ГЕРМАН /Ђорић/ (1899-1991), патријарх српски.
Рођен је као Хранислав 19. августа 1899. године у Јошаничкој Бањи, где му је отац, Михаило Ђорић (1874-1907) из Велике Дренове, свршени богослов радио као учитељ. Две године по његовом рођењу, у лето 1901. године, за свештеника дреновачке друге парохије постављен је Михаило. Са супругом Цветом изродио је четворо деце, два сина и две кћери. Кад је Хранислав полазио у основну школу, умре му од туберкулозе отац Михаило, пет година касније од исте болести умиру му мати Цвета и сестра Радојка. И тугу и животну муку сирочади рано су упознали и Хранислав и сестра Радмила и брат Љубодраг.
Основну школу је учио у Великој Дренови и Крушевцу, а Богословију у Београду и Сремским Карловцима 1921. године. Извесно време је студирао права у Паризу, а потом је завршио Православни богословски факултет у Београду (1942. године).
У чин ђакона рукоположио га је епископ жички Јефрем и поставио га за писара Духовног суда у Чачку. Предавао је веронауку у чачанској гимназији. Из здравствених разлога напустио је црквено-административну службу и пошто је рукоположен у чин презвитера, 1927. године постављен је за пароха у Миоковцима. На овој парохији је остао до 1931. године, а тада је премештен у Врњачку Бању. После избора патријарха Гаврила 1938. године постављен је за референта Светог архијерејског синода. На тој дужности га је затекао избор за викарног епископа моравичког. Као удовог свештеника, замонашио га је у манастиру Студеници епископ шумадијски Валеријан, давши му име Герман. Чин архијерејске хиротоније извршио је, 15. јула 1951. године, патријарх српски Викентије уз учешће епископа шумадијског Валеријана, сремског Никанора и бањалучког Василија.
Новоизабрани епископ Герман је, у исто време, примио и дужност главног секретара Светог архијерејског синода, коју је вршио све до избора за епископа жичког 1956. године. У исто време, уређивао је „Гласник“, службени лист Српске православне цркве.
На заседању Светог архијерејског синода 1952. године изабран је за епископа будимског. После смрти епископа жичког Николаја, 1956. године, епископ Герман изабран је за епископа жичког.
На патријаршком трону наследио је патријарха Викентија 13. септембра 1958. године, устоличен је у Пећкој патријаршији 29. маја 1960. године.
Био је 32 године патријарх Српске православне цркве, од 1958. до 1990. године.
Захваљујући патријарху Герману подмлађено је и бројно ојачано братство манастира Хиландара, а у „Православљу“ отворена је посебна рубрика под насловом „Хиландар“; обновљен је у потпуности манастир Жича, кога су Немци били готово потпуно разорили за време рата; успео је да издејствује обнову Студенице (враћање у облик какав је имала у XII веку), Лазарице и многих других. Обновио је рад православне Богословије у манастиру Крки. Својим средствима подигао је цркву – задужбину у Великој Дренови, помогао је обнову и подизање многих црквених објеката.
После вишедеценијске борбе успео је да се настави изградња Храма Светог Саве у Београду – градња је одобрена 1984. године. Забележено је да је 88 пута патријарх Герман подносио молбу и водио разговоре са разним инстанцама власти.
Неуморно је радио на развијању издавачке делатности српске Цркве. Поред „Гласника“ и „Православног мисионара“ његовим настојањем појавили су се нови листови и књиге (издавачка установа „Православље“ издаје новине са таквим насловом, лист за децу „Светосавско звонце“, часопис „Теолошки погледи“, ревију „Српска православна црква у прошлости и садашњости“, на енглеском језику и неколико серија књига; основао је „Православни народни универзитет“.
Када је 1989. године сломио кук, био је то почетак болести која је трајала до краја његовог живота. За чувара трона српских патријарха именован је 30. јуна исте године митрополит загребачко-љубљански Јован који је замењивао оболелог патријарха. Патријарх Герман пензионисан је одлуком Сабора Српске православне цркве 30. новембра 1990. године, због дуготрајне тешке болести која је потврђена стручним налазом Конзилијума лекара Војномедицинске академије, да би након тога архијереји донели одлуку да бирају новог патријарха. Следећег дана, 1. децембра, још за живота патријарха Германа изабран је нови патријарх дотадашњи епископ рашко-призренски Павле. Преминуо је 27. августа 1991. и сахрањен је унутар цркве Светог Марка у Београду.
Током владавине патријарха Германа промењена је процедура избора патријарха и уведен је такозвани „апостолски принцип“, по коме епископи на Сабору бирају тројицу кандидата, а затим се жребом (извлачењем) одлучује који ће од њих бити нови патријарх.
Одликовања и почасти: Краљевски орден Светог Саве Велики крст, Орден југословенске заставе са лентом, Орден Ђорђа I, Велики крст (Краљевина Грчка), Орден легије части, Велики крст (Француска), Одликовање Црвеног крста, Орден кедра (Либан), Орден православних крстоносаца Свесветог гроба Господњег, Јерусалимска патријаршија, Крст о ланцу са ликом Светог апостола Андреја Првозваног, Васељенска патријаршија, Споменица 15 векова од оснивања Јерусалимске патријаршије, Орден Светих апостола Петра и Павла, архиепископија Атине и читаве Јеладе, Орден Светог Дионисија Ареопагита, архиепископија Атине и читаве Јеладе, Орден Светог равноапостолног кнеза Владимира, први степен, Руска православна црква, Споменица ослобађања града Катерини, Орден Свете равноапостолске браће Кирила и Методија, Православна црква Чешке и Словачке, Споменица стогодишњице изградње Храма Светог Александра Невског у Софији, Кантеберијски крст Англиканске цркве.