Народна Библиотека „Јефимија“ Трстеник

МАКСИМОВИЋ Богдан (1868-1933), учитељ, кичевски војвода, свештеник.

Рођен је 1868. у селу Страже, срез гњилански. Богословију је учио у Призрену до 1886. године, а завршио је у Београду 1887. године. После свршене богословије био је учитељ у селу Слепче, срез прилепски, у Српској основној школи отвореној 1894. године. Приликом прославе школске славе Свети Сава 1900. године „чинодејствовао је парох поп Кузман Аранђеловић, домаћин школски који је спремио славски колач био је управитељ Јосиф Миљић, а Светосавску беседу је изговорио учитељ Богдан Максимовић“. После кратког времена Богдан Максимовић је ступио у чету кичевског краја. Затим је прешао у чету Доњег Пореча, а у међувремену, до 1903 године, био је кичевски војвода. Крајем 1903. године се запопио, али се одмах, с пролећа 1904. године, враћа чети кичевског краја, где четује све до 1907. године. После Пасјанске „погибије“ долази у Београд, одакле, 1908. године, одлази у село Градац код Рашке за свештеника. Крајем априла 1921. године „Архијерејска власт Епархије жиче решењем Е Бр. 466 одликовала је јереја Богдана Максимовића, пароха градачког, ср. студенички, Црвеним појасом“. Maја 1927. године премештен је у Трстеник на место III пароха.

Након што је у Трстенику оболео од „тешке болести“ 1931. године, последње године живота провео је у оскудици и немаштини. Упокојио се 19. маја 1933. године у Трстенику. „Политика“ је објавила: „...Данас је овде умро велики национални борац, бивши четник и кичевски војвода Поп-Богдан Максимовић. Сахрана овог великог народног борца за ослобођење и уједињење поробљене браће биће 20. овог месеца по подне на трстеничком гробљу.“

МАКСИМОВИЋ Добривоје-Добрица (1942-2011), ветеринар, самоуки сликар.

Рођен је 20. фебруара 1942. године у Страгарима код Трстеника, од мајке Радмиле и оца Миодрага. Основну школу је завршио у Старгарима и Великој Дренови, а гимназију у Трстенику. Дипломирао je на Ветеринарском факултету у Београду. Радио у Ветеринарској станици у Милутовцу, где је био и управник до 1990. године. Из Милутовца, где се 1973. године оженио Снежаном Стојковић, фармацеутом, одлази у Будву, где је радио посао ветеринарског инспектора. У Крушевац је Добрица дошао 1979. године и у фабрици за прераду меса „22. јул“ био је технички директор до 1990. године када је одлучио да се посвети сликарству.

Сликарство је учио самостално. Први пут је излагао 1976. године. Професионално се бави сликарством од 1990, а члан УЛУС-а је од 1991. године.

Самосталне изложбе: Милутовац (1976), Крушевац (1977, 1992), Будва (1978), Славонски Брод (1978), Београд (1993, 2001), Сомбор (1995), Нови Сад (1995), Вршац (1995), Трстеник (1995), Чачак (1995).

Од 1977. године учествовао је на више десетина групних изложби у земљи и иностранству.

Награђен је Откупном наградом Самоуправне интересне заједнице за културу Србије, Првом наградом на октобарској изложби у Крушевцу...

Заступљен је у уметничкој збирци „Легат ЕД Трстеник – Завичајни уметници“ Народне библиотеке „Јефимија“ у Трстенику.

Са супругом Снежаном има ћерку Љубицу.

Живео је и радио у Крушевцу од 1979. године до изненадне смрти, 24. јануара 2011. године. Сахрањен је на Новом гробљу у Крушевцу.

МАКСИМОВИЋ Јован (1864-1910), учитељ, уредник и стручни писац.

Рођен је 13. новембра 1864. године у Медвеђи код Трстеника.

После основне школе завршио је четири разреда гимназије и 1885. учитељску школу. Постављен је за учитеља у Пироту (1885-1891), затим у Јагодини, Доњој Мутници, Београду (1894-1904) и Свилеуви (1905), када је због болести поднео оставку на државну службу. У службу је враћен 1908. године и радио је у Београду до смрти.

Био је привремени учитељ у Вишој грађанској школи у Београду (1899-1904) и управник и наставник Вечерње школе „Свети Сава“. Био је члан Главног просветног савета и више пута је биран за члана Главног одбора Учитељског удружења и био му председник (1899-1901).

Бавио се и писањем. Објавио је: Какав треба да је школски надзорник према школи и према учитељу, Београд, 1899; Моралне поуке : за ученике I и II разреда грађанске школе, Београд, 1900; Народна економија : за први разред грађанске школе, Београд, 1900; Историја општа : за први разред грађанске и девојачке школе, Београд, 1900; Основна настава крајем XIX века : извештај са светске изложбе у Паризу 1900 године, Београд, 1904; Читанка : за ученике Недељно-празничне школе Београдске трговачке омладине, Београд, 1906.

Био је издавач и уредник „Учитељског весника“ (1894-1904) и „Школског звонца“ (1901-1902).

Носилац је Ордена Светог Саве IV реда.

Умро је изненада 30. априла 1910. године у Београду.

МАКСИЋ Дамњан (1920-1943), скојевац, учесник НОБ-а.

Рођен је 20. октобра 1920. године као трећи син Светолика Максића, пољопривредника из Пољне код Трстеника, и мајке Јулке. Дамњан је растао и формирао своју личност поред најстаријег брата Миодрага, учитеља, који је био и први комуниста у Пољни.

Основну школу завршио је у родном селу, а Гимназију учио у Крушевцу. Као гимназијалац био је истакнути члан Литерарне дружине „Напредак“, као и Удружења скаута (извиђача). У 14. години постаје члан СКОЈ-а и члан руководства у Гимназији. Због политичког рада искључиван је из гимназија у: Крушевцу, Ћуприји, Јагодини и Алексинцу, а у лето 1937. године био је по казни послат и у радни логор на Ади Циганлији. У Гимназији у Алексинцу Дамњан Максић је положио велику матуру.

Члан КПЈ постао је 1939. године. Као револуционар био је узор Добрици Ћосићу, Антонију Исаковићу, Милану Рајчевићу, Бранки Бркић, Радомиру Лазићу, Богомиру Марковићу и многим другим младим комунистима из трстеничког краја. У његову кућу у Пољни навраћао је Петар Стамболић.

Почетак Другог светског рата затиче га у Пољни. Наставља окупљања са политичким истомишљеницима: Живадином Апостоловићем, Александром Бабовићем, Бранком Томићем. Како су четници почели да му прете „да ће га појести ноћ“, Дамњан децембра 1941. године одлази партизанима у Темнићку чету. У Рудом је учествовао на формирању Друге пролетерске бригаде. Касније је постављен за комесара 3. чете 3. батаљона Друге пролетерске бригаде и на том положају је остао годину дана, све до погибије на Сутјесци 16. маја 1943. године, код Златног Бора.

Био је образован марксиста, добар говорник и политичар, целог себе и своју младост посветио је комунистичким и слободарским идеалима.

У знак сећања на њега мештани и ратни другови поставили су му бисту у Пољни на Тргу омладине и Земљорадничка задруга у селу носи његово име, као и улице у Трстенику и Ћуприји.

МАКСИЋ Миодраг (1913-1943), учитељ и песник.

Рођен је 1З. априла 1913. године у Пољни код Трстеника, старији брат Дамњана Максића. После завршене основне школе похађао је Нижу гимназију у Крушевцу, а затим завршио Учитељску школу у Јагодини.

Као учитељ прво ради у Македонији, а од 1934. године прелази у Каоник код Крушевца. Миодраг је члан КПЈ од 1936. године и као комуниста 15. октобра 1936. истеран је из службе. Више пута је 1942. године хапшен у Крушевцу као комуниста. Бугари су га као таоца стрељали код Церовачког моста на Јужној Морави 7. јануара 1943. године.

Поезију пише још од школских дана. Радове је објављивао у периодици: „Учитељски подмладак“ (1929, 1930), „Нови човек“ (1930), „Народни npoсветитељ“ (1932), „Југословенски учитељски гласник“ (1933), „Учитељска стража“ (1936). Велики број песама остао је у рукопису (Poesie, збирка песама), као и вредан дневник.

Објављена књига: Слободни трзаји и слободне искре, Београд, 1933.

МАЛИЋАНИН Милан (1887-1935), трговац и банкар, председник општине.

Рођен је 1887. године у Трстенику, син трговца Милуна Малићанина из Јасиковице, и Катарине, ћерке трговца Косте Ракичевића из Трстеника. Школовао се у Трстенику, Крушевцу и Београду.

У Првом светском рату мобилисан је као резервни подофицир при Штабу Врховне команде Војске Србије. Учествовао је у борбама Шумадијске дивизије на Церу и Колубари.

За време примирја, 3. маја 1915. године, у лаври манастира Жиче венчао се Јеленом Вуковић из Краљева, а затим се вратио у ратну јединицу српске војске.

Преживео је дуги марш од Смедерева до Крфа и Солуна. При Штабу Врховне команде био је и у интендантској служби и у служби везе. Трстеничани су према њему гајили велико поштовање због његових ратних заслуга и искуства, мада су ратни призори и патње оставили трага на његовом лицу које је ретко красио осмех.

После рата био је председник Српске радикалне странке у Трстенику и председник Општинског суда, односно Општинског одбора од 1919. до 1920. године, када га је сменио Светислав Катић. Када је његов отац, стари и искусни трговац, Милун Малићанин, послове препустио својим синовима: Милану, Милошу и Ненаду, они су се усредсредили на банкарство и подједнако успешно су се бавили друштвеним пословима и руководили Привредном банком, која је финансирала привреднике. Чиновник ове банке био је Сава Ј. Поповић, познат и као дописник „Политике“, а касније, као пензионер, био је власник и уредник првих трстеничких новина „Народна воља“, које су штампане у 4 броја од 21. августа до 12. септембра 1935. године.

По очевом аманету да не запоставе гајење винограда, купили су земљиште на брду Ћирин брест код Чаирског гробља и подигли најсавременији виноград. На тој плантажи браћа Малићанин су запослили раднике за обраду винограда и негу винове лозе и служио је за углед свим виноградарима из трстеничког краја.

Милан Малићанин је од 1924. до 1935. године поново председник Општинског одбора у Трстенику. Његовом заслугом Трстеник је добио модерно здање Среског начелства и Среског суда, отворене су нове школе, нову Електричну централу са наизменичном струјом, градско купатило и ледару, главна улица је поплочана каменом коцком уместо турске калдрме, а црквени звоник је добио градски часовник. Тиме је 30. септембра 1925. године извршио тестамент покојне Ћирке Стаматовић.

У договору са Црквеним одбором и старешином цркве, Радославом Лазаревићем, поручен је црквени сат од чувене фирме Turmuhren fabrik J. R. Nјeule 1896, Bockenem, Harz. Велики сатни механизам је произведен у Немачкој и постављен је 1932. године, после смрти Василија Анђелковића, старањем Црквеног одбора и председника општине, Милана Малићанина. Такав сат је у то време био први у Србији, који је показивао тачно време и могао се видети из свих делова вароши, а његово откуцавање се чуло и до оближњих села.

Први спортски фудбалски клуб у Трстенику звао се „Хајдук Вељко“, али због постојања кафане под тим именом Милан је клуб регистровао 1920. године као „Хајдук“. Прву ногометну кожну лопту у Трстенику је донео Милан свом млађем брату, Милошу-Миши Малићанину, од ране младости заљубљенику у фудбал и играчу ФК „Хајдук“, са једног путовања из Париза.

Са супругом Јеленом имао је кћери, Стојанку, звану Жанка, која је била учитељица у Рибници, и Десанку, удату за ковача Радована Ристића у Параћину, и сина Драгутина, званог Бата, који је погинуо као командир у Добровољачком корпусу Димитрија Љотића 1943. године.

Заједно са братом, Милошем, саградио је у главној улици Цара Лазара велику породичну кућу, прву грађевину у Трстенику од армираног бетона. После Другог светског рата кућа је национализована и у њу се са породицом уселио доктор Радомир Љутовац. Данас је кућа неусељена и у пропадању.

После скоро пуних дванаест година проведених на месту председника општине Трстеник, банкар Милан Малићанин је изненада, обливен знојем, прекинуо седницу Општинског одбора у лето 1935. године због јаких болова у пределу јетре. После неколико дана, 7. августа 1935. године, Милан Малићанин је умро, наводно, услед поодмаклог рака јетре. Сахрањен је на трстеничком гробљу.

МАЛИЋАНИН Милош (1901-1943), правник, трговац и банкар, народни посланик.

Рођен је 15. јуна 1901. године у Трстенику, син трговца и банкара Милуна Малићанина из Јасиковице, и Катарине, ћерке трговца Косте Ракичевића из Трстеника.

Након завршене основне школе у Трстенику уписује Трговачку школу, због Првог светског рата завршава је у Понсу у Француској. После рата дипломирао је на Правном факултету у Београду.

По завршеним студијама придружио се оцу Милуну и браћи Милану и Ненаду у породичним пословима, радио је као банкар у Привредној банци у Трстенику.

Још као гимназијалац волео је да игра фудбал, због чега му је старији брат, Милан, из Париза донео први кожни фудбал у Трстенику. Милош-Миша као студент играо је у трстеничком клубу „Хајдук“, који је његов брат, Милан, председник општине Трстеник, основао 1920. године.

Са братом Миланом купио је земљиште на брду Ћирин брест код Чаирског гробља где су подигли најсавременији виноград који је служио за углед виноградарима трстеничког краја. На тој плантажи браћа Малићанин су запослили раднике за обраду винограда и негу винове лозе.

После изненадне смрти свог брата Милана 1935. године, изабран је 27. септембра 1936. године за председника општине и на том положају је остао до 1941. године. Био је председник Општиског суда и председник Привредне банке и Југословенске радикалне заједнице у Трстенику. На изборима 11. децембра 1938. године изабран је за посланика Народне скупштине Краљевине Југославије на листи ЈРЗ за трстенички срез.

Под утицајем браће Малићанин у Трстенику су 1935. године покренуте недељне новине „Народна воља“.

Оженио се 30. септембра 1928. године Даницом, ћерком Драгутина Стевановића, обућара из Трстеника. Милош и Даница су имали две кћери, Катарину и Веру, и сина Љубодрага.

Помагао је многим невољницима и био популаран у народу. Волео је да се заузима за своје суграђане, па је отишао на Бањицу да спасава своје суседе, задржали су га као таоца јер је био симпатизер и финансијер ЈВО. Стрељан је у Јајинцима 7. јула 1943. године, а сахрањен је у Трстенику.

МАЛИЋАНИН Милун (1857-1926), трговац и банкар, народни посланик.

Рођен је 18. јануара 1857. године, син тежака Вујице из Јасиковице.

Прешавши у Трстеник, постао је успешан трговац и банкар, али и угледан домаћин. Био је оснивач и први председник Народне радикалне странке у Трстенику 31. маја 1893. године. Својим угледом код становништва и подржавајући везу са угледним људима из околине који су припадали Радикалној странци, посебно са Филипом Милојевићем из Велике Дренове, успео је да омасови и ојача странку јер до тада су у Трстенику били успешнији либерали и напредњаци, па је, као кандидат Радикалне странке, 18. маја 1908. године добио изборе и постао посланик Народне скупштине за трстенички срез.

Био је један од оснивача Привредне банке у Трстенику 1912. године, председник Контролног одбора Трстеничког удружења за помоћ и штедњу (1890), а као председник Грађевинског одбора учествовао је у избору планова и руковођењу грађевинским радовима на храму Свете Тројице у Трстенику (1898-1900).

Венчао се 1884. године Катарином, ћерком трговца Косте Ракичевића из Трстеника, и са њом имао синове: Милана, Милоша и Ненада и кћери: Полексију, удату за адвоката Вулета Вукадиновића, Наталију, удату за Слободана Стерђевића из Пећи, Емилију, удату за трговца Шукића, и Даринку, удату за трговца Константина Симића из Трстеника.

И његови синови, Милош и Милан, били су успешни у политици. Старији син, Милан, био је председник општине Трстеник од 1919. до 1920. и од 1924. до 1935. године. Биран је и за часна већа Нишке бановине 1929. године. Млађи син, Милош, био је председник општине Трстеник од 1936. до 1941. и народни посланик 1938. године.

Милун Малићанин је умро 10. новембра 1926. године у Трстенику.

МАРТЕНОВИЋ Милорад-Мића (1923-2008), богослов, индустријски дизајнер и сликар.

Рођен је 23. фебруара 1923. године у Трстенику, син Стевана Мартеновића, шнајдера из Грабовца (1886-1939), и Олге (1896-1975), ћерке Гвоздена Петровића, поткивача из Осаонице. Стеван и Олга, поред Милорада, имали су и синове, Милана-Ланета (1925-1988) и Добривоја-Бибија (1928-2004), и кћер Милицу (1926-1979), звану Лака.

Милорад је основну школу завршио у Трстенику (1929-1933), после које, због сиромашног породичног стања, добија благодејање (стипендију) од владике Николаја Велимировића, епископа жичког. По савету владике Николаја, прво завршава четири разреда гимназије и малу матуру, потом уписује Богословију 1937. године у Битољу. После завршене четврте године, због почетка Другог светског рата 1941. године, прекида даље школовање. За време окупације, јуна 1943. године, полаже испите петог и шестог разреда Богословије у Нишу, а завршни богословски „испит зрелости“ положио је 12-16. септембра 1946. године у Италији, у логору у Еболи. По преласку у Енглеску стиче и дипломе из Теологије и Византијског сликарства на школи „Batcelor art“.

Као сиромашни гимназијалац и богослов, Милорад-Мића Мартеновић, био је принуђен да зарађује за време школских распуста. Радио је у трстеничкој књижари код Благоја-Блаже Антића који га је добро плаћао и поклањао му књиге. Као младић био је активан и у друштвеном животу Трстеника. Бавио се глумом у Омладинском трстеничком позоришту, певао је у Хору „Бошко Југовић“, као и за певницом у храму „Свете Тројице“, а под надимком „Мића Поп“ био је познат као талентован фудбалер трстеничког Фудбалског клуба „Југ Богдан“.

На самом почетку рата, након повратка из Битоља, помаже и предаје Веронауку у трстеничком сиротишту „Богдај“, које води његова тетка, Надежда Аџић, касније игуманија Ана, старешина манастира Враћевшница.

После немилог догађаја, када су локални четници на свиреп начин убили три монахиње из Љубостиње, а касније и ошишали његову шеснаестогодишњу сестру Лаку, под оптужбом да помаже комунистима, Милорад-Мића Мартеновић, као млади богослов, 3. септембра 1943. године, пријављује себе и свог брата, Милана-Ланета, у Други добровољачки батаљон СДК с циљем да се боре против насиља четника и комуниста и да заштите своју породицу.

Током 1944. године, као припадник Српског добровољачког корпуса, из Крушевца, након што је помогао ослобађање заробљених партизана и родољуба, повлачи се за Словенију, одатле се пребацује у Италију у логор у Еболи, а затим, 1947. године, у Енглеску. Две године ради у једном руднику, а после тешке повреде, лечења и опоравка почиње да ради као комерцијални сликар, штампарски графичар по разним фирмама у Бирмингему, а касније у индустрији као индустријски дизајнер, све до пензионисања 1985. године.

Као веома активан члан српске заједнице при цркви Лазарици у Бирмингему, био је у Црквеном одбору, певао је у хору и редовно саслуживао недељом на богослужењу, такође, свирао је гитару у оркестру и бавио се сликарством. Био је и један од оснивача Фудбалског клуба „Бели орлови“ при цркви, поред тога, био је фудбалски судија пуних 43. година. Његов син, Растко, био је талентован фудбалер и касније је играо у Немачкој у „Херти“ из Бертлина.

Био је веома везан за Трстеник, своју породицу и свој завичај, а за време НАТО бомбардовања био је веома активан у Енглеској на објашњавању праве истине о Србији и слању хуманитарне помоћи српском народу у Србији и Републици Српској.

Са супругом Даринком-Белом (Тодоровић) из Београда има синове, Александра-Сашу (1961) и Растка (1963-2020).

Своју документацију везану за Трстеник: „Сећање о мом животу“ (рукопис), преписке и документацију, десетак књига, периодику на енглеском, тридесетак VHS видео-касета, десетак це-деова, мали кожни илустровани споменар и неколико личних предмета, као и збирку петнаестак ликовних радова, поклонио је свом родном граду, Народној библиотеци „Јефимија“ у Трстенику као поклон-збирку.

Поред тога, заступљен је и једном сликом у уметничкој збирци „Легат ЕД Трстеник – Завичајни уметници“ која је у власништву Народне библиотеке „Јефимија“.

Преминуо је 22 јануара 2008. године у Бирмингему.

МАРШИЋАНИН Божидар-Божа (1855-1921), управник Београда, окружни начелник.

Рођен је 29. фебруара 1855. у Крагујевцу.

Полицијску каријеру започео је 1878. као писар III класе Управе града Београда. Обављао је дужности среског и окружног начелника у Крагујевачком, Црноречком (касније Тимочком), Врањском, Подунавском и Моравском округу. Каријеру је завршио као управник Београда (јул 1900 – мај 1903).

Радио је на модернизацији полиције у Београду, школовању полицијског кадра, доношењу правних аката (полицијских наредби) о регулисању поступака органа јавног реда, али и о обавезама грађана и њиховој сарадњи у циљу побољшања животних услова и ефикаснијег решавања основних проблема у функционисању Београда. За време његовог управниковања марта 1903. краљ Александар наредио је употребу оружја током великих демонстрација и за тај догађај Маршићанин је проглашен лично одговорним.

Писао је о историји полиције. Радове је објављивао у београдским листовима и часописима „Искра“, „Звезда“, „Полиццјски гласник“ и „Полиција“, у којој је био и директор администрације. Био је и сарадник „Босанске виле“. У његовим мемоарима из времена када је био управник Београда записани су драгоцени подаци о политичким и друштвеним приликама тога доба. Окупацију за време Првог светског рата, од краја јула 1914. до ослобођења у октобру 1918. године, провео је као избеглица у Трстенику, брижљиво бележећи догађаје, посебно бруталност окупатора и њихових слугу, Хрвата и Мађара. Своја ратна сећања у књизи Успомене из збега штампао је 1919. године у Земуну.

Дела: Тајна двора Обреновића, Београд, б. г.; Мој одговор Г. Јаши Томићу, уреднику новосадске „Заставе”, Београд, 1903; Управитељеве белешке, I-II, Београд, 1907; Прави и истинити васкрс државе српске : политичко-историјска размишљања, Београд, 1910; Успомене из збега, Београд, 1919.

Преминуо је после тешке болести 29. јуна 1921. године у Београду и сахрањен је на Новом гробљу.

МАТИЋ Љубомир-Љуба (1868-1955), професор, народни посланик.

Рођен је 16. септембра 1868. године у Великој Дренови код Трстеника. Пореклом је из породице Ћеличанин – отац Матеја-Мата Стојковић, писар и судија, мајка Милана. Основну школу завршио је у месту рођења, четири разреда ниже гимназије у Крушевцу, а три разреда више гимназије у Зајечару. Дипломирао је математику и физику на Великој школи у Београду 1893. године. По дипломирању био је суплент математике и геометрије у Пиротској гимназији (1893-1896) и професор Крушевачке гимназије од 1896. до 1898, када је укинута државна гимназија. Исте године предавао је у Смедереву, затим био професор Крушевачке приватне гимназије (1899-1902) и суплент Учитељске школе у Алексинцу (1902). У Крушевачкој гимназији био је суплент (1903-1908), после положеног државног испита професор (1908-1927), а затим и директор (1927-1931). Једно време био је управитељ Више женске школе у Крушевцу, а кратко је предавао и у Ужицу (1908-1909). Одобрењем министра Просвете и Цреквених дела 1913. године привремено је постављен за директора приватне гимназије у Алексинцу. Професор Љубомир-Љуба Матић, директор Крушевачке гимназије, пензионисан је 31. марта 1931. године.

Учествовао је у балканским ратовима и Првом светском рату као командант Крушевачког корпуса у чину резервног потпуковника.

На изборима за народне посланике 1920. године изабран је на радикалској листи за посланика из Крушевачког округа.

За време његовог директоровања у Крушевачкој гимназији основане су: Скаутска дружина, Соколи, покренут књижевни часопис „Вентури“, уведено електрично осветљење, ђачко купатило и ђачка књижница. Покренуо је 1930. године иницијативу да се оснује Градска читаоница са књижницом и био председник Оснивачког одбора. Следеће године изабран је за председника Месног одбора сарајевске „Просвјете“ у Крушевцу, a 1932. године покренуо је иницијативу за подизање споменика Стојану Протићу, истакнутом политичару из крушевачког краја. Био је почасни председник Одбора за подизање споменика Крушевљанима страдалим за време аустроугарске окупације у Првом светском рату, председник Црвеног крста у Крушевцу и инструктор и предавач у Друштву Крушевачког расадника.

Имао је пет синова и две ћерке. Умро је 4. децембра 1955. године у Крушевцу.

МАЧУЖИЋИ су старином из Црне Горе из племена Матаруге. У турско време део тог племена је напустио Црну Гору, дошли су у околину манастира Жиче и ту се населили. Насеље добија име Матаруге, одакле се касније Јован Мачуга сели у Малу Сугубину.

МАЧУЖИЋ Јанићије /Јоаникије Обрадовић/ (крај XVIII – 1866), архимандрит, старешина манастира Љубостиње.

Рођен је као Јован крајем XVIII у сеоској породици Обрада (Јовановића Мачуге) Мачужића у Малој Сугубини. У тефтеру пореских глава за округ јагодински, срез левачки 1839. године забележено је: „Обрад Јовановић, стар 80 година и сакат у једну ногу“. Обрад је имао и синове Радосава и Милосава.

Јанићије Мачужић први пут се помиње као искушеник, а потом као монах Јоаникије (Јанићије) 1832. године у документима манастира Љубостиње. Рукоположио га је епископ томочки Доситеј 3. фебруара 1833. године. У периоду од 1847. до смрти, 1866. године, Јоаникије (Јанићије) као архимандрит управљао је манастиром Љубостиња. За то време манастир је знатно напредовао, између осталог добио је: нову звонару, нови лимени кров, бројне споредне зграде, две механе, штале, качару, три воденице и остало, „а све захваљујући у народу поштованом и хваљеном игуману Јанићију“ бележи Севастијан Путник, каснији старешина манастира Љубостиње.

Ево шта је Феликс Каниц у својој првој књизи Србија говорио о Јанићију: „Према причању игумана Венијамина, који одлично познаје прошлост Љубостиње, два предузимљива калуђера, поп Нићифор и Арсеније Стефановић, затекли су 1816. године манастир сасвим опустошен. На травом обраслим рушевинама цркве, која је била без врата, прозора, купола и сводова, пасле су овце. Ови енергични људи су прво извршили најелементарније поправке цркве, а Арсеније који је доцније именован за игумана, саградио је 1828. године на темељима старог, само делимично очуваног, општежитија данашњи једноспратни велики конак. Масивни звоник и темељна рестаурација цркве дело су Јанићија Мачужића, игумана наклоњеног уметности, који је тамо дуго до 1850. запошљавао многе италијанске градитеље. Они су, мој саговорник их је и сам видео на послу, не нарушавајући општи изглед манастира, дали обновљеној цркви, па чак и њеним старијим деловима, свој национални печат, који искусан археолог без тешкоћа открива“.

Јанићије се, док је био старешина манастира Љубостиње, потписивао и као архимандрит Јоаникије Обрадовић.

Јанићије је умро 1866. године и сахрањен је у манастиру Љубостињи.

МАЧУЖИЋ Риста (1828-1873), учитељ, протојереј пољански.

Рођен је 1828. године у Малој Сугубини, од оца Радосава О. Мачужића. Читање и писање је научио код свог стрица игумана Јанићија у манастиру Љубостињи. Остало је забележено да је био први учитељ у тек основаној врбничкој школи 1853. године, односно да је школске 1856/1857. године радио као учитељ у селу Грабовцу код Трстеника, да би убрзо био постављен за свештеника у цркви Св. Апостола Петра и Павла у Пољни.

Умро је 24. јула 1873. године у Пољни и сахрањен у црквеној порти. Његов син, Милен, касније је променио презиме Мачужић у Поповић.

МАЧУЖИЋ Милен (1832-1860), учитељ и свештеник.

Рођен је 1832. године у Малој Сугубини, од оца Милосава О. Мачужића. После завршене основне школе (вероватно у Трстенику), у периоду од 1848. до 1852. године, похађао је четворогодишпњу београдску Богословију, да би као свршени богослов („клирик”) од 1852. до 1855. године радио као учитељ у Трстенику. Упутивши писмо свом рођеном стрицу, игуману љубостињском Јанићију, 1855. године, обавестио га је да жели да „получи свјашченство” и да ускоро ступа у брак јер је запросио кћер пароха врњачког. Убрзо је добио упражњено место пароха риљачког, које је и тражио, да би након краћег службовања у селу Ивковићу био свештеник и у цркви Св. Апостола Петра и Павла у Пољни. У овој цркви се венчао 16. октобра 1855. године са Савом, средњом ћерком јереја врњачког Јефтимија-Јевте Поповића.

Од почетка 1858. до преране смрти, 1860. године, Милун Мачужић је живео и радио као капелан, на парохији свог таста, Хаџи Јефтимија Јевте Поповића, у Врњцима. Убрзо, 1862. године, умире и његова супруга Сава. Сахрањени су у Врњачкој Бањи. Њихов син јединац, шестогодишњи Сретен, поставши сироче, до поласка у школу живео је у кући свог деде Хаџи Јевте, али како он, као удовац и уз то преоптерећен обавезама у парохији, није могао да се брине свакодневно о унуку, бригу о њему преузела је тетка Борика, Савина сестра, која је живела у Трстенику.

Сретен, који је по деди добио презиме Аџић, касније учитељ и занчајни српски педагог, оснивач чувене Учитељске школе у Јагодини, отац је Надежде Аџић, потоње мати Ане, игуманије манастира Враћевшница.

МИЈАТОВИЋ Станоје (1868-1946), учитељ, етнограф и фолклориста.

Рођен је 16. марта 1868. године у Коњусима (Коњуху) код Трстеника од оца Марка и мајке Чирке (Чирике), родом Ђорић из Велике Дренове. Отац је из фамилије Стевића – Брђана, а презиме је по деди Мијату. Мијатов рођени брат Коста живео је у Трстенику (Осаоници). Досељени су из Топлице преко Јабланице, а, иначе, пореклом су из околине Прилета у Македонији.

Основну школу завршио је у Коњуху и Великој Дренови, гимназију у Крушевцу, а Учитељску школу у Београду (1890). Учитељ је у селу Драгац у Неготинској Крајини, Милутовцу (1894), Малој Дренови, Пољни (од 1895. до 1925), где је затекао старијег колегу учитеља Тодора Бушетића. Док је радио у Милутовцу изабран је 13. марта 1894. године за председника Пољопривредне подружине. При установљењу Задруге у Пољни био је члан Управног одбора (1900), а након Великог рата вио је иницијатор за подизање споменика ратницима палим у Првом светском рату. Говорио је о глади у Русији и сакупљао помоћ 1922. године. Средио је податке о учитељима који су радили у Пољни, за период 1868. до 1924. године. Својеручно написао мапу свим будућим учитељима да сами (својеручно) о себи напишу понешто у Летопису школе у Пољни. Овај пример су следили учитељи све до 1960. године.

Учествовао је у балканским и Првом светком рату као резервни наредник. По одлуци Министарства просвете држао је наставу (1917-1918) у српској избегличкој школи у Водену (Едеса) у Грчкој. Након рата радио је у Министарству просвете (1925), али је по личној молби враћен у крушевачки крај, где је био школски надзорник за копаонички и жупски крај. Пензионисан је 1928. године.

Живео је у Крушевцу. Један од оснивача крушевачког Музеја у згради Начелства, уредник Крушевачке обласне самоуправе, председник управног одбора Кредитне чиновничке задруге (1934-1944).

Своје летње одморе користио за истраживање порекла и обичаја становништва Левча, Темнића, њихових песама и игара, народне медицине. Ресаву обишао као школски надзорник и описао тамошњу ношњу, обичаје и порекло становништва; описао правне и друге обичаје у Жупи; бележио варошке, сеоске, женске и циганске занате у Расини. Изучавао и Белицу.

Записивао је традицијску културу Срба и притом основну пажњу усмеравао на животни циклус човека (рођење, женидба, смрт), годишње календарске празнике, комплекс магијско-религијских радњи и др. Више од десет година прикупљао је грађу из области народне медицине. Проучавао је и сеоску привреду записујући практична знања у обради земље и раду око стоке. Сарађивао је у листовима и часописима: „Босанска вила“, „Тежак“, „Нова искра“, „Учитељски весник“, „Учитељ“, „Наша школа“, „Просветни гласник“, „Дело“, „Народно здравље“, „Искра“... Приредио је више збирки прича и песама (о Светом Сави, Марку Краљевићу, Милошу Обилићу) и Збирку речи из Левча и Темнића. Био је један од највреднијих сарадника Етнографског одбора СКА по чијим упутствима је написао девет етнографских и антропогеографских монографија. У Архиву САНУ чува се његова богата рукописна заоставштина (преко две хиљаде записа) српских народних умотворина (песме, загонетке, питалице, бајке, пословице и изреке, басне, приповетке, правни обичаји, записи о народној медицини и ветерини у Левчу, Темнића, Жупе Крушевачке).

Поред више школских уџбеника објавио је књиге: Неколико савета нашем народу, б. м., б. г.; Насеља српских земаља: расправе и Грађа: са 38 скица у тексту и Атласом, Београд, 1905; Темнић, Београд, 1905; Обичаји српског народа : из Левча и Темнића, Београд, 1906; Српске народне игре из Левча и Темнића, Београд, 1907; Обичаји народа српскога, Београд, 1907; Српска народна јела (са прилогом о пићима) у Левчу и Темнићу, Београд, 1908; Cвeти Caвa у народној успомени (из Темнића), Београд, 1908; Народна медицина Срба сељака у Левчу и Темнићу, Београд, 1909; Град Воден, Београд, 1923; (и Т. Бушетић), Технички радови Срба сељака у Левчу и Темнићу, Београд, 1925; Здравље и болест у причама, сликама и цртама, 1. и 2., Београд, 1925; Cвeти Сава у народним песмама, Београд, 1927; Занати и еснафи у Pecaвu, Београд, 1928; Обичаји у Pecaвu, Београд, 1928; Ношња у Pecaвu, Београд, 1929; Pecaвa, Београд, 1930; Краљевић Марко (и Милош Обилић) : у народним причама, Крушевац, 1932; Cвeти Сава у народним причама и песмама, Крушевац, 1935; Писма мојој сестри на селу, Сарајево, 1936; Белица, Београд, 1941; Из рата у рат : ратни дневник 1912-1920, Београд, 2004.

За учествовање у ослободилачким ратовима и за ревносну службу одликован је Сребрном медаљом и Орденом Светог Саве V реда. Указом његовог величанства краља Александра I Карађорђевића 1. децембра 1922. године одликован је и Орденом Светог Саве IV реда.

Оженио се 1894. године Ксенијом Таврић из Пољне и сњом је имао седморо деце: Бранку, Десу, Љубу, Наду, Славу, Мирослава-Бату и Мијата. Умро је 1. јуна 1946. године у Пољни, сахрањен је на Крушевачком гробљу, а касније пренет у пољанско гробље.

МИЛЕНКОВИЋ Тома (1935-2018), доктор историјских наука.

Рођен је 12. јануара 1935. године у Чаирима код Трстеника. Основну школу завршио у родном месту, нижу гимназију у Трстенику, а Учитељску школу у Крагујевцу (1952). После тога радио као учитељ у Штавничком округу, у околини Тутина (1952-1955). Дипломирао на Групи за историју Филозофског факултета у Београду (1959). Од 1960. године радио у Одељењу за историјске науке Института друштвених наука, а од 1969. у Институту за савремену историју у Београду. Докторирао 1972. године тезом: „Социјалистичка партија Југославије 1921-1929“. Научни је саветник од 1982. године. Бавио се историјом Југославије између два светска рата, посебно радничким покретом, аграрном реформом, радничким законодавством и руском емиграцијом у Југославији. Пензионисан је 1999. године.

Објавио је 12 монографија, 5 томова историјске грађе и око 90 студија, расправа, ктитика, чланака и прилога.

Објављене књиге: Раднички покрет у Војводини 1918-1920, Београд, 1968; Cтaв радикалне странке према аграрној реформи у Југославији (1919-1929), Београд, 1970; Социјалреформистички правац у радничком покрету југословенских земаља (средина 1917. – 2. август 1921), Београд, 1973; Социјалистичка пapтuja Југославије 1921-1929, Београд, 1974; Привремено радничко законодавство у Југославији 1918-1921. године, Београд, 1981; Банатска република и мађарски комесаријат у Банату (31. октобар 1918. – 20. фебруар 1919), Београд, 1985; Међународна организација рада и Југославија (1919-1929), Београд, 1986; Српски социјалисти 1916. године, Београд, 1987; Државне границе Краљевине СХС, Београд, 1992; Др Живко Јовановић – личност у сенци КПЈ, Београд, 1995; Долазак избеглица из Русије у Војводину после Првог светског рата, Нови сад, 1996; Руски инжењери у Југославији 1919-1941, Београд, 1997; Калмици у Србији 1920-1944, Београд, 1998; Запошљавање у Србији oд зачетака дo ослобођења земље 1944, књ. 1, са др Милицом Миленковић, Београд, 2002; Школовање деце емиграната из Русије у Југославији 1919-1941, Београд, 2004; Трстеник и околина у Првом светском рату 1914-1918, Београд, 2007; Врњачки Руси, са Огњаном Топаловићем и Мирјаном Обрадовић, Врњачка Бања, 2008; Политичка емиграција из Бугарске у Југославији 1923-1944, Београд, 2018.

Био је ожењен Милицом, такође доктором историјских наука. Умро је 7. маја 2018. године у Београду.

МИЛЕТИЋ Вукадин Ст. (1909-2004 ), доктор правник наука, дипломата.

Рођен је 27. септембра (10. октобра) 1909. године у Трстенику од оца Стевана, трговца и кафеџије, и мајке Раде. Потиче из старе и угледне трстеничке трговачке породице, која је пре Другог светског рата поседовала значајно имање, кафану и продавницу. Основну школу завршио је у Трстенику, а гимназију у Крушевцу. По завршеним правима у Поатјеу у Француској, од 1936. године провео је две године у Министарству финансија у Београду и Новом Саду, а у дипломатској служби је од 1938. до 1945. године.

Служио је у Југословенском посланству у Москви као писар (1940), где га је затекао рат 1941. године. На том месту је био сведок потписивања закаснелог југословенско-совјетског пакта у драматичној ноћи између 5. и 6. априла 1941. године када је нападом Немачке на Краљевину Југославију пропао покушај заштите под окриљем Совјетског Савеза. Због Стаљиновог поштовања уговора о ненападању са Хитлером након напада Немачке на Југославију, дипломатско особље Краљевине Југославије је напустило Москву, па је Милетић, после краћег рада у Лондону у Југословенској влади у егзилу, постављен за писара Посланства у Лисабону, 1943. године за секретара, а од фебруара до маја 1945. године је отправник послова.

После рата остао је у Француској где је у Паризу био запослен у агенцији „Франс прес“.

Бавио се писањем. Био је члан Удружења српских писаца и уметника у иностранству. Сарађивао је у листовима и часописима: „Documentation Francaise“, „Vie Framaise“, „Le monde“ и др.

Објављене књиге: Le mouvement des idees constitutionn les en Yougoslavie depuis la fin de la Grande gurre, 1934.

Вукадин је после рата живео у Паризу где је и докторирао. Његов син Стеван је професор универзитета у Француској, а Никола (1953), доктор књижевности са Сорбоне, новинар је агенције „Франс прес“, дописник из Москве и директор представништва у Београду (1988-1994) и у Москви (1994-2001), главни и одговорни уредник за Европу и Африку и главни и одговорни уредник „Франс преса“ (2006-2010).

Др Вукадин Милетић је умро 2004. године у Паризу.

Вујадинов рођени брат, Милорад Милетић (1906-1987), звани Маџа, дипломирао је права 1928. године на Правном факултету у Београду и радио је као судија у Среском суду у Трстенику.

МИЛИЋЕВИЋ Александар (1927-2006), лекар примаријус.

Рођен је 27. октобра 1927. године у Трстенику, од оца Драгољуба и мајке Радмиле. Основну школу је завршио у Трстенику, гимназију започео у Крушевцу, а завршио је 1947. године у Другој мушкој гимназији у Београду. Медицинске студије завршава 1954. године у Београду. Од 1961. дo 1963. године проводи на специјализацији из фтизологије на Институту за плућне болести у Београду.

Од 1955. године ради као лекар у Дому здравља у Трстенику. Од 1964. до 1992. године др Милићевић је радио на пословима лекара фтизиолога у АТД-у. У овом периоду био је биран више пута за управника, односно директора Дома здравља и једном при крају радног века био је именован од Скупштине Србије за вршиоца дужности генералног директора новоформираног Здравственог центра у Трстенику.

Више деценија је учествовао у раду Црвеног крста. Од стране републичког одбора Црвеног крста био је именован за председавајућег Kонференције социјално-хуманитарних организација Србије, као и за члана стручног савета Републичког здравственог центра у Београду. Проглашен је за почасног председника Општинске организације Црвеног крста 2003. године.

Из области здравствене заштите и социјалне медицине са организацијом здравствене заштите, објавио је више од тридесет стручних радова и 1991. године стекао титулу примаријуса.

За свој рад добио је већи број стручних и друштвено-хуманитарних одликовања и признања.

Умро је 24. септембра 2006. године у Трстенику. Сахрањен је у породичној гробници на трстеничком гробљу.

Његова монографија Историја трстеничког здравства штампана је постхумно.

Објављене књиге: Др Сава С. Станојевић : Народни лекар, хуманиста и пaтpuoтa, Народна библиотека „Јефимија“ – Дом здравља „Др Сава Станојевић“, Трстеник, 1998; Историја трстеничког здравства, Народна библиотека „Јефимија“ – Дом здравља „Др Сава Станојевић“, Трстеник, 2010.

МИЛОЈЕВИЋ Филип (1837-1911), тежак и трговац, народни посланик.

Рођен је 1837. године у сеоској породици Милоја Јовановића из Велике Дренове. Основну школу је завршио у родном месту. Живео је у време када је у сељачкој Кнежевини трговина свињама био уносан посао. Тада се обогатио и стекао је углед успешног житарског и марвеног трговца у Великој Дренови, околини и Трстенику. Гонио је и продавао свиње у Пешти и Бечу.

Ожено се као Филип Јовановић 13. новембра 1860. године Миљојком из Кукљина, а 19. априла 1864. добијају сина Трифуна.

Филип се укључује у политички рад када су на политичкој позорници Србије тога времена били економски јаки људи и политички прваци. Пред Тимочку буну највеће упориште у Великој Дренови имала је Народна радикална странка Адама Богосављевића и Николе Пашића. Најутицајнији из те странке за овај трстенички крај био је Филип Милојевић, па је на изборима за народног посланика за Крушевачки округ биран у више мандата за темнићки, а касније и трстенички срез: фебруара 1877, 30. новембра 1880, 20. новембра 1888, 14. септембра 1889, 14. септембра 1890, 25. фебруара 1893, 18. маја 1893, 22. јула 1901. и 10. јула 1905. године. У периоду од првог мандата 1877. до последњег 1905. године био је народни посланик укупно више од 14 година. Био је и члан Народног представништва Скупштине Србије.

„Његово Величанство Краљ Србије Петар I благоволео Указом својим од 8. августа 1903. године подарити медаљу за успомену Свога избора за Краља Србије и повратка династије Карађорђевића, Господину Филипу Милојевићу, члану Народног представништва“.

Умро је 11. новембра 1911. године у Великој Дренови.

МИЛУНОВИЋ Радомир-Мура (1910-1943), адвокат, доктор правних наука, комуниста првоборац.

Рођен је 13. јуна 1910. године у Мијајловцу, син учитеља Вучића-Вуче Милуновића. Основну школу је завршио у Мијајловцу, а гимназију у Крушевцу. Као гимназијалац и члан литерарне дружине „Напредак“ своје књижевне радове објављује у ђачком часопису „Вентури“, чији је и уредник био при покретању овог гласила. Тада се дружи са скојевцима и упознаје са комунистичким идејама, због чега је био искључен из VII разреда гимназије, па је тај разред завршио у Нишу, а затим се враћа у Крушевац, где завршава велику матуру. Правне науке студира у Београду, а дипломирао је у Загребу, где су дипломирани „јуристи“ стицали звање доктора права.

Прво запослење је добио у Косјерићу, као судски приправник, затим ради као адвокатски приправник у Крушевцу, у канцеларији адвоката Александра-Аце Поповића. Кратко време уочи рата је радио у Београду где се оженио једном професорком која је боловала од плућне болести и 1938. године умрла.

Др Радомир Милуновић долази у Трстеник и станује код свог рођака, ковача, Миладина Милуновића Киће, и отвара адвокатску канцеларију. Следећи своје идеје, брзо се прочуо у чаршији као заступник сиротиње пред судом. Дружи се са младим комунистима: Живадином Апостоловићем, Обреном Антићем, Драгољубом Катићем... Са комунистом Радојем Крстићем, каменоресцем из Попине, у јесен 1939. године, био је члан Иницијативног одбора за оснивање Странке народног фронта у Крушевцу.

У Априлском рату 1941. године Радомир Милуновић, као резервни официр краљевске војске, заробљен је и пребачен у Краљевачки лагер, одакле успева да побегне. Једно време се скривао у Мијајловцу код својих, где је био у вези са служавком Анком Мршом, избеглицом из Лике, која му 1942. године рађа ванбрачног сина Боришу.

Као илегалац у јулу 1941. године постаје члан КПЈ, где га лично прима Мирко Томић, политички инструктор Покрајинског комитета КПЈ Србије. При формирању „Трстеничке партизанске чете“ у Богдању, 22. јула 1941. године, од Окружног комитета постављен је за командира. Био је члан илеглно формираног Среског народноослободилачког одбора у Трстенику (1942), чији је председник био Радоје Крстић, а чланови: Светислав-Тила Јовановић, Живадин Апостоловић и др Радомир Милуновић.

После убиства Радоја Крстића, Радомир Милуновић Мура са групом из Велике Дренове и Селишта одлази у „Расински партизански одред“ на Јастрепцу.

Јануара 1943. године 3. чета „Расинског партизанског одреда“ са Јастрепца креће у поход на четнике у прекоморавска села. Дана 20. јануара у селу Стублу ова чета је опкољена и нападнута од „Благотинског четничкиг батаљона“ из Риљца под командом Живојина-Жике Тодоровића. Од око 40 партизана њих 17-оро су убијени на попришту битке, а још седморо су заробљени и стрељани.

У Стублу је погинуо и др Радомир Милуновић Мура, члан штаба 2. чете „Расинског партизанског одреда“, заједно са командиром Миодрагом Чајетинцем Чајком и комесаром Борисавом Стефановићем Вулетом.

Данас, трстеничка улица од центра ка Старом мосту, бивша Љубостињска, у знак сећања носи име – Др Радомир Милуновић Мура, а у његовом родном Мијајловцу мештани су му подигли споменик.

МИОДРАГОВИЋ Јован (1854-1926), професор, педагог и писац.

Рођен је 29. августа 1854. године у сиромашној породици оца Анђелка и мајке Маре (Марије) у Станишинцима.

Оснивну школу учио је у Трстенику (1863-1867), а нижу гимназију (1867-1871) и учитељску школу (1871-1874) завршио је у Крагујевцу. Радио је као учитељ у Београду (1874-1877, 1879-1880) и у Енглеском заводу за српску сирочад (1877-1879).

Као државни питомац у Лајпцигу студирао је педагогију (1880-1883). Професорски испит из филозофско-педагошке групе положио је 1883. године. Потом је био: професор беорадске Реалке (1884-1887, професор (1887-1890) и директор (1888-1890) Учитељске школе у Нишу, професор Учитељске школе у Београду (1890-1897), хонорарни наставник у Вишој женској школи и у Богословско-учитељској школи, и управник Светосавске вечерње школе. Био је референт за основну наставу у Министарству просвете (1897-1900). Затим се вратио у професорску службу и радио у учитељској школи у Алексинцу (1900) и до пензионисања у Другој гимназији у Београду (1900-1908). Као изасланик Министарства просвете прегледао је рад основних школа у Србији (1885-1915).

За време Првог светског рата интерниран је у Нежидер у Мађарској. После рата опет је службовао као професор Женске учитељске школе у Београду (1922-1925), док поново није пензионисан.

Био је члан и функционер Друштва Светог Саве (од 1886), члан Главног просветног савеза Србије, члан Одбора Задужбине Николе Спасића. Говорио је немачки и француски језик.

Одликован је Орденом Светог Саве IV реда (1889) и III реда (1898).

Писао је приче за децу и омладину, романе, путописне записе, есеје, популарне прилоге из историје, народне медицине, пољопривреде, бавио се питањима из социологије, психологије, педагогије и историје образовања. Објављивао је у листовима и часописима: „Видовдан“, „Школа“, „Исток“, „Хришћански весник“, „Тежак“, „Летопис Матице српске“, „Просветни Гласник“, „Побратимство“, „Учитељ“, „Борба“, „Српче“, „Велика Србија“, „Босанска вила“, „Искра“, „Народне новине“, „Школски гласник“, „Гласник за дечју психологију“, „Пијемонт“ итд. Уређивао је листове: „Српче“ (1884-1887), „Просветни гласник“ (1896-1900), „Ручни paд“ (1900-1902), „Србобран“ (1908-1914).

Објављене књиге: Причања деци у школи, Београд, 1880; Загоркиња или Живот наш у шуми и без шума, с једном фотографском сликом српског сељака, Београд, 1880; Дух наставе и васпитањау Србији, у почетку последње четврти деветнаестога века по извештајима посланика министарских, директора средњих школа и другим изворима, Београд, 1887; Причања Србима и Српчићима о народу њином, Београд, 1887; Босиљак : I-IV струк, Ниш, 1888-1891; Дечји анђео хранитељ, збирка несрећних случајева с децом, Београд, 1892; Најобичније грешке у настави и васпитању школском, Београд, 1894; Учитељска школа у Београду : за првих двадесет и пет година cвojeгa живота, Београд, 1896; Мирис босиљков, Београд, 1896; У Вукову завичају : путна слика, Београд, 1897; Други мирис босиљков, Београд, 1902; Босиљка : приче за српску децу, Београд, 1903; Paд у другом разреду основне школе, Београд, 1905; Видосава, приче за српску децу, Београд, 1908; Српска звезда или српство у културној борби, Београд, 1908; Ризница : приче за децу : са сликама, Београд, 1909; Милан Ћ. Милићевић, Београд, 1909; Радиша или кaкaв нам учитељ треба на селу, Београд, 1910; Двадесетпетогодишњица једне необичне културне установе, Београд, 1913; Народна педагогија у Срба или Како наш народ подиже пород cвoj, Београд, 1914; Ускршњи хлеб, Београд, 1914; Трагични дани Београда : Белешке из тринаестодневне владавине Аустрије у Србији, Београд, 1915; Припрема за рад у основној школи, Београд, 1920; Трагични дани Србије : белешке из злогласне трогодишње владавине аустриске у Србији : 1915-1918, Београд, 1921; Нoвa мајка: роман о васпитању, Београд, 1922.

Оженио се 1884.године Милицом Васиљевић и имао три ћерке: Босиљку, Милу и Загорку и два сина, Димитрија и Стевана.

Умро је 14. маја 1926. године у Београду.

МИРИЋИ воде порекло од Стефана Удовичића који се у ове крајеве доселио са Косова и Метохиоје крајем XVIII века. Имао је синове Александра и Недељка. Недељко и Мирисава-Мира имају синове: Димитрија, Павла и Алексу који се презивају по оцу Недељковић. Деца ових Недељковића добијају презиме по баби – Мирићи.

МИРИЋ Милосав (1860-1928), терзија, млинар, трговац и банкар.

Рођен је 1860. године у Милутовцу као најмлађи од петоро деце земљорадника Алексе Недељковића (1828-1883) и Станке-Стане, рођене Пауновић (1829-1909).

Милосав прелази у Трстеник, на почетку као терзија, а касније као трговац мешовитом робом и стиче иметак и леп углед. Био је трговац, млинар, индустријалац, банкар и један од вођа Радикалне странке у Трстенику. Власник је више радњи, неколико кућа и парног млина „Стражба“ у Осаоници код Трстеника. Био је члан одбора за изграду нове цркве „Света Тројица“ у Трстенику, оснивач и акционар Трстеничке кредитне банке (1922), настале преображењем „Трстеничког удружења за помоћ и штедњу“ основаног још 1887. године, као и Земљорадничке штедионице у Трстенику (1924). Милосав и синови су 1921. године уз парни млин, ваљаоницу сукна и ледару великог капацитета у Стражби поставили и гатер – постројење стругаре на хоризонтални погон. Ова стругара у првим послератним годинама је представљала прво индустријско постројење у Трстенику. Ту је постављена и прва електроинсталација са динамо-машином за производњу електричне струје за рад и осветљење млина и околних објеката.

Био је у одбору за оснивање Врњачке Бање, а 1911. године у њеном центру, поред виле „Авале“, са Васом Анђелковићем гради „Станове Анђелковића и Мирића“ са 65 соба и са 2 локала. Убрзо се разортачују, Васин део је хотел „Круна“, а Милосављев вила „Мирић“. Објекти су порушени 1989. године због изградње новог дела хотела „Звезда“.

Био је издавач поштанских разледница са мотивима Трстеника и Врњачке Бање.

Прве аутомобиле у Трстенику купили су браћа Мирићи и браћа Малићанин. Запошљавају и шофере и механичаре за одржавање машина.

Супруга Милисава Мирића, Катарина-Ката Мирићка, била је једна од оснивача Подружине Женског друштва у Трстенику 1906. године, а касније и њена председница.

Милосав се оженио 1882. године Катарином (1865-1933), ћерком касапина и кафеџије Милуна Живковића из Трстеника, која му је донела у мираз знатно наследство. Милосав и Катарина-Ката су имали десеторо деце, седморицу синова и три кћери: Алексу, Божидара, Светолика, Стевана, Даринку, Христину, Милицу, Милуна, Драгомира и Бранислава. Мирићи су касније женидбама и удајама своје деце увећали већ стечено велико богатство и постали су економски најмоћнија и једна од најугледнијих породица из трстеничког краја.

Милосав Мирић је умро 23. априла 1928. године у Трстенику.

МИРИЋ Алекса (1883-1918), трговац, умро је од маларије 20. маја1918. године, као резервни коњички наредник, у месту Баница (данас Вевa) код Лерина (Флорина), на Солунском фронту, где је и сахрањен. Његове посмртне остатке пренео је отац Милосав у Трстеник где је сахрањен 23. априла 1923. године.

МИРИЋ Божидар (1884-1934), лекар.

Основну школу завршио је у родном месту, гимназију похађао у Крушевцу и Чачку, a матурирао 1903. у Београду. Медицину је завршио у Бечу и 1909. промовисан за доктора целокупног лекарства и хирургије. На пракси и специјализацији хирургије био је у Општој државној болници у Београду (1909-1911). Конкурсом је јула 1912. изабран за лекара Јасеничког среза и радио у Тополи.

Учествовао је у оба балканска рата (1912-1913) као лекар при болничкој чети Шумадијске дивизије II позива. Након демобилизације вратио се на дужност у Тополу. Поново је мобилисан јула 1914. и октобра исте године произведен је у резервног санитетског поручника. Тифус је преболео 1915, октобра исте године повлачио се са српском војском и јануара 1916. доспео на Крф. Као лекар 2. армије учествовао је у пробоју Солунског фронта.

Након демобилизације постављен је на дужност среског лекара Битољског среза, потом окружног физикуса у Призрену, где је основао друштво за заштиту деце без родитеља и вакцинисао школску децу против великих богиња. Оболео од реуматизма, вратио се септембра 1919. у Тополу и јануара 1920. Постављен је за управника болнице. Узнапредовалу болест више пута је лечио по бањама. Крајем 1921. произведен је у резервног санитетског капетана I класе, a 1924. постављен у Ћуприји за референта санитета града, потом за обласног референта. Радио је као приватни лекар у Младеновцу, а од 1927. у Врњачкој Бањи.

У медицинској периодици објавио је рад о анеуризми аорте и један о бубрезима.

Живео је у Београду. Умро је 11. августа 1934. године у Тополи.

МИРИЋ Светолик (1887-1943), привредник и банкар. Оженио се Косаром Павловић из Раче. Пре рата је био општински одборник. Године 1942. је изабран за председника општине Трстеник. Предводио је Одбор за помоћ избеглицама и његовим залагањем збринуте су многе породице које је као бескућнике рат довео у Трстеник. Ухапшен је због четни-чког препада и убиства среског начелника, Данила Михајловића, и стрељан је 1943. године на Бањици као талац. Са супругом Косаром, рођеном Павловић, имао је кћер Олгу-Олгицу (1921), удату за Драгослава Бићанина, са којим има сина Слободана, познатог глумца у Београду.

МИРИЋ Стеван (1889-1966) привредник и банкар. Оженио се Феодором Поповић из Приједора. Са њом је имао сина Миодрага, који се одселио за Београд, Петра, кога су убили жандарми у ноћи априла 1943. године у Трстенику за време полицијског часа и Милосава-Мишу, инжењера „Прве петолетке“ у Трстенику.

МИРИЋ Даринка (1891-1958) је била удата за Радивоја Пантовића из Чачка.

МИРИЋ Христина (1893-1971) је била удата за Милана Живановића из Раче Крагујевачке, кога су стрељали партизани 1944. године.

МИРИЋ Милица (1891-1913) је умрла као девојка.

МИРИЋ Милун (1897-1962), инжењер, живео је у Новом Саду. Оженио се Немицом Дагмар Хемпт из Лукавца код Тузле.

МИРИЋ Драгомир (1898-1972), банкар, оженио се Зорком (1905-1996), ћерком трговца Петра Стојадиновића, са којом је имао синове Јована, Петра и Војислава, првака Југословенског драмског позоришта у Београду.

МИРИЋ Бранислав (1901-1972), привредник. Оженио се 1926. године Милицом Миловановић, студенткињом медицине Бечког универзитета, ћерком Добривоја Миловановића, трговца из Трстеника, који је у Врњачкој Бањи саградио вилу „Атина“. Са њом је имао ћерке: Катарину, архитекту, Љубицу, архитекту, Гордану, професорку, и Љиљану-Бебу, здравственог радника, и сина Милана, инжењера.

МИРИЋ Војислав (1933-2019), првак Југословенског драмског позоришта.

Рођен је 7. априла 1933. године у Трстенику од оца Драгомира и мајке Зорке, ћерке Петра Стојадиновића, богатог трговца из Трстеника. У Трстенику и Врњачкој Бањи проводи детињство и завршава основну школу. Гимназију учи у Крушевцу, где као ђак гимназије глуми у полупрофесионалном крушевачком позоришту. Дипломирао је глуму на Академији за позориште, филм, радио и телевизију 1955. године и бива ангажован у Југословенском драмском позоришту, Београдском драмском позоришту, Српском народном позоришту у Новом Саду,.народном позоришту у Брограду, Позотишту у Бања Луци...

После неколико сјајних улога на филму, међу којима се издвајала улога студента Ненада у љубавној причи „Чудна девојка“ са Шпелом Розин (режија Јован Живановић, 1962) био је међу првима који су остварили статус слободног филмског глумца и заједно са Велимиром Батом Живојиновићем основао је Удружење филмских глумаца.

Међу педесетак филмских улога Воје Мирића издвајају се улоге у филмовима „Службени положај“ Фадила Хаџића (Сребрна арена за глуму у Пули, 1964) и „Дервиш и смрт“ Здравка Велимировића (Гран-при у Нишу, 1974. – његов незаборавни Ахмед Нурудин стоји и данас као образац антологијске улоге у савременом филму и спада међу трајне доприносе уметности екрана), као што су то и улоге у филмовима „Три“ Саше Петровића (1965), „Немирни“ Кокана Ракоњца (1967), „Брат доктора Хомера“ Жике Митровића (1968), „Валтер брани Сарајево“ (1972), „Отписани“ (1974) и друге.

Био је управник Позоришта на Теразијама и директор дистрибутерске куће „Инекс-филм”. Угледни посленик културе и редак пример истинске скромности и човекољубља, Воја Мирић био је оличење Господина Глумца током целог свог људског и уметничког постојања.

У браку са Хеленом Шлафајзер, филологом, професором, има сина Оливера, сниматеља, који живи у Сједињеним америчким државама.

Војислав-Воја Мирић је преминуо у 86. години, 23. априла 2019. године у Београду.

МУТАВЏИЋ В. Павле (1817-1888), окружни начелник, оснивач Врњачке Бање.

Рођен је 1817. године у Тоболцу код Трстеника. Отац Вучко Мутавџић, трговац био је старешина Крушевачке нахије за време владавине кнеза Милоша Обреновића, а после његове смене судија новоформираног Окружног суда у Крушевцу. У тефтеру пореза и арача нахије крушевачке, Бугар-моравске и крушевачке капетаније из 1834, за село Тобоце, пописан је Вучко Мутавџић, стар 50 година, син Петар, стар 16 година, син Павле, стар 14 година, син Гаврило, стар 0,5 година и слуга Петар, стар 22. године. Касније је Павле имао и браћу Милована и Илију и сестре Синђелију, Миљојку и Марију. Изабран је за народног посланика 2. фебруара 1835. године.

Павле је основну школу завршио у Крушевцу и на јесен 1833. уписао се у Вишу школу, која је те године премештена из Београда у Крагујевац. По завршетку ове школе нашао се на списку 32 одабрана питомца Војне школе, односно Војне академије, која је децембра 1837. године почела да ради у Пожаревцу, а у априлу наредне године пресељена је у Београд. Потом, у мају исте године, у Крагујевац, а крајем јуна 1838. престала је са радом. Те године тражио је службу од кнеза Милоша, али је није добио јер му је отац био у кнежевој немилости. Када се отац поново нашао међу Милошевим чиновницима, и сам је у октобру 1838. године добио службу као практикант у Министарству просвете. На пролеће 1839. премештен је за старијег писара суда Црноречког округа у Зајечару, до јесени 1842. године, када га је после смене династије кнез Александар Карађорђевић поставио за секретара суда Крушевачког округа. Затим је био протоколиста Апелације (1843-1844) и чиновник Државног савета (1844-1845). Променио је и радно место и струку када га је министар унутрашњих послова, Илија Гарашанин, 1845. године поставио за начелника Крушевачког среза и када је произведен у чин потпоручника (до 1865. редовно је напредовао до чина мајора). На овој дужности био је до маја 1858. године, а онда је кнежевим указом враћен у Зајечар као помоћник начелника Црноречког округа. Потом је постављен за начелника Алексиначког (1859-1861) и Крушевачког округа (од 1861. до јула 1868, када је разрешен дужности).

Био је веома активан у јавном животу Крушевца. Један је од заслужних за отварање полугимназије (1863) и школске библиотеке (1866), једне од првих у Србији. Говорио је о потреби за отварањем нових основних школа у Крушевачком округу и већим бројем учитеља у Крушевачкој гимназији. Био је један од одборника који су 1873. године предлагали да се крушевачкој реалци додају два старија разреда, што се и остварило, затим је подржавао отварање пруге према Крушевцу и др. Учествовао је и на изборима за општинске одборнике 1874. године. Помиње се и као главни сведок у процесу против Серафима Неготинца, учесника Тимочке буне 1883. године, који је осуђен на смрт.

Најзаслужнија је личност за оснивање бање у Врњцима – Врњачке Бање, прве туристичке организације те врсте на Балкану. Био је један од првих болесника који се, на препоруку Јосифа Панчића, лечио топлом минералном водом (1860). Пошто је лечење било успешно, са четрдесет угледних грађана Крушевца, Трстеника и Краљева установио је 1868. године „Основателно фундаторско друштво кисело-вруће воде у Врњцима”. Предузео је откуп околног земљишта, каптажу извора и изградњу бањских објеката, пре свега купатила. Прва званична туристичка сезона отпочела је 1869. године. Написао је прву књигу о Врњачкој Бањи и тако оставио сведочанство о развоју овог лечилишта.

У Трстенику је имао зграду и у њој кафану. У изворима се наводи и као Павле Вучковић. Браћа су му такође били угледни грађани Крушевца – Станко је био срески начелник у Краљеву, те помоћник начелника Крушевачког округа, Илија, судија, а Гаврило, председник Крушевачке општине.

Павле се оженио 1847. године Маријом-Маром, ћерком Симеона Прокића из Трстеника и имао је синове, Љубомира, грађевинског инжењера и Божидара, правника, окружног начелника и народног посланика (1893), и ћерке, Лепосаву и Јелену.

Од 1842. до 1870. године набављао је путем претплате српске књиге за себе, своју децу и друге. Пренумерисао се на преко 50 наслова.

Умро је 22. јануара 1888. године у Крушевцу, где је и сахрањен.

Објављенo дело: О бањи врњачкој : у срезу трстеничком округу крушевачком, Београд, 1884; (Репринт издање, Врњачка Бања, 1972).

Љубодраг Поповић је објавио монографију Павле Мутавџић и његово доба, Врњачка Бања, 2008.