Народна Библиотека „Јефимија“ Трстеник

ВАСИЛИЈЕ Морачанин (почетак XVIII века – 1768), игуман манастира Каленић.

Рођен је почетком XVIII века у Ђурђевини, селу код манастира Морача.

Помиње се око 1731. године када је посетио манастир Морачу и поклонио му као задужбину земљиште у своме селу. Када је неколико година касније постао игуман манастира Каленић, који су, првих година XVIII века, обновили монаси манастира Мораче (Теодосије, Данило, Дионисије и Јоаникије), добио је одобрење оберкапетана хајдучке милиције у хабзуршкој Краљевини Србији, Станише Марковића Млатишуме, да доврши поправке и доградњу манастирских зграда. Потом, као игуман, помиње се и у запису на руском минеју из 1758. године, који је јеромонах Атанасије поклонио каленићком братству 1759. године. Према запису из 1766. поново је обновио и прекрио манастирски храм и монашке ћелије.

Две године иза тога, 1768. године, убили су га Турци у трстеничком селу Богдању, код винограда и баштине манастира. Тело му је пренето у Каленић и сахрањено на манастирском гробљу.

ВЕЉКОВИЋ С. Драгутин (1866-1915), лекар, писац, народни посланик.

Основну школу је завршио у Трстенику, а гимназију учио у Крушевцу, Јагодини и Крагујевцу, где је и матурирао. У Београду је уписао Велику школу, али је убрзо отишао у Беч на студије медицине, где је промовисан за лекара 1895. године.

Још као дечак истицао се својим књижевним радовима – објављује у „Невену“, сомборском „Голубу“, а нарочито у београдском листу „Српче“. Касније сарађује у књижевним листовима „Гусле“, „Босанска вила“ и др., где су разасуте његове песме, потписиване под псеудонимом Лугомирски. Као ђак у Београду радио је у „Одјеку“, „Борби“, а нарочито у „Великој Србији“. Поред песама писао је и приче и друге радове.

Као студент у Бечу радио је на окупљању српске академске омладине и оснивању „Друштва за потпомагање сиромашних Срба ђака на великим школама у Бечу“. Био је и потпредседник овог Друштва.

По завршетку школовања 1896. године постављен је за лекара среза пожешког и ариљског, одакле је премештен у Пирот. Почев од 1904. године функцију лекара среза јасеничког обавља др Драгутин С. Вељковић, са повременим прекидима све до 1913. године. У „Шематизму“ за 1914. годину др Вељковића сусрећемо и у улози школског лекара и предавача Хигијене у школи паланачкој (Смедеревска Паланка) 1913. године.

Био је и посланик у Народној скупштини.

У ратној 1912. години управник је Резервне војне болнице у касарни код „Црвеног крста“ у Нишу, потом у Смедеревској Паланци управник болнице „Кола српских сестара“. После рата управник је Заразног одељења болнице у Скопљу. У време велике епидемије пегавог тифуса 1914. године, лекар је Резервне болнице у Паланци, 1915. у Зајечару, па поново у Паланци, па у Горњем Милановцу, где се и заразио „пегавцем“ и где убрзо умире, 22. фебруара 1915. године.

Одликован je Црвеним крстом, Златном медаљом и Крстом милосрђа.

ВИДАКОВИЋ Јосиф-Јоса (1853-1927), лекар, народни посланик, добротвор.

Рођен је 11. априла 1853. године у селу Дубљу у земљорадничкој породици Јевте и Стамене Видаковић. Oсновну школу је учио у Трстенику, a гимназију је завршио у Крагујевцу 1874. године. Између осталих, његови гимназијски другови били су: Живојин Мишић, Дамјан Поповић, будући генерал, Стојан Протић, Ђорђе Јовановић, будући вајар и други. Од 1874. до 1877. године са успехом је студирао и дипломирао на Филозофском факултету Велике школе у Београду, да би, као државни питомац, у јесен 1877. године постао студент знаменитог Медицинског факултета у Бечу. За време Другог српско-турског рата прекинуо је студије медицине и био лекарски помоћник доктора Верчинског у Ваљевској бригади.

Након завршених студија, 1882. године, службовао је у више места (Београд, Књажевац, Крагујевац, Ћуприја, Врњачка Бања), али је највећи део животног и радног века провео у Ћуприји и Врњачкој Бањи. Био је лекар беличког среза (1890), трупни лекар и вршилац дужности управника ћупријске привремене Војне болнице (1896. у чину капетана II класе, а 1898. године у чину капетана I класе), потом управник ћупријске болнице (1901-1904). Доспео је до чина резервног санитетског потпуковника. Са места окружног физикуса Моравског округа, са седиштем у Врњачкој Бањи, отишао је 1905. године у пензију и наставио да ради као приватни лекар. Бавио се и политиком. У неколико наврата био је биран за народног посланика из Моравског округа (1893-1903), а био је и секретар Скупштине.

У Првом балканском рату др Јосиф Видаковић, окружни физикус у пензији, као резервни санитетски мајор је одређен за командира III пољске болнице Тимочке дивизије II позива. За време Другог балканског рата 1913. године обављао је дужност управника Резервне војне болнице у Ћуприји, у чину резервног санитетског потпуковника. Први светски рат и тешке окупационе дане је, углавном, провео у Врњачкој Бањи.

Као бањски лекар у Врњачкој Бањи бавио се питањем лековитости воде и о томе објавио, сам или у сарадњи са Д. П. Јовановићем, прве стручне расправе о медицинском деловању воде. Био је редовни члан Српског лекарског друштва и члан утемељивач шумадијског „Кола јахача“ у Крагујевцу.

Објављена дела: Лековитост Врњачке Бање, Београд, 1908; Калијум хиперманганикум као спецификум против проузроковача гнојавих процеса. Лек у cвoje време, Параћин, 1914.

Са супругом Зораидом-Зором, девојачко Пиндић, рођеном Јагодинком, др Јосиф Видаковић није имао деце. За живота је основао Фонд за унапређење Врњачке Бање, а био је и велики добротвор, између осталих установа и ћупријске гимназије, ћупријске трговачке омладине, Земљорадничке задруге и Занатског друштва у Ћуприји, Женске подружине у Ћуприји, ћупријске цркве, Војничке читаонице и Соколског друштва у Ћуприји, јагодинске гимназије, Светосавског храма у Београду, цркве у Врњачкој Бањи итд.

Своје виле у Врњачкој Бањи: „Ласта“, „Соко“, „Пролеће“, „Ескулап“ и „Дубље“, оставио је тестаментом Фонду сиромашних породица и погинулих и умрлих лекара у ратовима Србије 1912-1918. године, а према епитафу, свој покретни иметак од неколико милиона динара „оставио је лекарском удружењу и потомству на школовање, основавши фонд под именом својим и своје супруге Зораиде“. Поменути фонд је након смрти његове супруге, Зораиде Видаковић, 1948. године припојен задужбинама Српског лекарског друштва.

Окружни физикус у пензији, др Јосиф Видаковић, умро је 9. децембра 1927. године у Ћуприји и дан касније сахрањен на локалном гробљу.

ВОЈИЋ Љубомир (1944), новинар, песник, писац.

Рођен је 31. августа 1944. године у сиромашнoj сељачкој породици, од родитеља Миодрага и Роксанде у Великој Дренови. У родном месту завршио је основну школу, гимназију и Вишу педагошку школу у Крушевцу (Југословенска књижевност и српски језик).

Радио је у Трстенику од 1969. године као новинар и уредник у листовима „Трибина“, „Графичар“, „Комуналац“ и на Радио-телевизији Трстеник. Радни век је завршио у Врњачкој Бањи, на месту уредника „Врњачких новина“ 2007. године.

Живи и ствара у Врњачкој Бањи и Великој Дренови.

Објављене књиге: Октобарске импресије, Трстеник, 1975; Између срца и сунца, Трстеник, 1977; Општина Трстеник – 40 година у слободи, Трстеник, 1984; Раскршћа, Београд – Суботица, 1994; Врњачка елегија, Београд, 1998; Педесет година Угоститељске школе у Врњачкој Бањи 1949-1999, Врњачка Бања, 1999; Звездани снови, Трстеник, 2000; Човек који је убио Краљевића Марка, Београд – Нови Сад, 2001; Последње ткање Даринке Шиљић, Врњачка Бања, 2003; Песме, Трстеник, 2006; Три поеме, Врњачка Бања, 2010; Седам деценија врњачког пчеларства (коаутор), Врњачка Бања, 2010; Јесен у лозишту, Врњачка Бања, 2011; До звезда и назад (коаутор), Трстеник, 2016; Монографија Пливачког и ватерполо клуба „Гоч“, Врњачка Бања 1962-2015, Врњачка Бања, 2016.

Пише и сценарије за филмове („Трећа срећа“) и телевизијске серије. Заступљен је у антологији песама о Морави Играли се коњи врани (1991) и многим зборницима.

ВУКАДИНОВИЋ Љубомир-Љубиша (1912-1973), публициста, новинар, фудбалер.

Рођен је у Трстенику 3. јануара 1912. године у имућној трговачкој породици од оца Будимира.

Као гимназијалац играо је фудбал за СК „Хајдук“ у Трстенику, а као студент права играо је за подмладак СК „БСК“ и СК „Југославија“. Због повреде рано је завршио каријеру и определио се да буде новинар. Новинарством је почео да се бави као средњошколац у ђачком листу „Венац“. Још као играч је почео да пише извештаје са утакмица на којима је играо и са оних које је гледао. Са шеснаест година склопио је радни уговор са илустрованим листом „Недеља“ у којем је радио 1928. и 1929. године. Захваљујући свом таленту и познанству са породицом Рибникар, нарочито Владиславом, оснивачем „Политике“, рођеном у Трстенику 1871. године, убрзо је примљен у редакцију листа „Политика“ за спортског новинара. Веома брзо је напредовао и истицао се коментарима, а спортске странице су биле незамисливе без његових натписа. Од 1931. године је и уредник спортске рубрике „Политике“.

Године 1936. се оженио Маријом дел Сарно Сан Георгио. После Другог светског рата се развео и оженио Станом Попов.

Био је први професионални спортски новинар у Краљевини Југославији и први увео спортску репортажу. Извештавао је са свих светских фудбалских првенстава (1938-1966), Летњих и Зимских олимпијских игара и многих других најзначајнијих светских спортских такмичења.

Пре Другог светског рата са Бором Јовановићем уређивао је „Илустровану спортску peвиjy“, „Стручну спортску peвиjy“ и „Спортску библиотеку“. Објавио је више од 30 књига и брошура о спорту и спортистима, посебно о фудбалу и значајним фудбалерима – Спортисти говоре, Београд, 1935; 1.000 голова Моше Марјановића, Београд, 1936; Књига о спорту, Београд, 1936; Спортски алманах, Београд, 1937-1938; Велика игра, Београд, 1942; Вечити ривали, Београд, 1943; Сусрети са славним спортистима, Београд, 1951; Hoвu центарфор, Београд, 1952; Спортске репортаже, Београд, 1952; XV олимпијада у Хелсинкију, Београд, 1952; У земљи лепог фудбала, Београд, 1954; Олимпијада у џунгли, Београд, 1960...

Својим дугогодишњим радом оставио је значајан траг у спортском новинарству. Добио је Мајску награду СР Србије, Октобарску награду Београда и Награду за унапређење спортског новинарства. Удружење спортских новинара Србије у његову част установило је 1984. године награду „Златно перо – Љубомир Вукадиновић“.

Пензионисан је јула 1972. године.

Умро је у Београду 1. марта, 1973. године.

У Трстенику, под покривитељством „Политике“, од 1980. године организује се традиционални меморијални турнир у великом фудбалу „Љубомир Вукадиновић“. Уз прекиде до 2012. године одржано је 13 турнира на којима су учествовали највећи прволигашки клубови тадашње Југославије и касније из Србије.

ВУКАШИНОВИЋ Верољуб (1959), песник.

Рођен је 14. новембра 1959. године у Доњем Дубичу, код Трстеника. Завршио је студије Југословенске и опште књижевности на Филозофском факултету у Новом Саду. Од 1984. године ради у Трстенику, прво као сарадник за културу, а од 1997. године, до данас, као директор Народне библиотеке „Јефимија“ која је његовим залагањем издвојена из састава Народног универзитета и основана као самостална установа са именом прве српске песникиње.

Објавио је књиге песама: Чежња за вртом, 1993; Повесмо, 1995; Како је тихо Господе, 1999, 2000; Двери у липама, 2001; Опрости јагње бело, 2002; Шумски буквар (песме за децу, 3 издања), 2003, 2006, 2018; Цветна недеља, 2004; Светлост у брдима (изабране и нове песме), 2007; Вртлар, 2008; Лице, 2009; Изнад облака, 2012; Самар (изабране песме), 2014; Свети жар (изабране и нове песме), 2016; Ветар и дажд, 2017.

Објавио је и монографију свог села Доњи Дубич, у едицији „Хронике села“ Културно-просветне заједнице Србије. Приредио Пред дверима, избор из српске молитвене поезије, 2005. Са Марком Недићем уредио је зборник о Добрици Ћосићу Писац и историја, 2004. и приредио зборник Миодраг Ибровац и његово доба, 2012.

Уређује зборнике „Савремена српска проза“ који излазе у Трстенику, поводом истоимене књижевне манифестације, чији је организатор. До сада је уредио 30 бројева овог зборника. Поред тога, уредио је преко 30 књига у издању Народне библиотеке „Јефимија“ у Трстенику, углавном завичајног карактера. Посебно је допринео сарадњи Народне библиотеке „Јефимија“ и Културно-просветне заједнице Србије на издавању преко десет монографија насељених места општине Трстеник, у едицији „Хронике села“.

Био је члан уредништва часописа „Јефимија“, а сада је члан редакције часописа „Багдала“ и годишњака „Љубостињска приношења“.

Председник је Организационог одбора културне манифестације „Јефимијини дани“.

Члан је жирија за награду „Печат времена“.

Добитник је песничких награда:

„Милан Ракић“, „Печат вароши сремскокарловачке“, „Јефимијин вез“, „Србољуб Митић“, „Златна струна“, „Кондир Косовке девојке“, „Кочићево перо“, „Змај Огњени Вук“, „Печат кнеза Лазара“, „Хаџи Драган“, награде САНУ „Бранко Ћопић“, „Петровдански вијенац“ (у Републици Српској), „Заплањски Орфеј“, „Златни Орфеј“, „Сребрно летеће перо“ (Бугарска), и других. Добитник је „Златне значке КПЗ Србије“ и „Годишње награде за културу Општине Трстеник“.

Заступљен је у више антологија српске поезије и превођен на неколико језика.

Члан је Удружења књижевника Србије и члан Књижевног клуба „Багдала“ у Крушевцу.

Живи и ради у Трстенику.

ВУКОМАНОВИЋ Мирјана (1967), филмски, позоришни и ТВ редитељ.

Рођена је у Трстенику 9. децембра 1967. године. Након основног и средњег образовања у родном граду, дипломирала је 1991. године мултимедијалну режију на Академији уметности у Новом Саду.

Још као основац за своје филмове добила је многобројне награде, од чега 9 Grand Prix на фестивалима дечјег филма у претходној Југославији, као и награду Унеска у Паризу, за филм „Пocтep и вез“, 1982.

Ради као самостални уметник у Србији и САД-у. Од 2000. године ради у Њујорку као редитељ и сниматељ за медијске агенције и независни документариста. Оснивач је филмске продуцентске куће „Данило филм“ у Београду.

Члан је председништва Удружења филмских уметника Србије, као и члан Independent Feature Project (IFP), САД.

Режирала је више од 30 играних, документарних и ТВ филмова, реклама и неколико позоришних представа.

„Tpи летња дана“, „Постер и вез“, „Код вечите славине“, „Тиховање“, „О ћутању“, „Небо на земљи“, „Јанос Алтмајер“, „Страх од летилице“, „Љубав“, „Свети Сава“, „Маутхаузен“, „Похвала светоме кнезу Лазару“, „Небо изнад мога града“. Представе: Бекет: „Кораци – Уљуљанка“ (С. Бекет), 1988, „Лулу“ (Ф. Ведекинд), 1989. Телевизијске серије: „Метрополис“, „Магазин 53 за обичне људе“, „Људи говоре“ и „Села Србије“.

Награде за филм „Три летња дана“: Југословенски кандидат за награду „Оскар“, 1997; Grand Рriх Југословенски филмски фестивал, Херцег Нови, 1997; FIPRESCI, Награда критике, Југословенски филмски фестивал, Херцег Нови, 1997; Grand Prix за најбољи филм, Фестивал европског филма ПАНОРАМА, Атина, 1997; FIPRESCI за најбољи филм, Фестивал источноевропског филма COTTBUS, Немачка, 1997; Награда за најбољу женску улогу (Мирјана Јоковић), Фестивал источноевропског филма COTTBUS, 1997; Grand Prix за најбољи филм, Интернационални филмски фестивал, Бања Лука, 1997; „Сребрни витез“, Фестивал словенских и православних земаља, Русија, 1997; FIPRESCI, Награда критике за најбољи сценарио (Гордан Михић), Фестивал филмског сценарија, Врњачка Бања, 1997; „Царица Теодора“, за најбољу женску улогу (Мирјана Јоковић), Фестивал глумачких остварења, Ниш, 1997; Grand Prix, Мојковац, 1997; Најбоља женска улога (Мирјана Јоковић), Мојковац, 1997; Најбоља мушка улога (Петар Краљ), Мојковац, 1997.

ТВ филм „Код вечите славине“: Кандидат за награду EMI, 1995; Награда за најбоље адаптирано књижевно дело, Фестивал филмског сценарија, Врњачка Бања, 1995. Филм „Тиховање“: Велика златна медаља за најбољи документарни филм, 39. фестивал југословенског документарног филма, Београд; Grand Prix, „Фест“, Златибор, 1993; „Златни витез“, Нови Сад, 1993; Grand Prix Кубањског међународног фестивала православног филма 2009.

Осим редитељског посла, предавала je глуму у Балетској школи „Лујо Давичо“ у Београду и режију на Њујоршкој филмској академији (New York Film Academy).

ВУКЧЕВИЋ Станојло (1850-1933), лекар, народни посланик и сенатор.

Рођен је 19. новембра 1850. године у селу Јасиковици код Трстеника. Основну школу завршио је у селу Рибнику, a гимназију и учитељску школу у Крагујевцу. Као учитељ радио је у Трстенику и Алексинцу, a потом је 1874. године у Петерсбургу уписао медицину. Студије је прекинуо 1876. године због Првог српско-турског рата и ступио је у војну службу као лекарски помоћник. После прекида непријатељстава отишао је у Москву да настави студије, али се убрзо вратио због Другог српско-турског рата. Распоређен је у ратне војне болнице у Сокобањи и Алексинцу са чином санитетског поручника. По завршетку рата као стипендиста Трстеничког среза отишао је у Француску да заврши студије медицине. Године 1883. завршава студије медицине и већ следеће, 1884. године, докторира на Медицинском факултету у Паризу са тезом: „Студија о лечењу гранулозних офталмија екцизијом коњуктивалног сулкуса“.

По завршетку студија вратио се у Србију и почиње да ради као срески лекар у Трстенику, почев од 1. марта 1884. до 1887. године. За 1885. годину у службеној евиденцији под тачком 23 речено је: „Лекар среза трстеничког Станојло Вукчевић, 34 године из Јасиковице, неожењен, доктор целокупног лекарства париског универзитета, служио од 1. октобра 1873. до 1. јула 1874. године као учитељ основне школе алексиначке. Постављен је за среског лекара у Трстенику од 1. марта 1884. године, са годишњом платом од 2.250 динара. Испитује врло тачно болести, даје уредне извештаје, тачан и савестан у судским делима, иде прилежно болесницима кад службом није спречен, пажљив при калемљењу (велике богиње), пријатан према болесницима, солидан према старијима, добре нарави, нема порока, здрав.“ (У потпису окружни начелник Димитрије Ђорђевић).

У летњим сезонама (1884-1877) др Вукчевић ради и као бањски лекар. У време боравка и рада др Вукчевића у Трстенику и Врњачкој Бањи, половином 1884. године био је именован за члана државне комисије о уређењу бањског рејона.

Др Вукчевић је постављен за лекара пожаревачког среза 1887. године. Пред изборе 1888. године за Велику народну скупштину био је именован за краљевског намесника за срез Пожаревац. Привремено, по потреби службе, био је премештен у Лозницу. У Пожаревац се враћа 1889. године, када је први пут изабран за народног посланика. У току 1889. био је на дужности окружног физикуса у Пожаревачком округу и управник окружне болнице.

Редовни је члан Српског лекарског друштва. Говорио је руски, немачки и француски језик. Писао је стручне радове. Одржавао је и популарна здравствена предавања на Народном универзитету у Пожаревцу. Био је у Пожаревцу међу оснивачима листа „Грађанин“, а једно време га је и уређивао. Превео је са немачког у сарадњи са др Станојем Нешићем књигу професора физиологије др Ернеста Биркеа Kако ћеш сачувати живот и здравље своје деце.

Припадао је слободарском покрету Светозара Марковића, касније Радикалној странци. За народног посланика изабран је први пут 1889. године, затим 1893, па 1900, 1903, 1905, 1906. и 1908. године. Био је секретар, потпредседник, а потом и председник Народне скупштине више година. Године 1901. изабран је за сенатора.

Почетком Првог светског рата др Станојло Вукчевић је поново у Врњачкој Бањи, сада на дужности управника Прве резервне војне болнице у чину санитетског пуковника. Крајем 1915. године враћа се у Пожаревац, али већ 1916. бива интерниран од стране бугарске Војне команде. Одведен је у Ниш, а затим у Пловдив (Бугарска), где остаје у заробљеништву до краја рата.

По ослобођењу, након стварања југословенске државе изабран је за председника Парламента и помоћника министра здравља Србије. Због болести се 1923. године повукао из политичког живота, али је 1932. поново узео учешће, као сенатор Дунавске бановине и на том месту га је затекла смрт. Српско лекарско друштво у Пожаревцу 1930. године бира га за њеног председника, а 1933. је изабран за председника Клуба сенатора.

За свој лекарски и друштвени рад одликован је Таковским крстом првог реда, Орденом Светог Саве трећег реда, Орденом Белог орла петог реда.

У браку са Емилијом, ћерком Александра Николајевића, бившег председника Народне скупштине Србије, имао је четири сина и две ћерке. (Син Александар, 1891, правник и дипломата, Богдан, 1902-1953, лекар).

Умро је 23. јануара 1933. године и сахрањен је у Београду на Новом гробљу.

ВЕНИЈАМИН /Павићевић/ (1836-1909), архимандрит, старешина манастира Љубостиње.

Рођен 1. јануара 1836. године у Горњој Црнишави. Замонашио се почетком 1852. године, а исте године епископ жички Нићифор га је рукоположио за ђакона. Јеромонах је постао 1855. године. Завршио је београдску Богословију 1866. године, а затим је на острву Халки у тамошњој Богословији провео 4 године. Пошто се 1871. године разболео, вратио се у Србију. У II одељењу београдске Богословије био је 4 године катихета, а затим је постављен за старешину манастира Љубостиње. Протосинђел је постао 1877, а 1880. године је у београдској Саборној цркви произведен за архимандрита. Постављен је 1891. године за почасног члана Великог духовног суда и ту остао више година.

У јесен 1878. године братство манастира Љубостиње су чинили протосинђел Венијамин и јеромонаси Вићентије, Теофило, Авакум и Мелентије, а у јесен 1882. године чинили су архимандрит Венијамин и јеромонаси Вићентије, Михаило и Митрофан.

Године 1877. био је саговорник Феликса Каница коме је приповедао о реновирању опустошеног манастира (1816). Он је сачувао сећање о два предузимљива калуђера, о попу Нићифору и Арсенију Стефановићу, који је обновио запуштени манастир, поставио иконостас, као и Јанићију Мачужићу, игуману наклоњеном уметности, који је обавио темељну рестаурацију звоника и цркве, изградио штале, воденице, механе, цркву покрио лимом и који је до 1850. запошљавао многе италијанске градитеље. Венијамин је „човек бескрајног мерака, образован, вичан пословима, који редовно чува интересе манастира.“ – пише Каниц.

У „Тежаку“ 1892. године Благ. Д. Тодоровић пише: „Љубостиња има на 40 хектара зиратне земље и око 990 хектара под шумом растовом и буковом. Винограда има само на 4 1/2 хектара. Од стоке има 30 говеди и око 200 свиња, а у нарочитој огради од 6 хектара, чувају се и 6 кошута и 2 јелена. Старешина је манастира господин Венијамин, о чијој се гостољубивости иначе прича...“, а 1897. године забележено је да „архимандрит манастира Љубостиње, г. Венијамин има окалемљене лозе 2.000, благородног вoћa 100 калема, 2 краве швајцарске и 1 бика, 10 ђерзонки и 10 вршкара кошница...“.

Старешина манастира, архимандрит Венијамин, 1888. године је на молбу Михаила Валтровића уступио Народном музеју једну „од жуте меди кадионицу, која је судећи по облику њеном пореклом са запада, а прављена је најкасније у XIV веку“.

Указом Његовог величанства краља Александра Обреновића од 1893. до 1895. године архимандрит Венијамин је почасни члан Великог Духовног суда.

Године 1900. неколико старих и виђених архимандрита наших: Венијамин љубостињски, Вићентије сретењски, Гаврил буковски и игуман Мелентије тумански „отишли су у манастир Хилендар да се причисле браству и после некога времена, браство их је изабрало у Савет управни и тако је данас, након дуга и напорна рада управа знамените српске задужбине Хилендара у рукама српских калуђера”.

Одликован је Орденом Светог Саве IV и III степена и Медаљом Милоша Великог. Приликом крунисања руског цара (1896) добио је Орден Свете Ане II степена.

Упокојио се 15. септембра 1909. године и сахрањен је на монашком гробљу у Љубостињи.

ВУЧКОВИЋ Драгић-Драган (1920-1999), новинар, фото-репортер, дописник „Политике“ и „Спорта“.

Рођен је 1920. године у Трстенику, син угледног и богатог трстеничког трговца, Аранђела Вучковића.

Аранђел Вучковић (1887-1979) је рођен у Пољни као син Никодија Терзића. Пре Првог светског рата је био трговачки калфа, а затим и трговац у Трстенику. Учесник је ослободилачких ратова 1912-1918. године, а посебно се истакао храброшћу на Солунском фронту, па се, као инжењеријски поднаредник у саставу минерске чете, из Великог рата у Трстеник вратио са бројним одличјима. Убрзо, након Великог рата, осамосталио се као трговац и оженио Станојком Новаковић из Александровца, са којом је добио сина Драгића и ћерку Радмилу (1924). Угледни трстенички трговац Аранђел Вучковић је од 1920. до 1935. године био благајник Општинског одбора Трстеник, а касније и њен одборник. Био је и дугогодишњи благајник и председник Црквеног одбора у Трстенику. Као трговац колонијалном и мануфактурном робом брзо се обогатио и, поред три радње, у Трстенику је подигао и лепу породичну кућу у Жичкој бр. 10.

Драгић, звани Драган, син Аранђела Вучковића, одрастао је и школовао се у Трстенику. Све до Другог светског рата радио је у очевој трговини. Заљубљен у своју Чаршију, волео је дружење, музику и спорт. Био је активни члан Певачког друштва „Бошко Југовић“ и свирао је хармонику. Са пријатељима је основао и трстеничку музичку групу „Џото“ (Џез омладине трстеничке општине).

Драган је као млади борац био учесник НОБ-а од 3. септебра 1943. године у Другом добровољачком одреду. Након Другог светског рата радио је као службеник у Трстенику, а у исто време наставља да се интересује за новинарство. Још пре рата је почео да пише чланке за локалне новине, као и крагујевачке послератне новине, где му се продубљује интересовање за дописништвом и новинарством.

Драган Вучковић је радио као новинар, уредник или главни и одговорни уредник у информативним листовима: ИХП „Прва петолетка“ Трстеник „Информације“ (1961-1963) и „Информатор“ (1965-1979) и у стручном часопису „Хидраулика“ (1961-1962). У Трстеничкој „Трибини“ радио је као новинар и уредник од 1966. до 1969. године.

Један број предузећа општине Трстеник издавао је повремено своје новине, па се он појављује као уредник и у тим новинама од 1965. до 1974. године: „Западна Морава“, „Напредак“, „Будућност“ (Штампарија „Металограф“).

Био је дугогодишњи ексклузивни дописник за подручје Трстеник за листове „Политика“ и „Спорт“. Радио је и као дописник Радио станице Трстеник од њеног формирања 1971. године. Био је оснивач и преседник Клуба новинара у Трстенику и члан Извршног одбора Актива новинара Западне Србије.

Поред тога што је био и спортски новинар, био је и члан управа многих трстеничких спортских друштава као и активни фудбалски судија пуних 15 година.

Бележењем догађаја, прикупљањем података, писањем новинарских чланака и фото-репортажама објављених у преко 2.000 новинских наслова, Драган је оставио неизбрисив траг из прошлости Трстеника, чиме је обогатио и културну баштину нашег краја.

Од највећег југословенског спортског листа „Спорт“ из Београда 1975. године је добио Златну плакету за значајан допринос унапређењу спорта и физичке културе у СФРЈ.

Доајен трстеничког новинарства, Драган Вучковић, није се женио и нема директних потомака. Преминуо је 1999. године у Трстенику и сахрањен је на Старом гробљу.