Народна Библиотека „Јефимија“ Трстеник

ЧАЈЕТИНАЦ Миодраг-Чајка (1921-1943), учесник НОБ-а, народни херој.

Рођен је 8. марта 1921. године у Београду, где је његов отац Светолик (1884-1972), родом из села Дубља код Трстеника, по повратку са Солунског фронта радио као царински службеник, а мајка Перка (1899-1976), ћерка трстеничког обућара, Вукоја Миленковића, радила као праља. Због немогућности да својом платом издржава породицу, Светолик се враћа у Трстеник где отвара пекару, а затим кафану. Светолик и Перка Чајетинац имали су и кћер Даницу (1919) и млађег сина Радомира (1926-1999).

Миодраг је основну школу учио у Трстенику, а гимназију у Крушевцу, где је стекао прва сазнања о радничком покрету и формирао политичка убеђења. Као гимназијалац постао је члан СКОЈ-а 1935, а 1939. године члан КПЈ.

У току рата породица се сели у Врњачку Бању. Миодраг по завршетку гимназије уписује у Београду железничку школу, али убрзо мења факултет и уписује студије медицине у Београду.

Миодраг, кога су другови због презимена прозвали Чајка, долази у Трстеник почетком априла 1941. године и ступа у везу са скојевцима и комунистима које у то време окупља учитељ Живадин Апостоловић из Богдања, који предлаже Чајку за секретара Среског комитета СКОЈ-а. Радио је у илегали и сарађивао са организацијама и партијским радницима.

После упада Левачке партизанске чете у Трстеник, 20. септембра 1941. године, Чајка одлази из Трстеника за Крушевац, а одатле у Јастребачки партизански одред, где је имао одговорне задатке. Био је командант 2. чете Јастребачког одреда.

Чајка, кога су борци звали и Срба, у два маха је преговарао са мајором Драгутином Кесеровићем, командантом Расинског корпуса ЈВУО, о заједничкој борби четника и партизана против окупатора, први пут одлази заједно са секретаром КПЈ за срез Крушевац, а други пут сам без пратње.

Јануара 1943. године, по задатку Одреда, Чајкина чета прелази Западну Мораву са задатком да се обрачуна са четницима и омасови чету новим борцима, па да се затим пребаци на Гоч. После мањих сукоба по селима Левча и трстеничког краја, приликом повлачења 42 партизанска борца у борби у Стублу 20. јануара 1943. године гине 27 бораца 2. чете Јастребачког одреда и са њима командант чете, Миодраг Чајетинац Чајка. Његово тело и тела осталих бораца, ради застрашивања становништва, изложена су у Трстенику иза зграде Начелства, а после су сахрањени у заједничку гробницу поред Западне Мораве. По ослобођењу, њихови посмртни остаци пренети су у Костурницу у Крушевац, а затим на Слободиште.

Указом председника Федеративне Народне Републике Југославије, Јосипа Броза Тита, 7. јула 1953. године, проглашен је за народног хероја.

Једна улица и основна школа у Трстенику носе његово име.

Спомен-бисте су му постављене у дворишту основне школе у Трстенику и у центру Врњачке Бање.

ЧОБАНОВИЋ Петар (1920-1990), агроном, публициста и књижевник.

Рођен је 20. јуна 1920. године у сремском селу Сусек, подно Фрушке горе, где је завршио основну школу. У Бачком Петровцу уписује гимназију на словачком језику, а велику матуру завршава у Сремским Карловцима као најбољи матурант.

Рат му прекида школовање. Због проблема са ногом из детињства, као инвалид, све време рата проводи као илегалац и сарадник Прве војвођанске бригаде, делује по Фрушкој гори и источној Босни. Поред његове сестре која је активан борац у одреду, цела породица помаже партизанском одреду.

После Другог светског рата био је на значајним политичким функцијама у ЦК КПЈ. Касније, због слободоумних дискусија и љубави према руској литератури, оптужен је да је информбировац, због чега је два пута по две године робијао на Голом Отоку. Пуштен је са Голог Отока по налогу Александра Ранковића Леке, који га је лично познавао.

Након робије наставља студије на Пољопривредном фкултету у Београду, где упознаје Љубинку (1922), ћерку Гвоздена Старчевића из Пољне код Трстеника, такође студенткињу агрономије. Жени се Љубинком, завршавају Пољопривредни факултет. Као инжењери агрономије запошљавају се прво у Трстенику, Петар у општинској управи, а Љубинка као професор Гимназије. Касније прелазе у Крушевац, Петар ради као инжењер агрономије у „Мерими“, а Љубинка прво као професор у крушевачкој Гимназији, касније и она у „Мерими“.

Петар Чобановић, радећи по селима Поморавља на узгоју лековитог биља, посебно „менте“, за потребе „Мериме“, сретао је велики број људи, наших сељака, проникао je у живот Мораваца, упознао њихове навике и обичаје.

Литературом је почео да се бави одмах по завршетку рата. У Крушевцу је учесник у покретању књижевних гласила „Багдала“ и „Синтеза“. Писао је драмске текстове, поезију, хронике, хумореске. Аутор је и једног романа. Објављивао је у текућој периодици. Био је уредник и „Гласа омладине“ у Новом Саду.

Објављена дела: Ерзац Тата (драма), Нови Сад, 1958; Лицем у наличје (драма), 1959; Између добра и зла, Крушевац, 1963; Село испод Благотина, Нови Сад, 1965; Отварање неба (хроника), Велика Дренова, 1970; Јан, драма, Крушевац, 1976.

У рукопису су остала дела: Дрматори, вољно (комедија) и Романсирана биографија Саве Ковачевића.

Са супругом Љубинком (Старчевић) имао је сина Владету-Владу, који је са супругом Наташом, Рускињом, живео на Новом Зеланду.

Петар Чобановић је умро 1. децембра 1990. године у Београду, сахрањен је у Крушевцу.