командовао је Брдским артиљеријским пуком до краја Церске битке. Током 1915. био је командант артиљерије Ужичке и Тимочке војске. После реорганизације на Крфу 1916. постављен је на место заступника судије Великог војног суда, убрзо потом враћен je у трупу, за начелника артиљерије II армије, што је остао до маја 1919. године. За време Солунског процеса 1917. године сведочио је у корист оптужених.

Током 1919. и 1920. био је командант Нишке тврђаве и командант места у Нишу, а априла 1921. постављен је за помоћника команданта Битољске дивизијске области. На тој дужности затекла га је изненадна смрт, 19. новембра 1922. године.

Одликован је: Карађорђевом звездом са мачевима IV степена, орденом Белог орла са мачевима III, IV и V реда, златним медаљама за храброст и ревносну службу и свим ратним споменицама 1912-1918. Од страних одликовања имао је француски Орден ратног крста са палмом.

АЏЕМОВИЋ Бранко (1888-1962), правник, дипломата и колеџ професор.

Рођен је 10. маја 1888. године у Трстенику од оца Грујице и мајке Василије.

(Отац Грујица је по потреби из пиротског краја пребачен у Трстеник, где је био учитељ V разреда Мушке школе од 1887. до 1990. године. Касније, од 1904. је учитељ у Београду, а од 1909. године надзорник и дугогодишњи члан Просветног савета. Бавио се јавним предавањима и писањем. Објавио је: Здрав задружни покрет, Панчево, 1928, 1930; Златна књига са 4 јавна предавања за економско унапређење земљорадника на селу, Панчево, 1935.)

Дипломирао је 1912. године на Правном факултету у Београду. Радио је у Министарству финансија и Хипотекарној банци. Учествовао је у балканским и Првом светском рату као подофицир, касније је добио чин резервног капетана I класе.

По ослобођењу земље радио је у Суду, а од 1920. године службовао је у Југословенским конзулатима у Денверу и Њујорку. Премештен је у посланство у САД и неколико месеци током 1928. године био је отправник послова у Вашингтону. Доцније, био је шеф кабинета министра иностраних послова, службовао је у Марсеју и Солуну, а уочи Другог светског рата постављен је за посланика, најпре у Анкари, а потом у Каиру. У току Другог светског рата налазио се у Кејптауну на нижој дужности.

Након рата посветио се академској каријери коју је неуморно градио упоредо са дипломатском. Проф. др Бранко Аџемовић је у емиграцији оставио и траг као предавач на Бард колеџу у држави Њујорк.

Писао је чланке о југословенским колонијама у САД-у, чланке у дневним листовима културно-економског садржаја и бавио се песништвом.

Бранко са супругом Аспазијом (1894-1993), ћерком Марка Лека, академика и хемичара, има Даницу, Владимира (1927-1990) и Миросанду.

Умро је 25. августа 1962. године у Вашингтону где је и сахрањен.

АЏИЋ Сретен (1856-1933), учитељ, професор, зачетник практичне педагогије у Србији и пчелар.

Рођен је 15. октобра 1856. године у Малој Сугубини од оца Милуна Мачужића, учитеља и пароха цркве пољанске, и мајке Саве, ћерке свештеника врњачког Хаџи-Јефтимија Поповића. Пошто му родитељи рано умиру, старатељство над Сретеном преузима његов деда по мајци, Хаџи-Јефтимије, и уписује га у основну школу у Трстенику (1864-1868) под презименом Аџић (Хаџи). Нижу гимназију учи у Крагујевцу, а потом 1873. године завршава I разред Богословије у Београду. Враћа се у Крагујевац и уписује Учитељску школу, а након завршеног I разреда ради као (привремени) учитељ у Кучеву и Звижду до 1877. године. Наставља школовање и завршава Учитељску школу 1880. године у Београду. Од 1880. до 1882. године је учитељ у Трстенику, све до одласка у Беч где, као државни питомац, студира педагогију на Филозофском факултету. У Бечу проводи три и по године, затим 1886. године одлази у Лајпциг где наставља филозофско-педагошке студије. У овом периоду се упознаје са васпитном идејом о „ручном раду“ као наставном предмету из чега ће касније произићи његова књига Ручни рад у мушкој школи.

По повратку у Србију 1889. године постављен је за предавача у нишкој Учитељској школи и београдској Вишој женској школи. Звање професора добија 1895. године и прелази да предаје у Учитељској школи у Алексинцу.

За управитеља Мушке учитељске школе у Јагодини постављен је 1896. године и на том положају остаје до 1920. године.

Ова школа је највеће Аџићево дело. Она ће постати узорна и опитна школа свим ондашњим учитељским школама у Србији. Уз школу Аџић је основао и први интернат у Србији намењен сиромашном слоју ђака. Његовом заслугом је у наставни програм уведен предмет Школски рад у оквиру кога се теоријски изучавала методика свих наставних предмета, али и изводила практична настава у основној школи. У школи су основане: певачка дружина, оркестар, ђачка дружина „Узданица“, богата књижница и читаоница. Школско имање, које се простирало на 10,5 хектара, сматрано је за једно од најугледнијих у Србији. У дворишту школе Аџић је засадио украсни врт, тада јединствен на читавом Балкану – права Ботаничка башта. Засађено је разноврсно биље: „српска оморика“ с Растишта, „буква златија“ са Власине, „кедар ливански“, „мамут“, највеће дрво на свету, „сибирска павловнија“, „јапанска софора“, „кинески гинко“, „сребренка“ са Колорада, „трава пампас“ из Аргентине, „афричка тамарика“ и много других врста. У овом врту Аџић је уредио пет Пољских учионица за обављање наставе у природи и зеленилу и формирао је угледни пчелињак. (Сретен Аџић је и раније, још као млади учитељ у Трстенику, формирао мањи украсни врт и пчелињак иза школе и поред Западне Мораве, који, нажалост, ни у деловима није сачуван.)

О учитељском парку у Јагодини су се причале приче по читавој тадашњој Србији и шире. Тако је и краљ Петар I Карађорђевић, почетком јуна 1915. године, одлучио да посети овај јединствени школски врт. Касније, под руководством Аџића и под његовим надзором, никло је велелепно краљевско имање на Опленцу.

Аџић је постављен за просветног инспектора у Суботици 1920. године, а од 1921. године редовни је професор Више педагошке школе у Београду. Постављен је за управитеља I класе Учитељске школе у Вршцу 1923. године до пензионисања 1924. године.

Сретен Аџић је за свој рад и успехе, између осталог, одликован и „Орденима Светог Саве“ (V реда 1898, IV реда 1903 и III реда 1907) као и Крстом милосрђа.

Био је плодан писац – пише педагошке расправе, али и беседе, филозофске расправе, бележи мисли и афоризме. Објавио је 22 засебна издања и 88 чланака и расправа. Иза њега је остао већи број необјављених радова који се налазе у манастиру Враћевшница. Текстове објављује у: „Учитељу“ (1882, 1887-1898, 1929), „Отаџбини“ (1887-1889), „Слободи“ (1890, 1892, 1912-1913), „Босанској вили“ (1891, 1893, 1908, 1910), „Новом васпитачу“ (1891-1894), „Делу“ (1895-1898, 1902-1903, 1905-1906, 1908, 1912, 1914) „Тежаку“ (1898-1899, 1908, 1911-1914, 1924-1925, 1927-1932), „Пчелару“ (1924, 1928) и у многим другим публикацијама.

Објавио је књиге: Ручни рад у мушкој школи, 1886; Основно васпитање. Део 1, Телесно васпитање, Ниш, 1892; Увод у науку о васпитању, Јагодина, 1892; Учитељеве забелешке: низ примера из васпитачкога рада, Ниш, 1894; Друго издање, допуњено и нешто прерађено, Београд, 1924; Васпитачеве забелешке, Београд, 1909; Кроз васиону, Јагодина, 1910; Пољске учионице, Београд, 1924; Медоносно шибље и дрвеће, Београд, 1924; Лековите биљке у Југославији, Београд, 1930.

Књиге о Сретену Аџићу: Споменица – Сретен М. Аџић, приредио Милован Ристић, директор Учитељске школе у Јагодини, Јагодина, 1939; Велизар Недовић, Педагошки огледи Сретена Аџића, Јагодина, 1998; Оливер Ђорђевић, Сретен Аџић и његова породица, Манастир Враћевшница, 2001; Оливер Ђорђевић, Живот и дело Сретена М. Аџића, Зборник радова поводом 150 година од рођења, Јагодина, 2006; Оливер Ђорђевић, Благоделање Сретена и Надежде Аџић у Трстенику, у: „Јефимија“ 16, Трстеник, 2006, стр. 91-129; Јасна Љ. Парлић-Божовић, Педагошко учење и просветни рад Сретена Аџића, Косовска Митровица, 2007.

Сретен Аџић се оженио 1896. године Милевом, ћерком Јанићија Поповића, професора београдске Богословије. Имали су двоје деце: сина Милована, рођеног 1897. и ћерку Надежду, рођену 1900. године. Син Милован је похађао Учитељску школу у Јагодини и учествовао у Првом светском рату. Нестао је у беспућима Албаније 1915. гoдине.

Ћерка, Надежда-Нада, завршавала је високе школе код нас и у иностранству, али је свој живот посветила вери и цркви. Као монахиња, уочи Другог светског рата и уз благослов владике жичког Николаја, основала је Сиротиште за децу на месту данашњег Парохијског дома храма Свете Тројице у Трстенику. Касније, монахиња Ана прелази у манастир Враћевшницу посвећен Светом Георгију, где је игуманија све до упокојења 1975. године.

Сретен Аџић је умро 9. децембра 1933. године у Београду где је и сахрањен на Новом гробљу. Међутим, 1973. године, мати Ана, ћерка Сретенова, очеве и мајчине посмртне остатке преноси на гробље у свој манастир, Враћевшницу.

У Трстенику име Сретена Аџића носи једна улица и Друштво пчелара.