Народна Библиотека „Јефимија“ Трстеник

ЂАЛИЋ Милосав (1944-2015), новинар, књижевник.

Рођен је 1944. године у Лопашу код Трстеника. Основну школу је завршио у родном месту, средњу економску школу у Трстенику, Вишу педагошку у Призрену и Филозофски факултет у Приштини.

Радио je у Трстенику као столарски радник, књиговођа, потом новинар и уредник фабричког листа „Прва петолетка“, библиотекар у трстеничкој Народној библиотеци „Јефимија“. Иако је у почетку писао песме, књижевну критику и есеје, пре свега је прозни писац. Објавио је књигу поезије, неколико збирки прича и више романа. Писац је великог броја књижевних критика, есеја, рецензија, предговора... Превођен је на: енглески, шведски, турски, македонски, албански и грчки језик.

Своја књижевна остварења је објављивао у часописима: „Багдала“, „Летопис Матице српске“, „Књижевне новине“, „Политика“, „Књижевност“, „Наш траг“... Заступљен у више антологија. Романи Ван cвoje љуштуре и Ђавољи пепео били су у ужем избору за „Нинову награду“ (1978. и 1985). У оквиру драмског циклуса Другог програма Радио Београда премијерно му је извођена драма „Моравски кречари“, према драматизацији романа Ђавољи пeпeo.

Члан је Удружења књижевника Србије и Књижевног клуба „Багдала“.

Објављене књиге: Кора земаљска, Крушевац, 1974; Тако ми сељаци, Трстеник, 1977; Ван cвoje љуштуре, Београд, 1977; Ђавољи пeпeo, Нови Сад, 1984; Светлост слике успомена, Приштина, 1988; Љубав cвe превасходи, Никшић, 1991; Споне, Параћин, 1992; Изазов пpupoдe, Београд, 1995; Моравски кречари, 1999; Треперење душе, Београд, 2002; Брош са крстом, Крушевац – Трстеник, 2006; Ван cвoje љуштуре : мемоари Милисава Димитријевића из Пакашнице илити роман о Рибарској Бањи, Трстеник, 2009.

Дела о Милосаву Ђалићу: Милован Гочманац, Судбине људи у делима Милосава Ђалића, Трстеник, 2000; Књижевно дело Милосава Ђалића, Зборник „Савремена српска проза“, бр. 21, Трстеник, 2009.

ЂОРЂЕВИЋ Животије (1926-2018), геолог, доктор техничких наука, истраживач.

Рођен је 1926. године у Малој Дренови код Трстеника. Основну школу и гимназију завршио је у Јагодини. На Геолошки факултет Универзитета у Београду уписао се школске 1945/1946. и дипломирао 15. новембра 1950. године. Школске 1953/1954. године уписао се на Рударски факултет Универзитета у Београду и дипломирао 1958. године. Стекао је звање доктора техничких наука одбраном тезе: „Допринос методологији економске оцене лежишта фосфата са освртом на лежишта лисина“.

Радио је у нафтној индустрији у својству управника погона, главног геолога предузећа, шефа производње и шефа разраде лежишта. У обојеној металургији: у Трепчи – као технички руководилац у јами и флотацији, у Бору – као управник борске флотације и шеф групе за пројектовање и изградњу рудника Лисина. У Институту за технологију нуклеарних и других минералних сировина, у звању водећег истраживача.

Поред својих редовних обавеза, био је члан Консултантске мисије по питању технологије истраживања и експлоатације минералних сировина у Куби, која је боравила на Куби. Шест месеци био је на специјализацији у Институту за нафту у Паризу, два пута је од стране Института за технологију нуклеарних и других минералних сировина слат на рад у Иран.

На Међународном научном скупу Одбора Српске академије наука за сакупљање грађе о геноциду против српског народа и других народа Југославије у XX веку био је један од референата са темом „Злочини геноцида извршени над српским народом у Другом светском рату“. На ову тему говорио је на неколико међународних скупова.

Представник је Друштва за испитивање међунационалних односа у Југоисточној Европи. Почасни је саветник Одбора Истраживачког института Јасеновац у Њујорку.

Као дописник сарађивао је у ревијалним листовима: „Интервју“, „Евроглас“, „Српско наслеђе“, „Он“, „Сведок“...

Објављене књиге: Губици становништва Југославије у Другом светском рату, Београд, 1997; Истином за Србију, Јагодина, 2004; Косово и Метохија кроз векове, Јагодина, 2009; Сатирање српства у XIX и XX веку, I-III, Београд, 2012; Губици становништва Југославије у Другом светском рату – наука и скрибоманија, Београд, 2014; Улога Ватикана и Енглеске у сатирању српства, Београд, 2014; Православље – једини извор хришћанства, Београд, 2015.

Део своје библиотеке (око 3.000 књига и велики број рукописне грађе) поклонио је 2016. године Народној библиотеци „Jефимија“ у Трстенику.

Преминуо је новембра 2018. године и сахрањен је у Малој Дренови.

ЂОРИЋ Сибин (1858-1901), свештеник, члан Духовног суда.

Рођен је 20. јуна 1858. године у Пољни код Трстеника, од оца Марисава, трговца из Пољне и народног посланика за левачки срез (1877), и мајке Милосаве из Драгова. Основну школу завршио је у Пољни, два разреда гимназије у Крушевцу и два у Крагујевцу. Богословију је уписао 1874, а због рата са турцима завршио 1879. године. Након тога радио је као учитељ у: Свилеуви, Ратковићу, Медвеђи и Трстенику. Рукоположен је 20. јула 1884. године у Саборној цркви у Београду за ђакона, а одмах сутрадан за свештеника и послат на Бунарску парохију у Јагодинском округу. Године 1876. премештен је у парохију у Краљево и постављен за секретара Жичке конзисторије и вероучитеља чачанске гимназије. Указом краља, 1888. године, постављен је за члана Жичке конзисторије, доцније Духовног суда. Као противник Обреновића прогањан је и пензионисан 1894. године. Касније је, ипак, Решењем архијерејске власти, а по пристанку крушевачког свештеника Спиридона Копривице, већ оболео, постављен на његову парохију (Четврта крушевачка парохија, део Крушевца, Читлук и село Лазарица, 386 дома, 2.112 душа).

У „Хришћанском веснику“ објавио је 1886. године текст „Данашњи наш друштвени положај и један предлог свештенству“ и у њему предложио стварање свештеничког удружења јер је ондашња велика политичка подела међу свештеницима могла једино тако бити преброђена. Прво је 1888. основано Жичко епархијско удружење, a 1889. године Свештеничко удружење у Краљевини Србији. Био је један од секретара удружења, а председник епископ жички, Сава Дечанац (Ђорђе Бараћ). Такође, у Крушевцу је основао Женску радничку школу и предао је на старање Женској подружини.

Члан je издавачког одбора часописа „Жича“, 1889. године. Сарадник више црквених часописа. Објавио је велики број теолошких и књижевних текстова у црквеним часописима: „Хришћански весник“ (1885-1887), „Црквени гласник“, (1887, 1888), „Жича“ (1889), „Весник Српске цркве“ (1891-1899), „Друштвени лист“ (1892), „Глас епархије нишке“ (1899). Био је повереник „Српске књижевне задругe“, а прикупљао је и народне умотворине. Његова „Збирка народних песама“ у рукопису се чува у Архиву САНУ-а.

За своју ревносну службу и свештенички рад одликован је Црвеним појасом, а за свештеничке и грађанске врлине, на Цвети 1899. године, указом краља Александра Обреновића, одликован је Орденом Светог Саве V реда.

Са супругом Магдаленом имао је ћерке, Даринку (1882-1949) и Милицу (1896-1956).

Упокојио се у 43. години, 17. фебруара 1901, и сахрањен у Крушевцу.