Учитавајући гиф

БИОГРАФСКИ ЛЕКСИКОН


  • ИБРОВАЦ T. Милун
  • ИБРОВАЦ Миодраг
  • ИВАНОВИЋ Јован М. Горски
  • ИСАКОВИЋ Антоније
Ибровац Т. Милун

ИБРОВАЦ T. Милун (1852-1917), професор, начелник среза.

Рођен је 1852. године у Јасиковици код Трстеника. Потиче из земљорадничке породице оца Тодора Радисављевића и мајке Стеване, ћерке Радисава Миленковића, сточарског трговца из Оџака. Оснoвну школу је учио у Горњем Рибнику (1864-1868), а гимназију у Крагујевцу (1868-1874). У Београду завршио Историјско-филолошки одсек на Филолошком факултету Велике школе (1878), с прекидима за време рата (1876-1877). Током школовања био је благодејанац (стипендиста) српске владе. Члан је Београдског певачког друштва од 1874. године.

Прво је службовао као практикант у Министарству финансија (1878-1879) и Управи државне штампарије (1879). Потом је професор гимназије у Горњем Милановцу (1879-1880, 1883-1888) и Ужицу (1880-1883). Због радикалских политичких ставова и писања у штампи отпуштен је из службе 1888. године. Начелник среза подунавског (1888), начелник трстеничког (1889-1890), расинског (1890-1891) и левачког среза (1891-1892). Поново је отпуштен 1892. године, предавач у Зајечару (1893), потом начелник среза бањског (1893) и среза добричког (1894). Отпуштен је по трећи пут и постављен за предавача у Ужицу (1894), у Крушевцу (1894-1895), а после положеног испита (1894) за професора у Крушевцу (1895-1899), предавао Српски језик и Земљопис. Потом је професор у Врању (1899-1901), Београду (Богословија, 1901-1902, 1904-1905, 1911-1915); Прве гимназије (1902-1904), Треће гимназије (1906-1911) и у Крагујевцу (1905-1906).

За време окупације (1915-1917) живео је на своме имању у селу Јасиковици. Оженио се 1884. године Милицом Ерчевић, са којом је имао деветоро деце, 5 кћери и 4 сина, од којих је Миодраг био књижевник и професор универзитета, академик.

Написао је комад у три чина Божји суд на Мендином брду (премијерно изведена 8. јуна 1896. године у Народном позоришту у Београду. Драма је објављена 1994. године, а рукопис се чува у архиву Народног позоришта у Београду.

Знао је немачки, француски и латински. Био је одликован Орденом „Светог Саве“ V реда. Заступљен у Лексикону писаца Југославије, II, Нови Сад, 1979.

Умро је 23. марта (по старом календару) 1917. године у Јасиковици.

ФОТОГРАФИЈЕ


Кућа породице Ибровац у Јасиковици код Трстеника
Милица и Милун са женским делом породице
Милун Ибровaц
Ибровац Миодраг

ИБРОВАЦ Миодраг (1885-1973), професор универзитета, академик.

Рођен је 6. септембра 1885. године у Горњем Милановцу, где му је отац Милун био на служби као професор. Отац Милун, професор у више градова и начелник више срезова у Србији, са супругом Милицом, рођеном Ерчевић, имао је деветоро деце, 5 кћери и 4 сина.

Миодраг је основну школу учио у осам разних места, где му је отац службовао. Нижу гимназију завршио у Крушевцу, Вишу у Врању и Београду (до 1903). Филозофски факултет, Француски језик и књижевност и упоредну књижевност у Београду (1903-1907). Још као студент учествовао је у Југословенском омладинском покрету и часопису „Словенски југ“. Био је учесник омладинског покрета „Словенски југ”, члан ђачке дружине „Нада”, управе „Побратимства” и Фонда за помагање сиромашних студената, потпредседник Академског певачког друштва „Обилић”.

Студирао је потом на универзитетима у Лозани, Греноблу и Паризу. На Сорбони 1923. године докторирао је с темама: а) Jose-Maria de Heredia; б) Les sources des „Trophees“.

Суплент Нишке гимназије од 1907, професор Реалке (1911) и Друге мушке гимназије у Београду (1913). За време балканских ратова био цензор поште и телеграфа при Врховној команди, у кабинету министра војног у Нишу, аташе за штампу при посланству у Софији. Прешавши Албанију (1915) у Француској, био шеф групе српских ђака у лицеју и професор. У Паризу професор српског језика у Друштву за ширење страних језика, у Школи за источне језике (1918-1922) и испитивач на Сорбони (1923). Био је један од преводилаца и редактора докумената Версајског споразума о миру (1919).

Био је ванредни професор Француског језика и књижевности на Филолошком факултету у Београду (1924-1928), редовни (1928-1955). Био је члан бројних културних и научних друштава, као и гостујући професор на бројним факултетима (Љубљана, Сарајево, Гренобл, Дижон, Стразбур, Париз, Атина и др). Одржао је стотине јавних предавања из француске и југословенске књижевности широм Европе. Дописни члан САНУ-а од 7. марта 1968, а редовни члан од 28. маја 1970. године.

Есеје и студије из наших и страних књижевности објављивао у текућој периодици. Писац предговора, поговора и рецензија, преводилац с француског, бугарског и српског језика. Користио је и псеудоним – Пелегрин. Заступник је позитивистичке струје у компаративистици. Један је од уредника „Српског књижевног гласника“. Носилац бројних одликовања, признања и награда.

Сарадник више од сто наслова листова, часописа и других публикација, аутор 21 монографске публикације, литература о Ибровцу износи више од 300 библиографских јединица.

Неке од објављених књига: La langue serbo-croate, Paris, 1918; Hosé-Maria de Heredia : les sources des Trophées, Paris, 1923; Емил Оман, Нови Сад, 1939; Љубен Каравелов, Београд, 1940; Алфред де Вињи : песник поноса и ћутања, Београд, 1940; Милану Ракићу, Београд, 1940; Сликарство и књижевност у Француској, Београд, 1955; Историја француске књижевности, Београд, 1954; Увод у проучавање романистике и упоредне књижевности, Београд, 1959; Сродност српске и новогрчке народне поезије, Загреб, 1959; Вук и Французи, Београд, 1966; Claude Fauriel et la fortune européene des poésies populaires grecque et serbe : étude d'histoire romantique, Paris, 1966; Волтер и маркиза Du Châtelet, Београд, 1976...

Миодраг је био ожењен Јелисаветом, званом Савка, али нису имали деце. Савка је била професор романистике, преводила је књиге са француског језика на српски и са српског на француски.

У време Ускрса и за Задушнице, као и преко летњег распуста, бројна породица Милуна Ибровца се окупљала у старом дому на сунчаној висоравни села Јасиковице у хладу старих липа. Крај лета се завршавао обично 4. септембра породичном славом Светог Агатоника.

Миодраг Ибровац је умро 21. јуна 1973. године у Београду.

Залагањем Миодрага Ибровца саграђена је школа у Јасиковици, која данас носи његово име, а Народна библиотека „Јефимија“ из Трстеника је објавила зборник радова Миодраг Ибровац и његово доба 2010. године, а 2011. године подигла му и Спомен-бисту у парку између библиотеке и цркве Свете Тројице, рад завичајног вајара, Драгољуба-Драгана Димитријевића.

КЊИГЕ И ФОТОГРАФИЈЕ


Кућа породице Ибровац у Јасиковици код Трстеника
Миодраг Ибровац приликом пријема титуле почасног доктора Универзитета у Дижону
Миодраг Ибровац са породицом у Јасиковици
Миодраг Ибровац у Јасиковици
Миодраг Ибровац на гробу брата Предрага у бившем логору Нађмеђеру
Миодраг Ибровац
Милун, отац Миодрага Ибровца
Спомен биста Миодрагу Ибровцу
Ивановић Јован М. Горски

ИВАНОВИЋ Јован М. Горски (1896-1919), учитељ, песник.

Рођен је 7. јануара 1896. године у Трстенику у сиромашној породици Милосава, кочијаша у Трстенику, и Миљојке Ивановић. Јован је био добар ђак, па су га родитељи школовали мучећи се са оскудицом. Још док је учио основну школу у Трстенику умре му отац, а мајка Миљојка је, служећи по кућама и уз помоћ родбине, успела да га школује. Основну школу завршио је у родном месту, a Гимназију у Крушевцу. Преселили су се у Крушевац и његова мати је с муком издржавала свога сина јединца. Као ђак скренуо је на себе пажњу својих наставника својим јаким интелектом. После положене мале матуре уписује 1908. године јагодинску Учитељску школу.

Одмах по завршеној Учитељској школи добио је службу у Крушеву (1914-1915), среза горског, округа Призренског. Ту га затиче рат и крајем 1915. године, иако крхког здравља, ступа у војску као каплар у Шумадијску дивизију и са њом прелази Албанију, стиже на Крф, a затим одлази у Солун. Тешки ратни напори, гладовање, кише, снегови и ветрови изнурили су његово тело и он се разболео од туберкулозе. Дуго је лечен у Солуну и у Сиди Абдалаху код града Феса у Алжиру, све до средине 1918. године.

По завршетку рата, вратио се у завичај 1918. године, добио је службу у Медвеђи, а затим у Новом Селу код Врњачке Бање. Следеће, 1919. године, 6. новембра, на платном је списку као надзорник у Војно-техничком заводу „Обилић“ у Крушевцу. Исте године поново тешко оболева од туберкулозе и на лечењу подлеже болести у 23-ој години живота у Крушевцу, где је и сахрањен.

Поезијом се бави још из школских дана, а од службовања у Гори узима песничко име Горски. Као млад учитељ и војник, Јован Ивановић Горски, сарађивао је у „Српским новинама“ (Крфски „Забавник“), „Ратном дневнику“, „Великој Србији“ и „Старој Србији“, а затим и у „Политици“. Писао је песме о којима се критика врло повољно изразила. Његове објављене песме су биле оцењене као искрене и надахнуте снажним поривима. У неким песмама његов стих се уздиже до висина као крик за изгубљеном отаџбином, попут песме написане на Крфу 16. октобра 1916. године:


Сав шатор дубоко у сну слатко дише.

Чујем: Mope лудо о обале бије...

Маслина се стара над шатором њише

И задрма платно кад је ветар свије.

Сав шатор дубоко у сну слатком дише...


Мене опет мучи трагедија наша.

Ледна црна мисао цело биће буни.

Мислим: је л’ последња испијена чаша,

Ил’ нам судба горка опет нову пуни?...

Мене вазда мучи трагедија наша...


Дела овог младог и полетног песника је брзо прекрио заборав. Сећање на њега сачувало је само Удружење југословенског учитељства које је у Споменици учитељима и учитељицама изгинулим и помрлим у ратовима 1912-1918. објавило његову кратку биографију и податак да је оставио око 70 песама у рукопису. Због преране смрти песника Јована Ивановића Горског његове песме нису нашле издавача. Нажалост, сачуване су само оне објављене у часописима.

Горског спомиње и Драгиша Витошевић у својој студији Kрфски „Забавник“ Бранка Лазаревића која је објављена у часопису „Kњижевна историја“ X, 38, 1978, стр. 285-314.

ПЕСМЕ


Исаковић Антоније

ИСАКОВИЋ Антоније (1923-2002), књижевник, академик.

Рођен је 6. новембра 1923. године у Београду. Отац Никола, правник из Раче, долази у Трстеник 1936. године из Београда са супругом Загорком, сином Антонијем и ћерком Бранком, да се лечи од дијабетеса врњачким лековитим водама и врло брзо постаје угледни адвокат. Антоније је добио име по деди који је био „врло богат човек, земљопоседник и трговац. Имао је парни млин у Рачи (Крагујевачкој) и момке сељаке, наполичаре који су радили у млину и обрађивали његову земљу.“ Антоније је као ужи завичај – како и сам подвлачи – осећао Рачу (Крагујевачку), а као неки проширени завичај Трстеник, где је провео дечаштво.

Основну школу завршио је у Рачи Крагујевачкој, а гимназију учио у Београду, Крушевцу, Јагодини, матурирао у Београду (1946). Као гимназијалац у Крушевцу био је активни члан Литерарне дружине „Напредак“ која је радове чланова штампала у ђачком листу „Вентури“. Тада постаје и члан СКОЈ-а, због чега, школске 1938/1939. године, бива и искључен из крушевачке гимназије. Почетак рата Антоније Исаковић Луле дочекује у Трстенику где се убрзо прикључује Врњачко-трстеничком одреду и учествује у бици на Попинској реци 13. октобра 1941. године. По завршеној бици ступа у Краљевачки партизански одред, касније је борац Прве пролетерске бригаде. Учесник је НОБ-а до краја рата.

Из рата, по демобилизацији, отишао је у политику. Постављен је за секретара Окружног комитета СКОЈ-а и члана Окружног комитета Комунистичке партије у Јагодини.

Преласком у Београд, ускоро је постављен за првог директора часописа „Нин“.

Члан и дугогодишњи потпредседник САНУ-а, дописни од 7. марта 1968, редовни од 22. априла 1976. године. Члан је Удружења књижевника Србије. Као потпредседник САНУ-а био је један од иницијатора за писање „Предлога за размишљање“, чији је садржај изазвао бурно реаговање политичког врха, посебно међу Хрватима.

Познато је да је Исаковић у САНУ-у имао увек храбро и достојанствено држање, по чему је био посебно цењен у научним круговима.

Сарађивао у бројним листовима и часописима, па и крушевачким („Багдала“, „Победа“, „Синтеза“). Приповедач, романописац, сценариста. У његовом књижевном стварању више пута је захваћен простор крушевачког краја, као и књижевни јунаци са ових простора. Један од најзначајнијих српских књижевних стваралаца друге половине XX века. Исаковић је један од најпревођенијих српских књижевника.

Сарађивао је у часопису „Нова мисао“, а од 1955. године био је главни уредник часописа „Дело“.

Као директор „Просвете“ од 1960. до 1964. године ову Издавачку кућу уздигао је у највећег и најугледнијег издавача у Југославији.

Почео је са приповеткама „Кукуруз“, „Кашика“, „Велика деца“ и одмах се видело да се рађа један од најбољих приповедача српске књижевности у другој половини XX века. Књиге Трен, Миран злочин и Господар и слуге уводе га у Српску академију наука и уметности.

Библиографију Исаковића чини више стотина јединица; обимна је и литература о њему која се може наћи у Књижевном лексикону.

Објављене књиге: Велика деца, Београд, 1953; Папрат и ватра, Београд, 1962; Празни брегови, Београд, 1969; Трен 1, Београд, 1976; Трен 2, Београд, 1982; Berlin kaputt, Београд, 1982; Образ, Београд, 1988; Говори и разговори, Београд, 1990; Листови о Косову, Београд, 1990; У знаку априла: и друге приче, Београд, 1991; Миран злочин, Београд, 1992; Други део мог века: да се не заборави, 1993; Господар и слуге, Београд, 1995; Риба, Београд, 1997; Нестајање, Београд, 2000.

Имао је широк спектар интересовања. Оставио је дубок траг и у: политици, култури, филму, штампи, издаваштву и борби за људска права. Сценарији: „Алекса Дундић“, 1958 (режија: Леонид Луков), „Једини излаз“, 1958 (режија: Александар Петровић/Вицко Распор), „Две ноћи у једном дану“, 1963 (режија: Раденко Остојић), „Три“, 1965 (режија: Александар Петровић), „Трен“, 1978 (режија: Столе Јанковић), „Berlin kaputt“, 1981 (режија: Миливоје Милошевић).

Био је ожењен Лепосавом Миланин, књижевницом, а ћерка му је позната глумица, Милица Милша. Велико међусобно пријатељство, још из Трстеника, из скојевских дана, Антоније Исаковић Луле и Добрица Ћосић Геџа, претворили су и у кумство. На венчању Антонија Исаковића, кумови су им били песник Оскар Давичо и Добрица Ћосић, а на венчању Добрице са Божицом Ђулаковић, кумови су им били Антоније Исаковић и вајар Сретен Стојановић.

Антоније Исаковић је умро 14. јануара 2002. године у Београду.

КЊИГЕ И ФОТОГРАФИЈЕ


Антоније Исаковић
Венчање Антонија Исаковића и Лепосаве Миланин, кумови — Оскар Давичо и Добрица Ћосић
Антоније, Лепосава, ћерка Милица и унук Антоније