Народна Библиотека „Јефимија“ Трстеник

ЕГЕРИЋ Мирослав (1934- 2016), универзитетски професор, књижевник.

Рођен је 1934. године у Риђевштици код Трстеника. Будући да је рано остао без оца, одрастао је у скромној сеоској породици под окриљем мајке Данице и брата Ване.

Основну школу учио у Стопањи код Трстеника (1940-1944), Нижу гимназију у Врњачкој Бањи (1948-1951), Учитељску школу у Крушевцу (1951-1955), а Филолошки факултет у Београду (1955-1960), где је и докторирао са темом „Књижевно и критичко дело Ђорђа Јовановића“ (1970). На Филозофском факултету у Новом Саду, најпре је асистент, потом доцент, ванредни и редовни професор Српске књижевности XX века.

У Матици српској је био члан Одбора Одељења за књижевност и језик Управног одбора у два мандата. У Друштво књижевника Војводине примљен 1965. године, био је члан Управног одбора и председник (1991-1994), као и члан управа Српске књижевне задруге и Српског ПЕН-центра. Члан Удружења књижевника Србије. Учествовао је у раду бројних жирија за књижевне награде.

Познат је као књижевни историчар, критичар и есејист. Писао је о класицима српске модерне књижевности (Д. Ћосићу, А. Исаковићу, М. Селимовићу). Приредио је тротомну Антологију српског песништва XIX и XX века (2008), до сада најобимнију и најамбициозније сачињену књигу ове врсте код нас. Приредивши две антологије савремене српске сатире, као и зборник Домановићево племе, својим изврсним есејима и критичким приказима дао један од најизузетнијих и најхрабријих доприноса историји српске сатиричне књижевности.

Добитник је низа награда: „Ђорђе Јовановић“ (1975), „Милан Богдановић“ (1985), Октобарска награда Новог Сада (1991), Златна повеља Универзитета у Новом Саду (1991), „Лаза Костић“ (1995), Друштва књижевника Војводине за животно дело (1996), „Кочићева књига“ (2000), Вукова награда (2002), Златни прстен деспота Стефана Лазаревића („Багдала“, Крушевац, 2007), „Ћорђе Фишер“ (2010) Секције сатиричара и хумориста Друштва књижевника Војводине.

Уредник „Видика“ (1958-1960), „Поља“ (1961-1968), Издавачког предузећа „Прогрес“ у Новом Саду (1961-1962), „Дела“ (од 1968). Сарадник бројних листова и часописа: „Видици“, „Дело“, „Студент“, „Поља“, „НИН“, „Младост“, „Летопис Матице српске“, „Руковет“, „Гледишта“, „Књижевне новине“, „Живот“, „Књижевна критика“, „Књижевна реч“, „Философија“, „Траг“, „Златна греда“, „Багдала“, „Књижевна историја“, „Политика“, „Успења“...

Аутор већег броја предговора, поговора, рецензија књига.

Објављене књиге: Портрети и памфлети, Нови Сад, 1963; Молитва на Чегру, Крушевац, 1967; Антологија савремене српске сатире, Београд, 1970; Људи, књиге, датуми, Нови Сад, 1971; Реч у времену, Врњачка Бања, 1974; Дела и дани I, Нови Сад, 1975; Срећна рука, Београд, 1979; Извор и молитва, Нови Сад, 1980; Дела и дани II, Нови Сад, 1982; Гласови и ћутања, Приштина, 1984; Писма породичним људима, Београд, 1986, 1990; Дела и дани III, Нови Сад, 1990; Србија и памћење, Нови Сад, 1996; Дух и чин, Бања Лука, 2000; Пропланци и магновења, Бачка Паланка, 2005; Лирски есеји, Нови Сад, 2005; Антологија српског песништва: ХIХ-ХХ век I-III, Нови Сад, 2008; Домановићево племе: савремени српски сатиричари, Зрењанин, 2010; Скерлићев критички дух, Нови Сад, 2011.

Преводи на мађарски: Feljegyzesek a cellabol (Записи из ћелије), 1963; Beszelgetes egu hallagatastrol (О Иви Андрићу), 1964.

Са супригом Љубинком има ђерку Весну (1970), песникињу и преводиоца.

Преминуо је у 83. години живота у Новом Саду 31. октобра 2016. године, сахрањен је 2. новембра у родној Риђевштици.

ЕРАЦ Војислав Шумадинац (1914-1942), народни певач, гуслар.

Рођен је 16. августа 1914. године, од оца Алексе, поткивача, и мајке Јеврине у Малој Дренови код Трстеника. Још као ученик основне школе је писао десетерачке песме и гуслао, прво на позајмљеним гуслама, а касније на гуслама мајстора из Планинице, Мирослава. Након основне школе изучио је пинтерски занат, али се на њему здржао веома кратко. Уписује 1935. године Трупну подофицирску школу по наговору својих ујака Баршића. Иаоко је положио за десетара посвећује се гуслању и писању епских песама. Један је од последњих наших гуслара и певача народних епских песама из шумадије. Обишао је десетине градова широм тадашње Југославије, о чему сведочи његов „Дневник“. Сам је састављао и штампао стихове песама које је певао уз гусле. По одобрењу Министарства просвете певао је и гуслао у школама широм земље.

Његов ујак, генерал Илија Брашић, водио га је и у краљевски двор где је гуслао. Од кнеза Павла Карађорђевића добио је на поклон гусле од сувог јаворовог дрвета 1938. године, које се и данас чувају као породична драгоценост. Певао је и принцу Ђорђу у душевној болници у Нишу, о чему постоји запис управника Уроша Јекића.

Последњи пут је у родној Дренови запевао на свечаности 29. марта 1941. када је краљ Петар II Карађорђевић преузео престо.

Ухапшен је на путу Трстеник – Мала Дренова, у селу Богдање. Познати гуслар најпре је одведен на крушевачко Слободиште, а потом у Логор „12. фебруар“ у Нишу. Стрељан је на брду Бубањ 15. децембра 1942. године.

Након погибије Војислава, његова супруга Јеленка (Станић) је пререзала струну на гуслама и наредних 20 година носила је црну одећу у знак жалости. Тако је са Војиславом стрељана и игра и песма у њиховом дому, а њихов син, Милован, никад није научио да пева и да игра.

Милован Ерац, познати крушевачки књижевник и публициста, имао је само три године када су Немци стрељали његовог оца Војислава. Посветио му је потресне приче. „У девојачком сандуку за мираз мати је дуго чувала зуб мог оца, виђао сам је често како се моли са њим испред иконе Светог Николе. Ово је једино што имам од твог оца, то је његова кост – говорила је када ми је зуб предала на чување. Купио сам џепни руски сат и чувао га у тој кутијици.“

На молбу чувеног позоришног уметника Момира Брадића из Медвеђе, струне су на Ерчевим гуслама враћене на Видовдан 1980. године како би се поново огласиле на Слободишту у Крушевцу.

Није познато колико је Војислав Ерац оставио ауторских песама. Извесно је да је написао: „Краљ Петар II и вила“, „Одлазак краља Петра у Енглеску“, „Сан краљице Марије“, „Смрт краља Александра I ујединитеља“, „Војвода Луне“... Песме је штампао у параћинској штампарији „Жикон“.

Сачуване су у рукопису и две његове „Књиге утисака“, чије је делове 2009. године штампао његов син Милован Ерац у књизи Трагови предака.