Учитавајући гиф

БИОГРАФСКИ ЛЕКСИКОН


  • ЛАЗАРЕВИЋ Никон /Никола Тинтор/
  • ЛАЗАРЕВИЋ Цукић Петар
Лазаревић Никон

ЛАЗАРЕВИЋ Никон /Никола Тинтор/ (1877-1961), архимандрит, народни посланик.

Рођен је 6. децембра 1877. године у Доњем Радљевцу, парохија Плавно код Книна, као Никола Тинтор (Лазаревић).

Као млад дошао је у београдски манастир Раковицу и 1898. године примио монашки чин. Као јеромонах Никон Лазаревић Тинтор одлази у Свету гору и после двогодишњег боравка вратио се у Србију и постао старешина манастира Витовнице. Потом је управљао манастииром Горњаком на Млави и Љубостињом код Трстеника. Најдуже је био игуман манастира Каленић (1910-1944).

Никон Лазаревић, архимандрит манастира Каленић 1924. године замонашио је свршеног богослова, Драгутина Ђорђевића, Макарија, будућег будимљанско-полимског епископа (1947).

У Тополи, 12. децембра 1934. године, „уочи празника Првозваног Андрије, крсне славе Краљевског Дома, одржано је у храму св. Ђорђа на Опленцу велико бденије. Чинодејствовао је архимандрит Никон, старешина манастира Каленића и Дивотина уз аститенцију сабраће из оба манастира. Архимандрит Никон причестио је Блаженопочившег Краља (Александра Карађорђевића) последњи пут и због тога је дошао да лично одржи бденије.

За народног посланика изабран је у Левачком срезу 5. јуна 1935. године. Зато што је гласао против закона о Конкордату 1937. године, искључен је из Посланичког клуба Југословенске радикалне зједнице. Као један од носилаца антикоркордатске акције, Никон је, касније, у лето 1940. године, организовао мирење новог српског патријарха Гаврила (Дожића), који је нагињао конкордату док је био на трону Црногорско-приморске митрополије, и ватреног противника конкордата, тадашњег владике жичког др Николаја Велимировића, свог личног пријатеља. О мирењу и посредничкој улози архимандрита Никона из манастира Каленић и Љубостиња извештавала је „Политика“, 28. августа 1940.

После одржаног бденија сишло се у крипту, где се у клечећем ставу одржао помен.

Са нешто мало основне школе и без богословског образовања имао је леп углед међу монаштвом јер је унапредио манастире којима је управљао. У манастиру Каленић, након пожара 1911. године, подигао је велики и мали конак са трпезаријом који су звршени на лето 1912. године. Тада је у манастирском братству био и јеромонах Николај Велимировић, Рестаурирао је Каленић 1928. године и изградио нови конак у Љубостињи, где је и оградио каменим зидом манастирску порту. Био је иницијатор и главни организатор градње цркве Свети цар Константин и света царица Јелена и школе у Опарићу, за које је ктитор био Александар Карађорђевић, а које је 1937. године освештао владика Николај Велимировић.

Архимандрит Никон, поред тога што је редовно давао новчане прлоге за сиромашну децу и ученике, као и књиге најбољим ђацима за Видовдан, поклонио је и скупоцена велика школска звона левачким селима Великој Сугубини, Богалинцима и Сибници.

Никон Лазаревић, архимандрит и старешина манастира Каленић, омиљеног пребивалишта краља Александра Карађорђевића, у једном делу „Мемоара“ (у рукопису) спомиње владику Николаја Велимировића, где у неколико одломака пише: о односу Николаја и краља Александра, о његовом учешћу у ратовима од 1912. до 1918. године, хиротонисању Николаја за владику, о његовим путовањима у Америку и Енглеску и судбини у рату од 1941. до 1945. године.

У време Првог светског рата архимандрит Никон, као игуман манастира каленић, био је три године у интернацији у Нежидеру. После Другог светског рата нова власт национализовала је велики конак и архимандриту Никону забранила повратак у манастире Каленић и Љубостињу па га је патријарх Герман именовао за свог архијерејског заменика, дао да опслужује Жичку парохију и издејствовао му пензију.

Последње године живота провео је у манастиру Љубостињи. Упокојио се 10. октобра 1961. године и сахрањен је на монашком гробљу у Љубостињи, а 1965. године подигнута му је и спомен-плоча на зиду у порти манастира Раковица у Београду. Касније је у близини ње сахрањен и патријах Павле.

ФОТОГРАФИЈЕ


Политика, 14.07.1937. године
Гроб архимандрита Никона Лазаревића у Љубостињи
Гроб
Спомен-плоча о изградњи новог конака у Љубостињи
Лазаревић Цукић Петар

ЛАЗАРЕВИЋ Цукић Петар (1795-1849), капетан, управник српске вароши Беогрaда.

Рођен је, по једним подацима, 1795, а по другим, 1802. године у Стопањи код Трстеника. По једној варијанти – остао је сироче, па га је усвојио војвода Павле Цукић, а по другој, вероватнијој, Павле Цукић је његов отац, јер када је сазнао да му је љубавница родила сина, брже боље је спаковао дете и послао га кнезу Милошу, како га његова званична жена не би открила и отровала. Тако је мали Петар доспео у конак кнегиње Љубице, која га је волела и подизала као сопствено дете.

Војвода жупске кнежине крушевачке нахије, Павле Цукић (1709-1817), у време Карађорђа био је старешина са седиштем у Осаоници (Трстенику) до 1812. године. Успешно је командовао устаницима у Шанцу, Кожетину и при ослобађању Крушевца. Посебно се истакао у борбама на простору Жупе. Карађорђе му је поверио устанике да ратује са Турцима и да продре и успостави везу са црногорским устаницима. Имао је прво савађу са Карађорђем, а, касније, након неспоразума и буне против кнеза Милоша, војвода Павле Цукић убијен је 1817. године у Рогачи, Сопоту, где је и сахрањен. Два пута се женио, односно имао је две жене, једну која је била у емиграцији у Срему и другу у Србији. Касније, после његове смрти, обе су заједно живеле у његовој кући.

Петар Лазаревић Цукић, одрастајући уз кнежеву децу, добио је најбоље васпитање које је могло да се стекне у то време у Србији и важио је за образованог и просвећеног човека који је увек поступао исправно и није стајао ни на чију страну. Осим, наравно, када је у питању кнез Милош.

Kаријеру је започео као војник, а подофицирски чин добија са само 18 година. Од 1820. године Петар Лазаревић је члан Народне канцеларије у Београду, све до 1823. године, када је прешао у Карановац као подибарски кнез. Од 1828. године је настојник кнежевог двора и управитељ српског дела вароши Београда. Судија Београдског народног суда постао је 1831. године. За време његовог управљања у српском делу Београда купљена су три звона и намештена на звонари Саборне цркве, која су први пут после неколико векова зазвонила 16. фебруара 1830. године. По његовој наредби због сигурности Београд је ноћу био осветљен фењерима.

Приликом боравка у Београду, 1829. године, путописац Ото Дубислав Пирх срео се са кнезом Петром Лазаревићем Цукићем и оставио је извештај да је Петар Лазаревић показао да уме да свира и пева уз гусле.

После истека мандата 1831. године као управника српске вароши Београда, Петар Лазаревић Цукић наставља војну каријеру и по наредби кнеза постаје капетан нахије Тамнавске, Подибарске, управник Новог Пазара, да би од 1841. године био начелник округа Kрушевачког. Највећи утицај остварио је Kарановцу, данашњем Kраљеву, где 1832. године спроводи регуалциони план за уређење главног трга по угледу на Звездасти трг у Паризу. Исте године преместио је варош Трстеник из Осаонице на данашњу локацију. Од неколико села козничког, подибарског, јошаничког и крушевачког среза формирао је Трстенички срез 1836. године.

Као окружни начелник у Крушевцу брине о државној граници. На турској граници Петар уводи карантински затвор, како би било спречено уношење опасне заразе.

Незадовољан локацијом Крушевца, куће и дућане из старе чаршије измешта на брдо „по мери инџилирској“. Исто чини и са Бивољем.

Указом кнеза Александра Карађорђевића постављен је 1842. године за члана Државног савета и добија чин коњичког пуковника (кавалерист).

Умро је релативно млад 8. марта 1849. године у Београду. Његова сахрана упамћена је као једна од највећих тог времена, опеван је у Великој београдској цркви, а посмртне говоре, уз звона која је он поставио, о његовим заслугама говорили су митрополит Петар Јовановић, архимандрит Гаврило Петровић и чувени Јован Ристић.

За собом је из брака са Аном, ћерком Петра Николајевића Молера, војводе из Првог српског устанка, оставио синове, др Константина-Kосту Цукића, министра финансија, и Лазара, мајора, те две ћерке. После Анине преране смрти, оженио се Маријом Јовановић са којом је имао Милана. (Занимљиво је да је у знак захвалности, али и због велике популарности Петра Лазаревића Цукића, читава његова тазбина уместо Јовановић узела презиме Цукић.)

ФОТОГРАФИЈЕ


Коста Цукић
Коста Цукић