Учитавајући гиф

БИОГРАФСКИ ЛЕКСИКОН


  • ТАНКОСИЋ Војислав-Воја
  • ТОПАЛОВИЋ Т. Павле
  • ТОХОЉ Ристо Дуждевић
  • ТУНГУЗ Перо Невесињски
Танкосић Војислав-Воја

ТАНКОСИЋ Војислав-Воја (1881-1915), мајор српске војске, четнички војвода, легендарни јунак.

Рођен је 16. септембра 1880. године у Руклади код Ваљева, од оца Павла, казанџије, и мајке Миље. Након завршене основне школе сели се са родитељима у Београд, где завршава гимназију и Војну академију (1901). Са 15. класом завршио је и Вишу школу Војне академије (1905-1907).

Као потпоручник је учествовао у завери против краља Александра Обреновића и у Мајском преврату 1903. године. Пре тога помогао је вођама мартовских демонстрација 1903. године да побегну чамцима на земунску страну. Командовао је водом, који је стрељао браћу Луњевице, рођаке краљице Драге.

У својству члана четничке организације упућен је зими 1903/1904. у Скопље, Битољ и Солун, где је радио на организовању четничких акција у Македонији. Танкосић је важио за једног од најодважнијих четничких војвода и за доброг стрелца. Учествовао је 16. априла 1905. године у борби на Челопеку крај Куманова у чети војводе Саватија Милошевића. Нешто касније командовао је четом у бици код Велике Хоче. Након склапања српско-бугарске царинске уније, 6. јула 1905. године, Танкосић је повучен у Србију, где је одликован Орденом Карађорђеве звезде са мачевима IV реда. Године 1907-1908. био је шеф горског штаба Источног Повардарја, командант свих чета на потезу од српске границе до Вардара. Водио је напад на бугарску чету у селу Страцину 1908. године што умало није изазвало српско-бугарски рат.

После аустроугарске анексије Босне и Херцеговине, формирао је у Прокупљу четничку школу у којој су припремани добровољци за извршавање специјалних задатака у Босни и Херцеговини. Ширио је мрежу у Босни и Херцеговини и регрутовао је добровољце за сукоб који се сматрао неминовним. То је било у супротности са политиком српске владе.

Био је члан „Младе Босне“. Један је од оснивача организације „Уједињење или смрт“, популарно зване „Црна рука“. Заједно са Богданом Раденковићем и Љубом Јовановићем Чупом написао је Устав организације, чији циљ је борба за уједињење српства.

Пред избијање рата марта 1912. године прекомандован је у штаб граничних трупа, са циљем да обучава добровољце. Са Исом Бољетинцом предводио је Арнауте јуна и јула 1912. године током њиховог сукоба са Турцима крај Митровице.

У Првом балканском рату командовао је Лапским четничким одредом, који је отпочео операције у турској позадини два дана пре избијања рата код карауле Мердаре. Четници су водили борбу три дана све док се није укључила српска редовна војска. Српска војска је однела победу, Танкосићеви четници су први ушли у Приштину, а мајор Танкосић је по други пут одликован официрском Карађорђевом звездом са мачевима и унапређен у чин мајора.

Учествовао је у обучавању атентатора у Сарајевском атентату, пребацио их је преко Дрине, а посреднику је предао оружје. После Сарајевског атентата 1914. године аустроугарска влада га је у ултиматуму упућеном српској влади сматрала одговорним за атентат, због чега је био притворен у штабу Дунавске дивизије I позива.

По избијању Првог светског рата постао је командант Добровољачког одреда у Београду, а затим Рудничког добровољачког одреда. За време битке на Дрини 1914. године командовао је посебном четом добровољаца и четника у саставу Лимског одреда у источној Босни, потом код Лознице, Крупња, на Мачковом камену и др.

За време повлачења српске војске мајор Воја Танкосић као командант батаљона смртно је рањен у Игришту код Великог Поповића 17. октобра 1915. године. Његови четници, вероватно Ристо Тохољ, Мустафа Голубић и Ђуро Шарац, његово су полумртво тело и четничку архиву, по једној верзији возом, а по другој колима, са положаја допремили у Трстеник, у Резервну војну болницу која је радила у згради школе „Свети Сава“ у Трстенику. Живео је још три дана и умро у Трстенику, где је уз присуство великог броја грађана Трстеника и околине и сахрањен 21. октобра на трстеничком гробљу. Након сахране гроб му је камуфлиран, али га је окупатор по уласку у Трстеник, ипак, пронашао. Откопали су га, и након утврђивања идентитета, фотографисали су леш како би уверили јавност да је у отвореном ковчегу чувени комитски војвода, „демон светског рата“, заиста мртав. Сви илустровани листови у Аустрији, Мађарској, Немачкој и Бугарској објавили су снимак и текст у коме су, осим обавештења како је „дошао крај Воји Танкосићу“, помињани престолонаследник, ултиматум њихове владе, као и да је Танкосића, погибијом у њиховој балканској офанзиви, сустигла заслужена казна.

Танкосић је био поново сахрањен на трстеничком гробљу све до 6. октобра 1922. године, када су га, његова мајка Миља и његови преживели саборци, пренели у Београд и са свим почастима сахранили на Новом гробљу. Гроб му се данас налази на IV парцели y трећем реду, гробно место број 6.

По другој, непровереној верзији, мајор Воја Танкосић 1922. године, заправо није пронађен у Трстенику, већ је његове посмртне остатке из љубостињских шума тек 1937. године тајно пренео свештеник Михајло Тасић у крипту цркве у Белој Води, где се и сада налазе.

У Трстенику је, у Улици Војислава Танкосића подигнут модеран, стилизован споменик-торзо војводи Танкосићу аутора Андреја Чикале, завичајног вајара. Споменик припада ликовној збирци „Легат ЕД – Завичајни уметници“ у власништву Народне библиотеке „Јефимија“ Трстеник.

Поред села Танкосић на Косову и Метохији, једна улица на Врачару у Београду и улица у Нишу носи име Војислава Танкосића, као и улице у многим другим градовима у Србији.

ФОТОГРАФИЈЕ


Војислав-Воја Танкосић
Војвода Војислав-Воја Танкосић
Војислав-Воја Танкосић
Танкосић и Аџић
Чета Војводе Танкосића - Миша Живановић, Ристо Тохољ Дуждевић, Влада Воскар, Јеврем Герасимовић,
                            Ђуро Шарац, Мустафа Голубић, Војислав Воја Танкосић, Смајо Феровић,
                            Душан Дучић, Бошко Арежина и Милан Милошевић
Лезе, Драгутин Димитријевић Апис и Војислав-Воја Танкосић
Воја Танкосић Четнички Војвода
Мајор Воја Танкосић
Са сахране у Београду
Са сахране у Београду
Споменица
MКУ 1919
Гроб Војислава Танкосића
Андреј Чикала - споменик Војиславу Танкосићу
Топаловић Павле

ТОПАЛОВИЋ Т. Павле, лекар, активиста и хуманитарни радник.

Рођен је 1939. године у Трстенику као треће дете Милеве и Тихомира-Тике Топаловића, богатог индустријалца.

Топаловићи из Дубља још од 1875. године баве се каменорезачким пословима и израдом воденичарских камена. Тихомир-Тика (1906-1972) и Добросав, заједно са оцем Јованом Топаловићем из Дубља, поседовали су између два светска рата: мајдан у Дубљу (1921) и фирму „Кварц“ (1932) у Трстенику за производњу и продају млинско-воденичких камена, која је имала представништво и у Бечу, као и хотел „Топаловић“, настао адаптацијом трстеничке кафане „Десет Југовића“, откупљене од власника Димитрија и Стојана Градиштанца.

Тикин брат, Добросав, премешта 1945. године приватно предузеће „Кварц“ у Осијек, где се оженио. Касније, 1947. године, отвара нову фирму под именом „Silex“ која је претеча многих данашњих грађевинских предузећа.

Тихомир-Тика је уочи рата саградио и парни млин у Почековини и постројење за производњу црепа и цигле у Доњем Рибнику. За време Другог светског рата, као зет Косте Пећанца, добио је 1941. године звање четничког војводе љубостињског и постављен је за команданта Љубостињског четничког одреда, који се бринуо о безбедности владике Николаја Велимировића. Ухапшен је од Немаца октобра 1942. године и спроведен у немачки логор Оснабрик. После рата емигрирао је у САД и населио се у Њу Џерзију, где је прихватао и помагао српске емигранте, монархисте и жртве комунистичког режима. Народна власт га je 1945. године званично прогласила за државног непријатеља, због чега је породици конфискована сва имовина – кућа у Чајкиној улици, предузеће „Кварц“, мајдан у селу Дубље, кафана и хотел „Топаловић“ у центру града, електрични млин у Почековини, циглана у Доњем Рибнику, њиве, воћњаци и виногради... У Њу Џерзију је био власник угледног ресторана „Стара Европа“ зборног места Срба на Источној обали. Лично је дао гаранције за 16.000 досељеника, од чега је већину сам и дочекивао на аеродрому и у њујоршкој луци, давао им је први оброк и први посао. Тика Топаловић је био потпредседник Српске народне одбране у САД-у и Канади, затим члан Покрета четника „Равна Гора” и председник Црквеношколске општине „Свети Сава“ у Њујорку пуних петнаест година. Тика Топаловић је незванично био и први организатор демонстрација против Јосипа Броза Тита, када је овај 1963. године долазио у Америку. Био је велики пријатељ владике Николаја Велимировића и краља Петра II Карађорђевића.

Тихомир-Тика Топаловић је умро марта 1972. године у Патерсону, сахрањен на Флешинг гробљу у Њујорку.

Павле Топаловић, после завршене основне школе и гимназије у Трстенику, као одличан ученик, отишао је у Београд на студије медицине, где је и дипломирао 1966. године.

Павле је још као гимназијалац почео да игра фудбал. Крајем педесетих и почетком шездесетих година прошлог века био је незаменљив центархалф и последња линија у одбрани ФК Трстеник.

Након мајке Милеве, брата Петра и сестре Невенке и др Павле Топаловић, уз помоћ америчкoг адвоката кога је послао његов отац Тихомир, одлази 1967. године преко Напуља за Америку. Тамо је, поред професионалног ангажмана, активан и у црквеном, друштвеном и културном животу српске дијаспоре у држави Њу Џерзи и САД-у. Лидер је СНО, Четничког покрета „Равна Гора“, УКЈВ и дугогодишњи председник Црквеношколске општине „Свети Сава“ у Њујорку, донатор изградње цркве у Елизабетвилу, директор Дома старих, члан Конгреса српског уједињења и других српских удружења. Био је пријатељ и кум Николи Каваји.

Активно је 1991. године учествовао у помирењу Српске православне цркве и Слободне српске православне цркве у Америци и Канади.

Др Павле Топаловић, хуманиста и донатор, од 1992. године у отаџбину је послао помоћ вредну преко пет милиона долара, у лековима, медицинској и другој врсти помоћи Црвеном крсту Србије и СПЦ-у.

Синод Српске православне цркве га је одликовао Орденом Светог Саве.

Др Павле Топаловић је септембра 2004. године посетио свој родни Трстеник и своје пријатеље из дечачких, школских и фудбалерских дана.

Живи са супругом Јаном и породицом у Вејну, Њу Џерзи.

ФОТОГРАФИЈЕ


Радионица
Хотел
Хотел
Хотел
Павле, маше руком, са пријатељима у Трстенику. Кула, септембар 2004. године
Тохољ Ристо

ТОХОЉ Ристо Дуждевић (1882-1916), правник, ратник, витез Карађорђеве звезде.

Рођен је 28. октобра 1882. године у Мостару, од оца Видака, пореклом од Тохоља из Источне Херцеговине. Презиме Тохољ је грчког порекла и у XII веку су живели у околини Охрида, а надимак Дуждевић је био само Ристин, могуће је да је то било његово друго име у време четничких акција (1905-1908) на просторима Старе Србије и Македоније. Дуждевић, иначе, значи Херцеговац, а долази од речи дужд – војвода, херцег.

Основну школу и гимназију је завршио у Мостару. Још од раних средњошколских дана био је револуционарног духа, припадао је тајном друштву мостарских гимназијалаца „Српска свијест“ кoje је издавало 1897. године лист „Српство“.

Правне науке је прво учио на Загребачком универзитету, а касније у Прагу, Бечу и Београду. У то време Ристо Тохољ приступа тајној револуционарној организацији „Црна рука“, тј. организацији „Уједињење или смрт“. Његову групу је чинила петорка: студент филозофије, Миленко Копривица, чиновник Железничке дирекције, Милан Цигановић, извесни М. Марић, Илија Пејновић и Ристо Милићевић, иначе, његов најбољи друг из гимназије. Такође, зна се да су, уочи атентата, Гаврило Принцип и Трифко Грабеж становали са Ристом Милићевићем негде на Дорћолу. Милићевић ће их испратити на београдској железничкој станици за Босну. После Сарајевског атентата у Београду је одмах ухапшен Ристин брат, Илија Тохољ, са својом женом.

Још као студент права добровољно ступа у редове српских комита у чету војводе Ђорђа Ристића Скопљанчета. Ватрено крштење је доживео 1905. године на Табановцу, у борбама на Гулину, где је погинуло 9 четника, док су Турци имали погинулих 80 војника и једног официра. „У борби су се истакли: студент права, Ристо Тохољ Дуждевић, подофицир, Милан Ковинић, и студент филозофије, Димитрије Премовић.“ Врло брзо, својом храброшћу, Тохољ је стекао славу јунака у Јужној и Старој Србији.

Док је боравио у Београду, био је чест гост хотела „Балкан“ на Теразијама, кога је држао Херцеговац Ђока Попара, где се свакодневно одржавао састанак свих истакнутих четничких војвода и четника који су боравили у Београду. Гости хотела су, између осталих, били и Трстеничани Владислав и Дарко Рибникар, уредници „Политике“.

У периоду од 1908. године до почетка балканских ратова налазимо да је Ристо секретар Суда у Косовској Митровици и да се, тих година, оженио Даринком, ћерком свештеника Михајла Јаћовића из Трстеника. Децембра 1912. године, док је на ратишту, у Трстенику му се рађа син Велибор.

Ристо Тохољ је био веома близак с мајором Војом Танкoсићем и приступа у његов Руднички четнички одред. У бици на Јадру (1914) приликом одбране Крупња, када је под Танкосићевом командом 236 опкољених четника водило очајничку борбу с три аустроугарска пука, преживело је свега њих 46, међу њима и Ристо. Тада је изгубио најбољег пријатеља из младости и саборца, Ристу Милићевића Мостарца.

Војвода Војислав Танкосић, за време повлачења српске војске, као командант батаљона смртно је рањен у Игришту код Великог Поповића 31. октобра 1915. године. Од последица рањавања умро је 2. новембра 1915. у својој 35. години живота у Трстенику. Његови најближи саборци, Ристо Тохољ, Мустафа Голубић и Ђуро Шарац, однели су га и тајно закопали на трстеничком гробљу, али су Аустријанци ипак успели да га пронађу, откопају и сликају леш, како би уверили јавност да је ипак мртав.

Ристо Тохољ је касније, по Танкосићевој погибији, као пешадијски потпоручник, био командир чете у батаљону војводе Вука с којом се и пробио на Крф. Приликом повлачења српске војске кроз Трстеник, Ристо је, из куће свог таста, свештеника Михајла Јаћовића, минирао и срушио Гвоздени мост на Западној Морави.

По доласку на Крф, 1916. године, прекомандован је, са групом српских официра, у Одесу, где је била у формирању српска добровољачка дивизија у саставу Руске армије. У ратним дејствима у Добруџи, на румунско-бугарској граници, Ристо Тохољ Дуждевић, као пешадијски поручник, командир је III чете I батаљона I добровољачког пука, састављене, углавном, од Срба Херцеговаца.

„На дан 25. августа 1916. године, њeгов пук, пpи распоређивању за наступање од Кара Синана кa Осман Факи, изненађен је од два батаљона XXXV бугарског пукa, који су им долазили с десног бока, јер су за Бугаре, због сличних униформи, мислили да су Руси. И ускоро је био изложен блиској пушчаној и митраљеској ватри. Не само батаљон, него и цео пук почео је да се повлачи у нереду. Тад је пред III чету истрчао њен командир, Ристо Тохољ Дуждевић, и кренуо је на јуриш и нападом бајонетима одбио Бугаре. У тој неравноправној борби застава бугарског пука је седам пута отимана и прелазила из руке у руку, све док Тохољ јуначки не пoгинy са узвиком: Напред, браћо!, и наши не одбише Бугаре.“

Сахрањен је у селу Кара Синану – „Донели су мртве официре Тохоља и Јордана Николића. У дворишту су, прекривени шаторским крилима. Рањеници стално пристижу. Сахрањени су на гробљу код цркве.“

После Великог рата и Ристине погибије у Добруџи, његова супруга Даринка се није удавала. Највећу помоћ пружао јој је њен отац, прота трстенички, Михајло Јаћо-вић, који је све до своје смрти бринуо о њој и унуку. Живела је у Трстенику, Мостару и у време студија њеног сина у Београду, у Дому за потомке погинулих ратника. Године 1936. њен син Велибор-Борко завршава Медицински факултет и приправнички стаж обавља у Мостару 1937. године.

Др Борко Тохољ је касније, све до 1953. године, радио као лекар у Трстенику, где је и умро, млад, неожењен и без потомства.

Удовица Даринка је, под старе дане, продала очевину и у порти манастира Љубостиња подигла капелу у чијој крипти је потом сахрањен син Велибор. Капела је посвећена Светом Георгију и у њој се на Ђурђевдан, крсну славу Тохољевих, увек служи јутарња литургија и помен Ристи, Даринки и Велибору-Борку.

Поред више војних одликовања и признања Ристо Тохољ је носилац и официрске Карађорђеве звезде са мачевима IV реда.

Ристи Тохољу Дуждевићу подигнут је на мостарском православном гробљу спомен-обележје од белог мермера, које у основи има облик крста, одмах до Шантићевог споменика.

ФОТОГРАФИЈЕ


Чета Ђорђа Ристића Скопљанчета
Чета Војводе Танкосића - Миша Живановић, Ристо Тохољ Дуждевић, Влада Воскар, Јеврем Герасимовић,
                            Ђуро Шарац, Мустафа Голубић, Војислав Воја Танкосић, Смајо Феровић,
                            Душан Дучић, Бошко Арежина и Милан Милошевић
Мртви официри Ристо Тохољ Дуждевић и Јордан Николић
Тунгуз Перо

ТУНГУЗ Перо Невесињски (1840-1919), харамбаша, устаник, сердар невесињски и загорски.

Рођен је 1840. године у Сливљима од оца Лазара, трговца, и мајке Анице, домаћице, у породици пореклом из Пиве. Веома млад одлази у хајдуке где се брзо истиче храброшћу, па ускоро заснива своју чету.

Током 1874. и у првом делу 1875. године, заједно са осталим херцеговачким главарима и хајдучким харамбашама, учествовао је у припремама устанка. Средином 1875. године његова чета је на Вјетреном код Залома убила невесињског кадију, Салиха Коркута, а потом и гатачког барјактара, Ибрицу Ковачевића, на Херцеговом врелу у Фојници. Ово је разљутило локалне муслимане и турске главаре који су се брутално осветили. Порта је, да би смирила немире, у Херцеговину послала комисију која је нудила уступке и самоуправу. Заузврат су тражили да Невесињци протерају Пера Тунгуза и његову чету са своје територије. Књаз Никола је препоручио Невесињцима да прихвате понуђено. Под таквим притиском Тунгуз је обећао да ће добровољно повући чету у Доњу Херцеговину, али се, чим су се његови пратиоци повукли, предомислио и вратио на Удрежење. Исту ноћ, са 4. на 5. јул је поставио заседу на Ћетној Пољани у Бишини. Наредног јутра, око 9 часова, наишао је турски караван из Мостара са залихама за војску у Невесињу. Хајдуци су напали караван и, убивши неколико Турака, запленили њихов товар. На повратку ка Удрежњу су се сукобили и са турском патролом која је ишла у сусрет каравану. Овај догађај се често сматра почетком херцеговачког устанка против турске власти – обележава се као „Невесињска пушка“.

Перо Тунгуз је током читавог устанка често предводио самосталне нападе на турске караване и утврђења, ретко поштујући мишљења осталих вођа.

Након што је Аустроугарска на Берлинском конгресу добила право да окупира Босну и Херцеговину, Перо Тунгуз се са већим делом своје чете ставио у њихову службу као део пандурског корпуса. Након што су и младићи из БиХ укључени у регрутацију, Херцеговци су почели нови устанак. Перова бунтовна и родољубива природа није издржала, па се прикључио устанку без обзира на позиве књаза да Херцеговци мирују. Тунгуз се са својим пандурима налазио у станици у Улогу која је прва нападнута 11. јануара 1882. године. Помажући устаницима „изнутра“, успео је да приволи посаду на предају. Након овога се Тунгуз активно укључио у устанак и постао један од његових вођа.

Овај устанак је угушен 22. априла 1882. године, а вође устанка су пребегле у Црну Гору где су похапшени и интернирани. Перо Тунгуз је у Црној Гори, код књаза Николе Петровића, добио службу и звање сердара.

Перо Тунгуз је био ожењен Станом, унуком чувеног сердара Дуке Канкараша и сестрoм харамбаше Петка Ковачевића, и са њом имао синове, Радована, Душана, Војина, aртиљеријског потпуковника и Данила, као и ћерку Милку.

Када је Аустро-Угарска напала Србију 1914. године, стари сердар долази у Србију, вероватно на позив свог бившег саборца из Невесињског устанка, Саве Чутурила, и пријављује се као добровољац у српску војску. По неким казивањима он је боравио као избеглица у Трстенику, а по другим, он је учествовао и у пробоју Солунског фронта, па је дошао у Трстеник.

Нема поузданих података када су у Трстеник дошли синови Пера Тунгуза. Душан Перовић Тунгуз (1887-1923), коњички подофицир, био је на служби у Трстенику као полицијски писар када се 16. фебруара 1919. године оженио Тодором, удовом Ђурђа Ђурковића месара из Трстеника, а ћерком месара Новице Радоњића из Чаира. Његова браћа, проф. др Радован Перовић Тунгуз Невесињски (1879-1944), извесно време је живео као избеглица у Трстенику, а професор историје и географије, Данило Перовић Тунгуз (1888-1974), само је долазио у госте.

Божо Маршићанин, хроничар збивања у Трстенику, за време аустроугарске окупације помиње да је професор Невесињски, вероватно Радован, изненада нестао 9. децембра 1917. године из Трстеника. Када је дошао глас да су у Новом Селу ухваћени лопови који су украли и заклали једно говече, они прокажу професора Перовића Невесињског и он је ухваћен у једној колиби изнад Циганског гробља и отеран у Крушевац са лисицама на рукама, заједно са лоповима. Касније је пребачен за Београд.

Након ослобођења, током 1919. године, проф. др Радован Перовић Тунгуз Невесињски, политичар, публициста и писац, из неког разлога је у београдском новинама напао богатог трстеничког и бањског апотекара, Светолика Трајковића – да је окупатору открио где је гроб легендарног четничког војводе, Танкосића, у Трстенику и да га је фотографисао, као и да је ратни профитер. Светолик Трајковић и бројни читаоци су, у насталој новинској полемици, касније све то демантовали.

Сердар Перо Тунгуз Невесињски је умро 18. марта 1919. године у Трстенику, касније су његови посмртни остаци пребачени у Невесиње.

Професор Данило Перовић Тунгуз је свом оцу, Перу Тунгузу Невесињском, хајдучком харамбаши, сердару невесињском и загорском, 60-их година XX века подигао на Моринама Спомен-обележје – крст са спомен-плочом. Његови потомци и Борачка организација из Невесиња обновили су га 2015. године.

ФОТОГРАФИЈЕ


Никшић 3. септебра 1887. године
Данило Перовић Тунгуз
Радован Перовић Тунгуз
Споменик Пери Тунгузу на Моринама
Спомен обележје