ЛАЗАРЕВИЋ Никон /Никола Тинтор/ (1877-1961), архимандрит, народни посланик.
Рођен је 6. децембра 1877. године у Доњем Радљевцу, парохија Плавно код Книна, као Никола Тинтор (Лазаревић).
Као млад дошао је у београдски манастир Раковицу и 1898. године примио монашки чин. Као јеромонах Никон Лазаревић Тинтор одлази у Свету гору и после двогодишњег боравка вратио се у Србију и постао старешина манастира Витовнице. Потом је управљао манастииром Горњаком на Млави и Љубостињом код Трстеника. Најдуже је био игуман манастира Каленић (1910-1944).
Никон Лазаревић, архимандрит манастира Каленић 1924. године замонашио је свршеног богослова, Драгутина Ђорђевића, Макарија, будућег будимљанско-полимског епископа (1947).
У Тополи, 12. децембра 1934. године, „уочи празника Првозваног Андрије, крсне славе Краљевског Дома, одржано је у храму св. Ђорђа на Опленцу велико бденије. Чинодејствовао је архимандрит Никон, старешина манастира Каленића и Дивотина уз аститенцију сабраће из оба манастира. Архимандрит Никон причестио је Блаженопочившег Краља (Александра Карађорђевића) последњи пут и због тога је дошао да лично одржи бденије.
За народног посланика изабран је у Левачком срезу 5. јуна 1935. године. Зато што је гласао против закона о Конкордату 1937. године, искључен је из Посланичког клуба Југословенске радикалне зједнице. Као један од носилаца антикоркордатске акције, Никон је, касније, у лето 1940. године, организовао мирење новог српског патријарха Гаврила (Дожића), који је нагињао конкордату док је био на трону Црногорско-приморске митрополије, и ватреног противника конкордата, тадашњег владике жичког др Николаја Велимировића, свог личног пријатеља. О мирењу и посредничкој улози архимандрита Никона из манастира Каленић и Љубостиња извештавала је „Политика“, 28. августа 1940.
После одржаног бденија сишло се у крипту, где се у клечећем ставу одржао помен.
Са нешто мало основне школе и без богословског образовања имао је леп углед међу монаштвом јер је унапредио манастире којима је управљао. У манастиру Каленић, након пожара 1911. године, подигао је велики и мали конак са трпезаријом који су звршени на лето 1912. године. Тада је у манастирском братству био и јеромонах Николај Велимировић, Рестаурирао је Каленић 1928. године и изградио нови конак у Љубостињи, где је и оградио каменим зидом манастирску порту. Био је иницијатор и главни организатор градње цркве Свети цар Константин и света царица Јелена и школе у Опарићу, за које је ктитор био Александар Карађорђевић, а које је 1937. године освештао владика Николај Велимировић.
Архимандрит Никон, поред тога што је редовно давао новчане прлоге за сиромашну децу и ученике, као и књиге најбољим ђацима за Видовдан, поклонио је и скупоцена велика школска звона левачким селима Великој Сугубини, Богалинцима и Сибници.
Никон Лазаревић, архимандрит и старешина манастира Каленић, омиљеног пребивалишта краља Александра Карађорђевића, у једном делу „Мемоара“ (у рукопису) спомиње владику Николаја Велимировића, где у неколико одломака пише: о односу Николаја и краља Александра, о његовом учешћу у ратовима од 1912. до 1918. године, хиротонисању Николаја за владику, о његовим путовањима у Америку и Енглеску и судбини у рату од 1941. до 1945. године.
У време Првог светског рата архимандрит Никон, као игуман манастира каленић, био је три године у интернацији у Нежидеру. После Другог светског рата нова власт национализовала је велики конак и архимандриту Никону забранила повратак у манастире Каленић и Љубостињу па га је патријарх Герман именовао за свог архијерејског заменика, дао да опслужује Жичку парохију и издејствовао му пензију.
Последње године живота провео је у манастиру Љубостињи. Упокојио се 10. октобра 1961. године и сахрањен је на монашком гробљу у Љубостињи, а 1965. године подигнута му је и спомен-плоча на зиду у порти манастира Раковица у Београду. Касније је у близини ње сахрањен и патријах Павле.