ИСАКОВИЋ Антоније (1923-2002), књижевник, академик.
Рођен је 6. новембра 1923. године у Београду. Отац Никола, правник из Раче, долази у Трстеник 1936. године из Београда са супругом Загорком, сином Антонијем и ћерком Бранком, да се лечи од дијабетеса врњачким лековитим водама и врло брзо постаје угледни адвокат. Антоније је добио име по деди који је био „врло богат човек, земљопоседник и трговац. Имао је парни млин у Рачи (Крагујевачкој) и момке сељаке, наполичаре који су радили у млину и обрађивали његову земљу.“ Антоније је као ужи завичај – како и сам подвлачи – осећао Рачу (Крагујевачку), а као неки проширени завичај Трстеник, где је провео дечаштво.
Основну школу завршио је у Рачи Крагујевачкој, а гимназију учио у Београду, Крушевцу, Јагодини, матурирао у Београду (1946). Као гимназијалац у Крушевцу био је активни члан Литерарне дружине „Напредак“ која је радове чланова штампала у ђачком листу „Вентури“. Тада постаје и члан СКОЈ-а, због чега, школске 1938/1939. године, бива и искључен из крушевачке гимназије. Почетак рата Антоније Исаковић Луле дочекује у Трстенику где се убрзо прикључује Врњачко-трстеничком одреду и учествује у бици на Попинској реци 13. октобра 1941. године. По завршеној бици ступа у Краљевачки партизански одред, касније је борац Прве пролетерске бригаде. Учесник је НОБ-а до краја рата.
Из рата, по демобилизацији, отишао је у политику. Постављен је за секретара Окружног комитета СКОЈ-а и члана Окружног комитета Комунистичке партије у Јагодини.
Преласком у Београд, ускоро је постављен за првог директора часописа „Нин“.
Члан и дугогодишњи потпредседник САНУ-а, дописни од 7. марта 1968, редовни од 22. априла 1976. године. Члан је Удружења књижевника Србије. Као потпредседник САНУ-а био је један од иницијатора за писање „Предлога за размишљање“, чији је садржај изазвао бурно реаговање политичког врха, посебно међу Хрватима.
Познато је да је Исаковић у САНУ-у имао увек храбро и достојанствено држање, по чему је био посебно цењен у научним круговима.
Сарађивао у бројним листовима и часописима, па и крушевачким („Багдала“, „Победа“, „Синтеза“). Приповедач, романописац, сценариста. У његовом књижевном стварању више пута је захваћен простор крушевачког краја, као и књижевни јунаци са ових простора. Један од најзначајнијих српских књижевних стваралаца друге половине XX века. Исаковић је један од најпревођенијих српских књижевника.
Сарађивао је у часопису „Нова мисао“, а од 1955. године био је главни уредник часописа „Дело“.
Као директор „Просвете“ од 1960. до 1964. године ову Издавачку кућу уздигао је у највећег и најугледнијег издавача у Југославији.
Почео је са приповеткама „Кукуруз“, „Кашика“, „Велика деца“ и одмах се видело да се рађа један од најбољих приповедача српске књижевности у другој половини XX века. Књиге Трен, Миран злочин и Господар и слуге уводе га у Српску академију наука и уметности.
Библиографију Исаковића чини више стотина јединица; обимна је и литература о њему која се може наћи у Књижевном лексикону.
Објављене књиге: Велика деца, Београд, 1953; Папрат и ватра, Београд, 1962; Празни брегови, Београд, 1969; Трен 1, Београд, 1976; Трен 2, Београд, 1982; Berlin kaputt, Београд, 1982; Образ, Београд, 1988; Говори и разговори, Београд, 1990; Листови о Косову, Београд, 1990; У знаку априла: и друге приче, Београд, 1991; Миран злочин, Београд, 1992; Други део мог века: да се не заборави, 1993; Господар и слуге, Београд, 1995; Риба, Београд, 1997; Нестајање, Београд, 2000.
Имао је широк спектар интересовања. Оставио је дубок траг и у: политици, култури, филму, штампи, издаваштву и борби за људска права. Сценарији: „Алекса Дундић“, 1958 (режија: Леонид Луков), „Једини излаз“, 1958 (режија: Александар Петровић/Вицко Распор), „Две ноћи у једном дану“, 1963 (режија: Раденко Остојић), „Три“, 1965 (режија: Александар Петровић), „Трен“, 1978 (режија: Столе Јанковић), „Berlin kaputt“, 1981 (режија: Миливоје Милошевић).
Био је ожењен Лепосавом Миланин, књижевницом, а ћерка му је позната глумица, Милица Милша. Велико међусобно пријатељство, још из Трстеника, из скојевских дана, Антоније Исаковић Луле и Добрица Ћосић Геџа, претворили су и у кумство. На венчању Антонија Исаковића, кумови су им били песник Оскар Давичо и Добрица Ћосић, а на венчању Добрице са Божицом Ђулаковић, кумови су им били Антоније Исаковић и вајар Сретен Стојановић.
Антоније Исаковић је умро 14. јануара 2002. године у Београду.