HREBELJANOVIĆ Milica /Sv. Prepodobna Evgenija (Jevgenija)/ (oko 1335-1405), pravoslavna svetiteljka, kneginja i srpska vladarka, srednjovekovna književnica.
Rođena je oko 1335. godine, po narodnom predanju u srpskoj srednjovekovnoj tvrđavi na Hisaru (Prokuplje). Poreklom je iz vladarske porodice Nemanjića, kći velikog kneza Vratka, u narodnoj tradiciji poznatijeg kao Jug Bogdan, potomka Vukana, Nemanjinog sina. U Žitju kneza Lazara iz 1392. godine, za kneginju Milicu se kaže: „Beše roda svetla i slavna i, naročito, od carskog nekog korena, plemena svetog Simeuna Nemanje, prvog gospodina Srbima.“
Oko 1353. godine udala se za Lazara Hrebeljanovića. Posle smrti cara Uroša, Lazar postaje knez Raške sa prestonicom u Kruševcu. Imali su osmoro dece, pet ćerki (Mara, Dragana, Jelena, Teodora i Olivera) i tri sina (Dobrivoj, umro brzo po rođenju, Stefan i Vuk).
Posle Kosovske bitke 1389. godine i pogibije kneza Lazara, dok su joj sinovi, Stefan i Vuk, bili još deca, kneginja Milica je sklopila sporazum o vazalstvu sa sultanom Bajazitom, zbog čega je za njega udala najmlađu ćerku, Oliveru. Mudro je upravljala srpskom državom u najtežim vremenima, sve dok njen stariji sin, Stefan Lazarević, nije odrastao i postao vladar Srbije.
Tada, 1393. godine, otišla je sa svojom rođakom, monahinjom Jefimijom (despoticom Jelenom Mrnjavčević, u svoju zadužbinu, u manastir Ljubostinju, gde se zamonašila i dobila ime Evgenija. Pred smrt primila je monaški zavet velike shime i dobila novo ime Efrosinija (Jefrosinija). Monahinja Eevgenija je i nakon zamonašenja i dalje kao „savladar“ pomagala despotu Stefanu Lazareviću u državničkim poslovima, uvek nastojala da učvrsti položaj Lazarevića u zemlji i inostranstvu. Kadgod je bilo potrebno, stavljala je do znanja da je Stefan Lazarević legitimni vladar i zakoniti naslednik svoga oca, kneza Lazara.
Diplomatski izvori svedoče da je ugled i moć kneginje Milice, tj. monahinje Evgenije, vremenom, posle 1395. godine rasla, pogotovo nakon njenog diplomatskog uspeha 1398. godine. Monahinja Evgenija je u proleće 1398. godine otišla kod Bajazita da bi opravdala despota Stefana i njegov postupak pri gušenju zavere vlastele. Takođe, morala je da opravda i optužbe da je sarađivao sa Ugrima pri turskom pohodu na Bosnu. Sultanu u Ser pošla je i monahinja Jefimija. A zbog ovoga pođe caru Bajazitu sama ta blagoverna gospođa (Milica); imala je sa sobom rođaku svoju, bivšu ženu despota Uglješe, a kćer nekoga ćesara. Ova u mnogim rečima i stvarima budući najmudrija a koju je uvek spominjana (Milica) smatrala kao neki stub i pomoć, naročito u takvoj stvari koja se dogodila. Kada su bile prizvane k caru (Bajazitu) a (Milica) bila u užasu što će videti cara, (Jefimija) joj reče: „Odbaci svaki strah, kada nas (samo) udostojiše da ga vidimo”. One mudro tada svršiše sve svoje potrebe pomoću Bogomatere, u koju i položiše svoju nadu. Tom prilikom, uz pomoć, tada već uticajne, ćerke, Bajazitove supruge Olivere, uspele su da otklone sumnju i ubede sultana Bajazita u Stefanovu vernost. Kada se razgovor završio, sultan ih je upitao šta bi želele da im učini i pokloni. Zatražile su da im dozvoli da mošti Sv. Petke Paraskeve iz Vidina premeste u Srbiju. Kada je Bajazit čuo da su one od njega tražile „samo suhe kosti”, nasmejao se i dao im ono što su zatražile.
I kasnije, 1403. godine, sedamdesetogodišnja monahinja Evgenija, kao uplašena majka, odlazi u Ser da posreduje kod sultana Sulejmana, gde uspeva da smiri naprasitog Vuka i da izmiri svoje sinove.
Kneginja Milica je bila sposobna vladarka i žena. O njoj se pisalo sa divljenjem. U pohvali koju je napisao Danilo (verovatno patrijarh Danilo III), napisano je da je Milica bila „blagorazumna, mužeumna, milostiva, štedra, pomirljiva i svakim dobrim običajima ispunjena“. Grigorije Camblak navodi da je kneginja Milica mudrošću i oštroumljem prevazilazila mnoge, a Konstantin Filozof je zabeležio da je lepotom žena, a savetima Odisej. Takođe, bila je i „dostojna slave i velemudra mati koja je prevazilazila mnoge izabrane majke”.
Pored monahinje Jefimije i Jelene Balšić, ćerke kneginje Milice, u društvo srpskih književnica srednjeg veka ubraja se i kneginja Milica. Pomagala je umetnost i književnost. Bila je stalno u prepisci sa Dubrovčanima, izdavala mnoga dokumenta i povelje manastirima. Iza nje su ostala brojna nadahnuta pisma, povelje i besede, gde je pokazala svoj neosporan književni i stvaralački talenat. Posebnu pažnju književnih istoričara su privukle tri povelje kneginje Milice: manastiru Visoki Dečani i svetogorskim manastirima: Velikoj Lavri i Svetom Pantelejmonu. Povelju upućenu manastiru Svetog Pantelejmona kneginja Milica je potpisala sa sinovima.
Njeni rukopisi: Povelja hilandarskom pirgu Cv. Vasilija, 1393; Povelja man. Cv. Pantelejmona na Cvetoj Gori, 1394/1395; Povelja Lavri Cv. Atanasija Atonskog, 1395; Povelja manastiru Dečanima, 1397; Povelja Lavri Cv. Atanasija Atonskog, 1398.
Pripisuje joj se i tzv. Slovo pohvalno knezu Lazaru, između 1390. i 1404. godine.
Monahinja Evgenija je živela: u Kruševcu, Jagodini, Ljubostinji, Novom Brdu, Prištini... Svoje poslednje dane provela je u manastiru Ljubostinji, tu se i upokojila 11. novembra 1405. godine, gde je i sahranjena.
Lik kneginje Milice oslikan je u manastirima Ravanica, Ljubostinja, Dobrun, Orahovica, Ramaća... Srpska pravoslavna crkva je proslavlja kao Sv. Prepodobnu Evgeniju /Lazarević/ 19. jula po crkvenom kalendaru, ili 1. avgusta po novom. Istog dana proslavlja se i njen sin kao Sv. Stefan, despot srpski.
Podignuti su joj spomenici u Jagodini, Trsteniku i Kruševcu, a jedna od glavnih ulica u Trsteniku, kao i osnovne škole na Novom Beogradu i u Donjem Ribniku kod Trstenika nose njeno ime.